Žitije po Vuku
Uzalud su tog jutra 1759. godine, na Malu Gospojinu, puštali krv Vuku Isakoviču. Ležao je u kući rođene sestre, na razmeštenom krevetu u prednjoj sobi. Nije ovo bio dan za razmišljanje o besmislenim teškoćama rata, o položaju njegovog puka i naroda, kog su tri carstva pritiskala te je bio nalik svračetu u dečjim rukama. Ostaće zabeleženo da je, iako nije bio gladan, za sestrinu ljubav pojeo malo pite od jabuka i pileću supu. Onda su mu se misli sabrale u jednu. Razmišljao je o tome koliko je grešan. Ispalo je da nije mnogo. Gde god se moglo, radio je po Božjim zapovestima. Nije svedočio lažno na bližnjega svoga. Nije krao. Nije poželeo ništa što je tuđe. Njegovo su želeli mnogi: konje, imanje, ženu mu Dafinu. Možda najvažnije, čvrst je bio u veri pravoslavnoj. Nebrojeno puta zvali su ga da zarad vojne karijere pređe u katoličanstvo. Odbio je. Dobro, znao je tu i tamo da zalud uzima ime Gospoda Boga. Umeo je i da opsuje. Najčešće svoje vojnike. Boga ti neštinskog. Boga ti radinačkog. Boga ti iriškog. Ali nikada nije psovao boga na nebesima. To nije radio. A ovo skoro i da se ne računa. Bog iriški i onako ne postoji. Kada se tako uzme, njegovo psovanje i nije neki greh. E sad, najviše muka zadavala mu je Božja zapovest: „Ne čini preljube“. Svašta je bilo na beskrajnim putovanjima sa Varadinskim polkom. Varadin, Osijek, Pečuj, pa preko Graca sve do Rajne. Koliko se samo puta po bezimenim birtijama i kvartirima rvao i sladio birtaškim sluškinjama. Ali one mu nisu ništa značile. Plaćao je pošteno. Ta znao je i dukat da im spusti među grudi.
Ujutro mu je postalo gore. Grlo mu je zasušilo i postalo bezglasno. U očima mu se, možda prvi put u životu, čitao strah. Sutradan su počeli da ga obilaze bliža i dalja rodbina i vojnici njegovog puka. Na licima im se videlo, naročito dok bi se nadnosili nad Vukovim obrazima, da su više radoznali nego zabrinuti. U jednom trenutku bolesnik skupi snage i zamahne rukom prema vratima. Svi oko njega znali su da on samo jednom izdaje naređenje. Uputili su se ka ulici. Zatražio je da ga odnesu u Šišatovac. Ovom je manastiru darovao četvorospratni zvonik, a potom i naročiti bakrorez sa likom Svetog Stevana Štiljanovića… Arhimandrit Vikentije Popović već ga je u njemu čekao. Obradovali su se jedan drugom. Dva poglavara istog naroda. Jedan duhovni, drugi vojni. Nešto im je govorilo da se celivaju poslednji put. U crkvu su uneli fotelju, u koju su smestili pukovnika Isakoviča.
To veče, posle molebana, Vuk Isakovič je tiho otišao sa ovoga sveta. Iz manastira su hitro pojahali konjanici, put Iriga, Mitrovice, Rume, Zemuna, Šida, Vukovara… da obaveste svu rodbinu i prijatelje iz ratova. Odlučeno je da sahrana bude u četvrtak, u manastiru Šišatovac, u jedan sat po podne. Na manastir se spustio neki vetar. Ljudi su trnuli u slutnji da on to uzima Vukovu dušu da je poslednji put pronese po Fruškoj gori i dalje po Sremu.
Iz mnogih knjiga koje sam iščitao o našem 18. veku, a to je vek koji će izliti osnovu svemu što će se kasnije zvati Vojvodinom, znao sam za predsmrtnu računicu Vuka Isakoviča. Greha nije imao. Duša mu se brzo smirila. A opet, kada god pođem od Manđelosa ka Ležimiru ili idem ovamo od Šida i Kuveždina prema Petkovici, osetim „nešto“ što mi na neki sladak način gmiže kroz udove.
Da li zato što je podignut na vidikovcu, toliko poseban. Sav u baroku, sa prozorima koji su savršen i na Fruškoj gori potpuno jedinstven primer gotskog stila. Ili možda zbog toga što se dvorištem i kelijama još razležu zvuci strune preko koje su gudalom prelazili Filip Višnjić i Tešan Podrugović, dok su u društvu arhimandrita Lukijana Mušickog i Vuka Karadžića kovali ono što će kasnije postati možda najveće kulturno zaveštanje koje imamo.
Ovde se prepliću mistika i duhovnost, smirenje i nadražena čula. U Šišatovcu se u mladosti lečio od kolere Nikola Tesla. Oporavio se zahvaljujući njegovoj lekovitoj vodi. A možda i zahvaljujući čemu drugom, što mi sadašnji još ne znamo…
Vojvodina birtaša, salaša, čardaša i čilaša… jeste i Vojvodina očenaša. Ovde se oduvek i jedno i drugo učilo. Kako živeti, ali i kako umirati. „So svjatimi upokoj Hriste dušu raba tvojego…“ razleže se nebom s Fruške gore. I meša na gotici pisanom molitvom, izgovaranom duž Banata. Sa zvukom orgulja iz mađarskih i šokačkih crkava. Sa unutrašnjom harmonijom i mirom što su u Vojvodinu stigli na stopalima njenih Slovaka.
Žao mi je što Vuk Isakovič makar jednom u životu nije začuo poemu u kojoj je bilo i njegove krvi:
„… tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
Sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja,
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam“!
