Zoran Vukašinović: Priroda zna!
„Kako drugi postupaju s nama, nesreća je njihova. A kako mi na to reagujemo, nesreća je naša. Neka naše misli budu dobre, reči ugodne, a dela divna.” Ovo je samo jedna od poruka čoveka koji gotovo bez svoje volje, iako zvanično „narodni lekar“, biva prepoznat kao „duhovnik svog vremena“
Na moje pitanje kad i kako se uopšte obreo u ovoj sredini, Zoran Vukašinović odgovara da je to bilo krajem devedesetih. Stigao je u Beograd, kao ranjenik iz Sarajeva. U petoj deceniji započinje novi život, kreće od apsolutne nule. I onda izgovara ključnu rečenicu: „Nikada se nisam pitao ’zašto’, jer sam znao da nešto perem. A kada to znaš, onda ti je sve mnogo lakše“. Svakome ko iole teži duhovnosti, ova rečenica zvuči gotovo čarobno. Tradicija narodnog lekarstva i pravoslavlje postali su vertikala vrednosti čoveku koji je do tog trenutka vodio život koji bi, da nije bilo sudbonosnih okolnosti, bio nešto sasvim drugo. A prvo pravilo glasi: U životu ništa, ali apsolutno ništa, nije slučajno!
Gotovo pa slavu narodnog iscelitelja, u onom tradicionalnom smislu, koje kombinuje veru i jurodivost, Vukašinović je stekao u Inđiji i Staroj Pazovi, gde je deceniju i po primao ljude kojima je „klasična“ medicina oduzela nadu. U međuvremenu je počeo da drži predavanja. Pre svega po manastirima: Vojlovica, Ćelije… crkve u Obrenovcu, Ubu. Od usta do usta krenula je priča o čoveku koji ne leči samo bolest, već čitavu dušu.
Ima li išta zanimljivije nego takvog čoveka pitati: Šta je to život?
Život je tiho, naizgled nevidljivo tkanje vremena. Trag koji život izatka je neuništiv. Po njemu će nas pamtiti. Ali po njemu će nas i tražiti. Ako ne nađu nas, naći će naše potomke. Možeš ti svom detetu ostaviti pet kuća i pet automobile, ali ako si mu ostavio nemir u duši, onda ništa nisi uradio. A taj nemir donosi bolest. Sve bolesti nastaju u glavi, jer otac bolesti je misao. Od najobičnije prehlade pa do kancera ‒ uzročnik je naša misao. Ona se pretvara u reč, a reč se pretvara u delo. Delo nam stvara karakter, a karakter nam određuje sudbinu. U životu greška i slučajnost ne postoje. Svako iskušenje dato nam je da bismo kroz njega nešto naučili. A osnovna stvar je čišćenje duše. Najbolja definicija bolesti je „razgovor s Bogom”. U suštini svake bolesti nalazi se nedostatak ljubavi. Onog trenutka kad izgubimo ljubav u bilo kom životnom segmentu, bolest nas napada.
Priča o energiji misli, u vašoj interpretaciji, zvuči krajnje egzaktno.
Tačno se zna koji organ od kakvih misli strada. Mozak je napadnut ako posedujemo tvrdoglavost, perfekcionizam, želju za kritikovanjem. Težim opasnostima izloženi smo ako nosimo prezir, uvredljivost, mržnju, oholost, nadmenost i ljubomoru. To se ne leči pilulama, već na sasvim drugi način. Spuštamo se na oči. Problem s njima uvek znači da neke stvari ne želimo da vidimo. Dioptrija do minus 1 znači da u nekoj meri imamo duhovni problem, a dioptrija do minus dva govori da smo dopustili materijalnom da nas nadvlada. U sukobu smo s bližnjima. Veća dioptrija od ove znači da smo u „ratu“ s roditeljima, a još veća ‒ da imamo problem s decom. Ako nas muče sinusi, znači da nas iritira neko iz bliže okoline, ali i da se nismo, naročito u detinjstvu, dovoljno isplakali. Probleme s grlom imaju kampanjci, koji odlažu rešavanje problema. Štitna žlezda uvek ukazuje na uvrede. Naročito od nje obolevaju žene koje su zanemarene, uvređene, i ne znaju kako to da iznesu. Sinonim za pluća jeste tuga. Suština problema sa srcem jeste gubitak ljubavi. Kada nam srce napadnu sujeta, tvrdoglavost, osećaj moći… gubimo ljubav i sebe direktno uvodimo u problem. Jetra strada od prevelikog besa. Bolest žuči poručuje da verujemo da „sve što radimo najbolje radimo“, da niko drugi ne može ono što možemo mi. Želudac nam signalizira da stvari želimo previše da držimo pod kontrolom, da ne možemo „varati“ život. Problemi s crevima znak su tvrdoglavosti, ogorčenosti i gordosti. Bolest bešike znači da nosimo u sebi neki sukob vezan za muško-ženske odnose. Da imamo ljutnju. Od vena obolevamo kada mnogo radimo, a ne vidimo rezultate tog rada. Dijabetes nosi sklonost ka preteranom kritikovanju. Zglobovi označavaju da smo kruti, teški i rigidni… Sve ima svoje. Energija misli je čudo. Kažemo: Čuvajmo se svojih misli, jer će nam misli postati reči. Čuvajmo se svojih reči, jer će nam oblikovati karakter. Čuvajmo se svog karaktera, jer će nam on odrediti sudbinu. A sudbina će nam odrediti život.
