ZVONA ZA SPAVANJE
Na kraju zime, jedna od obaveza svake domaćice bila je da sakupi, u vrelu vodu potopi i opere one silne flaše i tegle u kojima su se od septembra čuvali kuvani paradajz, pekmez i turšija. Onda bi se, krajem leta, posude iznova punile. Pa opet praznile… Ritual bez kraja, kao potvrda biblijskog, cikličnog računanja, u kom sve ima svoje vreme. Ono kada se rađa i umire, seje i žanje. Ili vreme u kom se – kuva paradajz.
Ovu svetkovinu u čast porodične svakodnevice prizivam u trenutku dok prolazim onom paradnom kružnicom gradskog epicentra koji čine Dunavska, Zmaj Jovina, pa ulica Modene niz Bulevar, i konačno levo kroz park, potez od bronzanog Đure do Jaše Tomića. Unutar ovog kruga i pre jednog veka vrilo je kao u kotlu. I ranije od toga. Danas njime prolaziš dodirujući ramena prolaznika. Biće nesumnjivo tako i posle nas.
Koliko puta se ovaj pulsirajući životni krug punio i praznio? Punio imenima iz naših čitanki ili sećanja, bezimenim ljudima ili onima koje smo znali. Jedni nikada ne bi do kraja otišli, drugi su stizali..
Čega li su se sve nagledali prozori duž dve najvažnije novosadske ulice! Kuće koje su ušle u treći vek postojanja današnjim mladim ljudima tek su scenografija za možda najvažniju predstavu u njihovim životima… Niko ne bi rekao da one pamte i nešto toliko drugačije od ovoga.
Na prostorima s kojih su mnogi Srbi došli u Novi Sad postojalo je sveto pravilo da mujezin sa džamije najavljuje petu dnevnu molitvu, zvanu „ezan“. Srbima se dopala praktična strana onoga što će prozvati „jacija“, večernje oglašavanje vremena. Jacija se najpre oglašavala zvonima s katoličke crkve. A nakon što su u bombardovanju svi zvonici oštećeni, tu ulogu preuzela su zvona Almaške crkve. U zavisnosti od godišnjeg doba, jacija bi zvonila u šest ili osam sati uveče. Dva sata nakon toga bilo je vreme spavanja. Grad je i doslovno tonuo u san.
Kroz Dunavsku ulicu išli su stražari s fenjerima i vikali: „Jeste li čuli, gospodo i ljudi, devet je sati! Treba ići spavati! Jeste li zaključali kapiju i vrata? Jeste li vatru pogasili? Jeste li pse s lanca pustili? Spavajte mirno, građani, jer je vlast budna. Njeno budno oko prodire i kroz mrak, gde se kriju lopovi i pustahije!”
Policijski čas zimi je počinjao u devet, a leti u deset sati uveče. Ko bi bio uhvaćen da se kreće bez osvetljenja posle policijskog časa, ozbiljno bi nadrljao.
Poslednje reči koje bi Novosađani na kraju dana začuli bila bi nekada stroga, a danas gotovo romantična komanda boktera, noćnih stražara: „Braćo Kristijani, Boga se bojte i mirno spavajte! Sad je dvanaest sati”.
Ostalo je zabeleženo da su gradski majstori u esnafski propis unosili da kalfa ili šegrt kog bi dva sata nakon jacije žandari primetili u gradu, mora da plati kaznu od 30 kruna. Bircuzi i njihovi „poroci tajni“ bili su rezervisani samo za pesnike i one najimućnije.
Recimo, kafana „Crni jarac“ u Dunavskoj 21 naslušala se jacija i boktera. Kuća je nastala još u 18. veku, a posle bombardovanja obnovljena je u baroknom stilu. Na spratu ove kuće živeo je narodni učitelj Vasa Pelagić, koji je upravo iz nje odveden u zatvor, 1874. godine.
Danas je u njoj najstarija novosadska kafana „Ribar“. Iza ponoći, u njoj je kao kada njih šestoro uđe u lift za četiri osobe.
Lako je njima kad znaju da žandari danas postoje još samo u kartama za preferans i ajnc!
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
