Zimske rode
Divanili su, a i sećam se onih zima što su kadgod bile. Ni nalik ovim modernim, kad nit mrzne nit veje, samo mediji na svaki frtalj sata dobuju da je napolju zdravo ladno i da se nikud ne ide, ko ne mora.
To su oni što i zimi nose svilene gaće i drkću u studijima, pa misle da ako je njima ladno, ladno je celom svetu. Zapamtio sam jednu zimsku istinu, neko je rekao da nema zime, ima samo tanko obučenih.
Te zime, tog novembra kad sam se rodio, kažu da je bilo naopako ladno i da je bilo snega do pojasa. Tolko je bilo ladno, da je od naše kuće do porodilišta mojoj materi stizala mlaka a ne vruća supa. U to doba se porodiljama ugađalo i svi su brinuli da se brzo oprave, da budu kadre opet.
Kod nas nije bilo kupusa, tek po koji, al to se kupovalo na pijaci, kad dođe sezona da se kupus seče u bure. Mogao sam da se švercujem da su me našli u kupusu, kako je glasila jedna od teorija o bezgrešnom dolasku na svet, al nisam. Mene je donela roda. I to se znalo godinama. Trajalo bi to i duže da odjedared nije bilo sumnjivo kakve su to zimske rode kad one letnje odavno već nisu tu. I što te zimske, kad već donose bebe, ne klepeću kljunom, ko one letnje, kad sede u gnezdu i raduju se pilićima svojim? I kako sad to da nikad niko nije video tu zimsku rodu kad stvarno doleti s bebom. Kažu da su samo noću letele. Ti što tako divane ko da nikad nisu videli kakva je zimska noć kad ima snega i kad je mesečina. Bećari je ne volu, sve se vidi i sve se zna. Vidla bi se i roda, ta nije ona štiglic, nit je tako mala nit tako brzo leti.
Te zimske rode smo mogli da vidimo samo na slikama, u crtanim filmovima il u crtanim romanima. I sad ti što su umeli da nacrtaju takvu rodu su bolji od nas i oni su je videli pa precrtali na papir, a mi joj ni senku na snegu nikad videli nismo. Ne mož biti da baš tolko nismo imali sreće. A u svaku kuću su doletale bar po nekoliko puta. Tako je vreme bilo. Možda se ta roda od tog mog silnog istraživanja i sačekivanja da je iznenadim iza ćoška malko i poplašila, pa nas je zaobišla i ja ostao jedinac.
Ko će biti kriv, nego roda. Zimska roda je kriva. Mi smo bili mlađi, a oni stariji su već išli sami u bijoskop. Išli smo i mi, kad mater i otac reše da idu pa povedu i nas male. Kome da nas ostave kad smo mali? Onda mi mali zadremamo još u prvom činu. Ti filmovi su se prikazivali u činovima. Dva čina imaju oni slabiji, tri oni što nisu loši, a oni što im ne mož dočekati kraj imaju i četiri čina. Između činova pauza, pale se svetla, šta je bilo u pomračini prekida se dok ne počne novi čin. Neki ustanu pa prošetaju a neki sede i prave se nevešti, samci prebiraju po džepovima, da slože semenke, da im bude zgodnije da grickaju u pomračini. U to doba patos su mazali s onim crnim uljem, pa kad dođe sezona bundeva, izgledalo je ko da i u bijoskopu veje sneg.
Ništa to nama malima nije smetalo kad zadremamo. Rano su deca legala u ta vremena, pa sve posle pola osam, kad prođe „Laku noć deco“, bilo je gluvo doba. Prođe tako i drugi čin, počne treći, poslednji. I tu negde pred kraj filma cela sala, svi što gledaju film, krenu da teraju mačku. Svi viču „ššiiiic!” I to nas male i pozaspale probudi. Al nemamo još dovoljno iskustva kao oni malo stariji što su išli u bioskop da gledaju kako se glumci ljube. Kad nas ono „šic“ probudi, mi prvo gledamo dole u patos, da vidimo kojuda će mačketina da šmugne. Sigurno je gadno zgrešila kad je šicuje cela sala.
Sutra kad oni stariji pripovedaju svima nama kako je to bilo kad su se u filmu ljubili, bude nam malko žao što nismo bili budni da i mi vidimo. Al brzo to prebolimo. Nama je bilo važnije da vidimo zimsku rodu, neg kraj filma. Zato smo i gledali u nebo kad smo se vraćali iz bioskopa kući. Tišina, samo sneg škripi pod nogama, vedro, mraz, mesečina, al nigde nijedne rode. One su dolazile tek kasnije, kod onih što su prošli pored nas, brzim korakom. Mislili smo da im je ladno pa žure, a oni žurili kući da se igraju bijoskopa. Kanda je njin film imo i četvrti čin, a i rode im nisu bile zimske.