I tu stižemo do čarobne reči – ozdravljenje.
Kada je reč o ozdravljenju, najvažnije su tri stvari. Na prvom mestu je želja. Na drugom volja. Naš narod sklon je da želi ozdravljenje preko noći. To je gotovo nemoguće. Jer ako ste problem stvarali godinama, teško da ga možete rešiti za dan. Na trećem mestuje vera. Kada ujedinimo ovo trojstvo: želju, volju i veru… planine se pomeraju. Naravno, moramo shvatiti da smo sastavljeni iz tela, duha i duše. Zbog toga nema čarobnog izlečenja „pilulicom lilulicom“. Najlakše je za sve okriviti telo. Mnogo je teže okrenuti se sopstvenoj duši. Krivca uvek tražimo na nekom drugom mestu. A zapravo, sve je lako simbolično predstaviti. Uzmite ruku i uperite kažiprst u onoga ko vam je „kriv“ za nešto. Zadržte šaku za trenutak u vazduhu i pogledajte je malo bolje. Šta ćete videti? Kažiprst koji je uperen u drugog – ali i tri prsta koji su okrenuti ka vama samima! Tako zapravo i jeste. Sami ste sebi krivi, ma koliko vam to bilo teško da shvatite. Mi smo uvek osnovni krivci, ali nam je teško da to prihvatimo, pa zamenjujemo uzrok i posledicu. Cena je velika. Lečeći posledicu, bez dodirivanja stvarnog uzroka, počinjemo da pijemo tablete. Recimo, imamo visok pritisak… i onda narednih 20 godina pijemo lek. Usput dobijemo šećer, pa odemo po novi lek. U međuvremenu, zatreba nam i lek za srce. Šta mi u stvari radimo? Krpimo pantalone. Zakrpa na zakrpu, dok život ne prođe. A uz samo malo iskrene ispovesti i pokajanja, sve je moglo biti drugačije.
Hajde da ovo još malo ilustrujemo…
Da li ste, na primer, razmišljali o tome da većina autoimunih bolesti, a zovu ih pošast 21. veka, u rasponu od oteklina do kancera, nastaju zbog naše nespremnosti da se izborimo s uvredom? Sve je vrlo jednostavno. Uzmite čašu vode i podignite je ispruženom rukom. Držite tako čašu jedan minut. Osetićete samo malu nelagodnost. Držite je 15 minuta i javiće se bol. Nakon sat vremena, ruka će vam utrnuti. Ali ako biste ispruženu ruku sa čašom vode u njoj držali tako čitav dan, imali biste ozbiljne probleme, nakon kojih bi vam bila neophodna intervencija lekara. Isto to dešava se s nama i našim mislima. Ako jedan minut nosite u sebi misao o uvredi, desiće se samo prolazna nelagodnost. Ako ono što verujete da je pretrpljena uvreda nosite u sebi mesec dana, imaćete posledice. Ali ako čitavu stvar produžite na godinu ili više, od one jedne misli nastaće ogroman problem, koji će završiti intervencijom. Mislite o tome!
Na ovom tragu, mnogi spas, nakon iskustva sa zvaničnom medicinom, potraže u molitvi.
Svakodnevno srećem ljude predane molitvi. Čitaju molitvena pravila, znaju čitav psaltir napamet. Idu na jeleosvećenja, obilaze manastire… A sve to što rade moglo bi da stane i u samo jednu rečenicu: „Gospode, daj mi vremena da stignem da se pokajem!” Sve one silne obimne knjige mogle bi da stanu u tu jednu rečenicu. Nažalost, ljudi vole da se bave nečim što je mnogo teže, a ono jednostavno, što je ispred svakog od nas, neće niko da vidi. U suštini, mi i ne znamo da se molimo. Radimo to kao da prosimo: „Bože, daj mi ovo, daj mi ono!“ „Daj mi para, daj da položim ispit, daj mi zdravlja!“ A šta si ti zauzvrat dao? Zašto nisi rekao: „Bože, molim te, pomozi mi da budem na Tvom putu“. A ne samo „daj mi“.
