Zašto je sreća i nesreća ženskog roda
Jovan Sterija Popović zadesio nam se u trenutku rađanja konačno slobodne, moderne države. Sa talentom i obrazovanjem kojeg je imao, nije čudo da je u tom istorijskom trenutku bio začetnik mnogo čega. Svaka od tih uloga, danas bi bila dovoljna da mu donese po jednu ulicu. Smatramo ga osnivačem savremene drame i prvim velikim komediografom. Ali uz to, bio je načelnik ministarstva prosvete, jedan od osnivača Narodne biblioteke, Narodnog muzeja pa Srpske akademije nauka i umetnosti. Interesantno je da će u Beogradu postati deo političkih intriga, zbog kojih je iz tadašnje Srbije, i pored svih zasluga, proteran u rodni Vršac. U svojoj pedesetoj godini, u njemu će i umreti.
A podsećanje na tu 1856. godinu, idealan je momenat da se prisetimo jedne Sterijine rečenice, koja se nekako zaturila u moru onih većih. Naime na jednom mestu, pisac se zapitao: „Zašto je i sreća i nesreća ženskog roda“? Ovo kratko domišljanje, koje može da izgleda tek kao efektna literarna doskočica, zapravo je misao ravna epitafu, koji će obeležiti život i smrt najznamenitijeg Vrščanina.
Ostalo je zabeleženo da je povučeni Sterija, krhke građe i od detinjstva paralisane leve ruke, vazda privržen majci, imao tek jednu pravu ljubav. Bila je to Marta Peša, devojka iz ugledne građanske porodice. Neverovatnim spletom okolnosti, tada već piščeva verenica Marta, poginuće od udara groma. Za njeno ime vezuju se Sterijina najveća sreća i nesreća. Baš kao što je nesvesno prorekao. Sterija je nikad prežaljenoj Marti posvetio pesmu koja je uklesana na njenom nadgrobnom spomeniku i koju će objaviti u čak tri svoje knjige.
Ljubav koju nije preboleo, pokušaće da zaleči 14 godina kasnije. Sada kao već uveliko afirmisan književnik, stupiće u brak sa Jelenom Dimić, udovicom jednog svima znanog Vrščanina. Pokojni Joakim Manojlović službovao je pri gradskom magistratu. Sudbina će se opet poigrati na sebi znani način. Nakon sedam godina braka, Sterija je preminuo. A ono što će uslediti, nezabeleženo je ne samo u analima vršačke varoši, nego ni nadaleko i naširoko.
S obzirom da se nije slagala sa piščevom porodicom, sada dvostruka udovica Jelena, odlučila se na osvetu kakvu svet nije video. Sahranila je Steriju u grob pored svog prvog muža! I to joj nije bilo dovoljno. Jednu stranu nadgrobnog spomenika, posvetila je svom prvom suprugu Joakimu Manojloviću, a drugu – drugom. Sva sreća, pa ne samo što je spomenik u neposrednoj blizini crkve, već je „Sterijina strana“ okrenuta prema gradu i mnogo vidljivija.
Ali tu nije kraj… Davnih dana, lokalne vlasti poželele su da isprave nepravdu i podignu mauzolej u kojem bi bili posmrtni ostaci velikog pisca. Bolje da se u ovaj poduhvat nisu ni upuštali! Hajde što on nikada i nije izveden, nego je još gore to, što je u ovu svrhu otkopan piščev grob. Do tada su svi bili ubeđeni da je dvostruka udova Jelena, sahranjena između svojih muževa. Međutim ispalo je da je onog prvog ipak više volela. Dala je uputstvo da se njen kovčeg stavi na sanduk Joakima Manojlovića. Uostalom, rodbina je odlučila da se na postamentu sa Joakimove strane ureže: „Ovde leže zemni ostaci udove Jelene Popović, koja se dana 25. juna godine 1877. u večnost preselila“.U vlastitom grobu, Sterija je, Bog da nam oprosti, nešto kao „podstanar“. Mada, ako ćemo pravdi na volju, i on bi između Marte i Jelene, po srcu i duši, odabrao Martu. Gde ćeš boljeg povoda, da se po ko zna koji put zapitaš: „Zašto je i sreća i nesreća ženskog roda“?
Da ironija bude veća, u blizini ovog jedinstvenog spomenika, na kojem je svakom od bivših muževa pripala po jedna strana, nalazi se porodična grobnica vršačkih Popovića. U njoj su Sterijini otac i mati, braća i sestre. Samo je on tamo, gde svakako ne bi hteo. Gde samuje pored i u smrti spojenih Joakima i Jelene.
Ima Vršac toliko znamenitih ljudi da bi se pred njim i mnoge prestonice postidele. Podno ovdašnjeg brega, rođen je slikar Paja Jovanović. Pa političar i pisac Jaša Tomić. Onda arhitekta Dragiša Brašovan. Rodio se ovde i proslavljeni šahista Bora Kostić. Pa vođa Banatskog ustanka, vladika Teodor Nestorović. Vrščani se diče i Vaskom Popom, Lazom Nančićem, episkopom Josifom Jovanovićem Šakabentom i mnogim drugima. I opet, svako malo ćete čuti da se o Vršcu govori kao o „Sterijinoj varoši“. Njegovo zaveštanje je, slava svima, nekako ipak neuporedivo. U gradskom parku i na Pozorišnom trgu nalaze mu se spomenici. Osnovna škola, pozorište, jedna od glavnih ulica, diče se njegovim imenom.Al eto… kada mu je u pitanju večna kuća, što bi mudraci sa Istoka rekli: „Uzeo šejtan, da se malo poigra“.
Sterija ne bi bio to što jeste, da nije imao svest i veličinu zrelog čoveka, svesnog bola i stradanja, patnje i razočaranja, prevrtljivih i verolomnih ljudskih karaktera, spremnih da baš kao u njegovim „Rodoljupcima“ kaput u zavisnosti od prilike, okrenu čas na jednu a čas na drugu stranu. Ipak, i tu je poput brižnog roditelja ispoštovao svoj Vršac. U galeriji svojih likova, u čijem je stvaranju bio nenadmašan, nikada nije po imenu prozvao i prstom uperio u nekog od savremenika. Ako je to tek retko i sporadično činio, uvek je bivalo sa dobrim i pozitivnim predznakom.
Jer ne zaboravimo – ovo je njegova varoš.
I nema te nepravde, koja mu može oduzeti čast dobrog domaćina.