A strah opet ostaje.
Danas su mnogi ljudi anksiozni i preplašeni. Koriste lekove što ih s vremenom uvode u još veće probleme. Nikako da shvate da strah nije bolest – već simptom. Taj strah im je poklon od Boga, ne bi li shvatili koliki ego imaju. Strah im poručuje da su zrno peska u pustinji, kap vode u okeanu. I umesto da stvar tako shvate, oni se bave strahom kao takvim i leče ga antidepresivima. Preveliki ego uvek je posledica neke od sedam karakternih osobina: tvrdoglavost, perfekcionizam, uvredljivost, želja da sve držimo pod kontrolom, nestrpljivost, preveliko analiziranje i ljubomora. Kada se nekoliko ovih osobina sabere, u krajnjem rezultatu daju oholost ili ego. Da nas taj ego ne bi ubio, mi s neba dobijamo strah, a taj strah jeste lek. Ko to shvati, taj se spasava. Poradiće na svojim karakternim osobinama. I čim se pomeri, makar i za jednu stepenicu, strah će početi da nestaje.
Pored molitve, druga jednako važna stvar jeste post.
Kada bi se ljudi pridržavali posta, nikakva druga dijeta im ne bi bila potrebna. Evo, recimo, kako ja postim. Vidim, sada je popularan taj izraz „autofagija“. To je dobra stvar. Na primer, tokom posta, u četiri sata po podne jedem voće. Pauziram sat vremena da bi organizam iz tog voća izvukao vitamine, minerale i sve što mu je potrebno. U pet „muški“ ručam. Pasulj, grašak, boranija, neka čorba… Eventualno, ako mi neko dođe, oko pola sedam ću popiti kafu – i ja sam s hranom za taj dan završio. Sutra do četiri sata ništa ne jedem. Pijem samo vodu ili limunadu bez šećera. Onda opet voće – i tako ukrug do kraja posta. Suština je u shvatanju da je hrana našem organizmu strano telo. Ono pokušava da je izbaci. A kako to da učini ako u njega nešto unosimo svakih sat ili dva! Organizam se čitavog dana bavi hranom, umesto da pustimo želudac i digestivni trakt da se odmore. Da telu damo vreme da „sredi stvari po kući“. Da se bavi uzročnicima infekcija, bakterijama, gljivicama i bolestima koje prepozna, a koje će u tom slučaju da eliminiše. Umesto toga, mi ga zatrpavamo hranom. Prva posledica toga je bezvoljnost; ustajemo umorniji nego što smo bili kada smo legli. Upadamo u sindrom stečenog umora. To je sve zato što nismo organizmu dali priliku da se odmori, da živi negujući svoj prirodni imunitet.
Sve više ljudi ima problema zbog kojih su spremni na spas, ma odakle on dolazio…
Zato što su izgubili ljubav. To je suština. Ljudi trče u apoteke da reše problem. U poslednje vreme imamo više apoteka nego pekara. Polomiše se da uzimaju antioksidanse, suplemente… Nije to loše. Ali jednu stvar previđamo. Hipofiza je čudo. Ona će uzeti vitamin C, vitamin E i cink. Ostalo će s vremenom odbaciti kao veštačko. Međutim, najvažniji suplement na zemaljskoj kugli jeste ljubav. Nema boljeg vitamina i suplementa od nje. Ljubav je ne prisvojiti, jer ono što ne prisvojiš, nikada nećeš izgubiti. A ne: juče sam te voleo, a danas si mi učinio nešto nažao, pa te mrzim. To samo znači da te nikada nisam ni voleo. Najteže reči koje mogu izaći iz naših usta jesu: „Volim te“. Onog trenutka kada ih pustiš u etar, dobićeš hiljadu i jedno iskušenje da dokažeš da je to istina. Ljubav je kada dvoje postanu jedno. Pri tome stvar ne treba posmatrati bukvalno, jer ćemo ući na krivi kolosek. Priroda poznaje „plus“ i „minus“, ona je sva napravljena na toj činjenici. Dan‒noć; toplo‒hladno; desno‒levo; ljubav‒mržnja; svest‒podsvest… do jutra bismo mogli nabrajati. Tako je i u porodici. Vrlo je bitno da to ljudi shvate. Po istom principu spajaju se i supružnici. Idealan je spoj različitih karaktera. Ako su isti, biće u problemu. Dakle, da postanemo jedno, ali kroz jedinstvo suprotnosti. Ne kroz imitaciju i podražavanje ovog drugog. To bi bilo karikiranje, koje ne može izaći na dobro.
Nakon svega, postoji li univerzalna preporuka?
Treba se znati radovati. Ispričaću vam jednu anegdotu. U vreme ovih mera zbog epidemije, sišao sam u lokalni tržni centar. I, što bi se reklo iz čistog mira, priđe mi jedna žena i kaže: „Gospodine Vukašinoviću, htela bih da vam se izvinim!” Odgovorio sam joj da mi nikada nismo dolazili ni u kakav sukob, da bi mi se izvinjavala. Bila je uporna u želji da se izvini. Stvarno mi nije bilo jasno o čemu se radi. Onda je rekla: „Znate, posmatram vas dugo. Vi kad god uđete, smejete se, vičete, zbijate šalu… Bože me oprosti, pomislila sam – ovaj čovek je lud! A onda sam slučajno naišla na vaša predavanja. Preslušala sam ih nekoliko i shvatila koliko vredi ono što pričate. Pomislila sam, čim vas prvi put sretnem, zamoliću vas da mi dopustite da vam se izvinim!” E, to vam je to. Radujte se! Smejte se, jer smeh neće dopustiti vašoj gordosti da se razbuja. Onog trenutka kada sami sebe počnete preozbiljno da doživljavate, kada tu glumljenu „ozbiljnost“ počnete da delite okolo, znajte da ste ušli u problem. O ovome obavezno vodite računa.
U kontekstu svega o čemu govorimo, nakon slova o energiji misli i ishrani, stižemo i do terapije biljem. Vi ste travar, a priču o travama na svojim predavanjima, a evo i sada, ostavljate za kraj.
Upravo završavam knjigu koja će imati tri dela. Prvi deo govori o mislima, drugi o hrani, a treći o travama kao prirodnim antibioticima. Stvar je u tome što lek može da deluje samo ako ga shvatimo kao trojstvo. Zato ljudima pristupam tako što najpre s njima popričam, ne bih li im pomogao da iz sebe izbace muku. Zatim moraju promeniti način ishrane. Tek onda dolazimo do trava. Uz promenu karaktera i ishrane, do ozdravljenja nam treba od dve godine pa naviše. Primenom biljnih koktela stvar se ubrzava. Često nam je dovoljno i samo pet meseci. Neko je za trave napisao da su one „Božja apoteka“. I jeste tako. Za svaku bolest dobili smo odgovarajuću biljku. Međutim, vrlo je važno da svakog čoveka posmatram kao individuu. Mogu, na primer, doći dvoje ljudi sa znacima dijabetesa. Pažnju, dakle, moramo obratiti na pankreas, ali i na hipofizu, na gušteraču, na digestivni trakt, na stanje njihove nervoze… Ne postoji mogućnost da će kod njih, iako prividno boluju od iste bolesti, doći do apsolutnog poklapanja. Stoga će i trave, u tom biljnom koktelu, za svakog od njih biti drugačije. Tu je problem sa komercijalnim medikamentima, jer su isti za svakog. Nema ličnog pristupa.
Dalje, treba umeti čitati prirodu. Bukvalno posmatrati znakove pored puta. Recimo, kancer je parazit u našem telu. Dve najbolje biljke koje mu se mogu suprotstaviti jesu upravo parazitske. Jedna je imela. U zavisnosti od vrste kancera, koristićemo različitu vrstu imele. U slučaju tumora na materici trebaće nam imela s drveta kruške. Za druge bolesti bolji su, recimo, hrast ili bukva. Druga biljka je lišaj. Zatim gledamo gde je bolest locirana. Ako je u pitanju žuč, koristiće se biljke koje imaju žuti cvet, poput rusopasa, nevena ili kantariona. Za pluća su bolje one s plavim. Opet, svakom prepručujem tri izuizetno jaka korena: čičak, pirevinu i maslačak. Vrlo je važno da u tom koktelu od tridesetak biljaka imamo složni odnos. U sastavu moraju biti biljke koje su delotvorne svaka za sebe, ali i da istovremeno jedna drugu podržavaju. Na primer, timijan je „sestra“ majčine dušice. Ukoliko je potrebno, za pravilan odnos unutar mešavine, dodaćemo njega. Zatim, vrlo je bitno u koje doba dana beremo pojedinu biljku. Da li se beru po suncu ili u neko drugo doba. Sušenje je posebna priča. Ono može da nadogradi ili upropasti čitav posao. Naravno, izuzetno je važno i to odakle biljku dobavljamo. Ranije sam išao sam. Sada već imam ljude koji biljke dopremaju sa lokacija koje su najbolje za pojedine vrste. To su: Soko Banja, Gledićke planine, Miroč, Rtanj, Jastrebac, Romanija, Hercegovina… A onda, biljna mešavina koju smo na tako složen način „iskomponovali“, još se kombinuje s drugim biljnim koktelom. Nikada ne ide sama. Tek tada dobijamo nešto, što uz ono što smo na početku rekli, promenu ličnog karaktera i ishrane, može da urodi izlečenjem.
