Zašto gusak ne tera bicikli?
Onaj tip u “Građaninu Kejnu” imao je ceo svet, al je najduže pamtio svoje prve sanke. Ja pamtim bicikl. Recimo scenu u kojoj svakog dana mi deca, spremno kao regruti, čekamo babinu komandu: „Ajte na ulicu i vidite jel gura“! U prevodu, to je značilo da treba da otrčimo na ćošak koji spaja našu, Savsku ulicu, sa onom koja vodi na drveni most preko pruge, a onda još dalje, na osiječku gradsku pijacu. Otuda je, precizno kao Nova godina, stizao moj deda Kosta. Do jedan je on, bivši direktor svilane, a onda i bivši golootočki zatvorenik, na pijaci prodavao kanarince i akvarijumske ribice. Tačno u pola dva, na putu prema kući, pojavljivao se na ćošku kojeg smo iz daleka videli. Treba znati da je deda svojevremeno, tamo gde to nipošto nije smeo, izjavio da se „ovaj naš od onog ruskog razlikuje samo po tome, što njihov ima brkove, a naš bele rukavice“. Par dana kasnije, dobio je čast da ga službenim vozilom odvedu na „službeni put“ na jedan od jadranskih otoka. Kada se vratio, naprasno se penzionisao i posvetio ribicama i kanarincima. A za nevolju, odjednom je, pa sve češće, dobijao volju i da cugne. Baba Persa je podizala petoro dece, a Kosta je podizao frakliće na osječkoj pijaci. Šifra „ajte vidite jel gura“, značila je da mi unuci, izađemo na ulicu i vidimo jel deda vozi bicikl ili ga samo nesigurnim korakom gura pored sebe. U prvoj varijanti, bilo je sve u redu. U drugoj, ako deda gura bicikl, značilo je da je nabaren. Naravno da babi nikada nismo smeli da priznamo da je za nas klince bilo daleko bolje da deda gura. Tada bi nam, čim nas ugleda, u džep spuštao po jednog papirnog Aliju Sirotanovića. Zavet ćutanja imao je svoju cenu.
Eh, dobri stari bicikl! Ako si po tati 300 godina Bačvanin, a po majci Slavonac, onda jedini kamen koji za života možeš da vidiš jeste onaj u bubregu. Kad ga izvadiš, pa ako doktor hoće da ti pokaže. Drugi kamen ne postoji. A tu je bicikl zakon. Ne samo što je svugde ravno, pa možeš da ga vozaš gde god pomisliš, nego je bicikl i jedno pravo varoško vozilo. On vam treba kada je nešto dovoljno veliko da ne možeš peške i dovoljno malo da ti ne treba auto. A Vojvodina je baš takva. Sva varoška.
Meni lično, sećanje je obeležio onaj ogromni, crni, „muški bicikl“. Ko ne zna (ako postoji takav) razlika između ženskog i muškog bicikla je u tome što ovaj drugi ima cev koja spaja volan i sedište. Ženski je nema, da bi se moglo voziti u suknji. Al zato onaj što je ima… uzjahivao se kao rasni konj. Najveći životni problem nas, koji smo se rodili na dnu bivšeg Panonskog mora, jeste u tome što nam je štangla obično bila previsoko, pa smo je teško dohvatali. Doduše, neko se i izvešti. Uživao sam da gledam seljake, tamo u očevini, kako stojeći sa leve strane, lagano zarulaju bicikl, cupnu dva-tri puta uz njega, a onda hitro podignu desnu nogu skroz iz kuka i – zajašu. Sanjao sam dan kada ću i ja tako moći. Za mene je idealan tip odraslog muškarca bio onaj što nosi štipaljku na desnoj nogavici i vozi veliki, crni, muški bicikl. I uvek sam patio što moj rođeni stric vozi „poni“. Ajde što je pre spavanja vezivao kosu mrežicom, što je je jedini u familiji navijao za Partizan, što je štucovao brkove po uzoru na Klerk Gebla … sve bih mu oprostio. I mrežicu, i Mocu Vukotića … Sve. Al što je vozio poni bicikl ne mogu nikada. On, potomak Lazara Tucića, šajkaša koji je oteran u vojsku stigao da bude barjaktar Đuzepea Garibaldija, on da vozi poniku? Maštao sam o danu u kojem ću ja, verovatno za rođendan (jer mi je on bio mnogo izvesniji nego odličan uspeh u školi) dobiti svoj prvi pravi bicikl. Ne kao onaj mali na kojeg sam lepio sličice sa Svetskog prvenstva u fudbalu. Pamtim da mi je odmah ispod fara, bila sličica sa likom Etepe Kakokoa, polutke reprezentacije Zaira. Ne znam zašto baš on? Mora biti da sam imao najviše njegovih duplikata, pa mi nije bilo žao ako mi je neko skine. Samo, kako sam se bližio završnim razredima osnovne škole, u mene se uvlačio strah koji me je ledio. Na fizičkom sam u vrsti uvek bio pretposlednji. A ona štangla mi se činila sve višom i višom… Kako da sednem na sic, a da se ne obrukam? I tako sam se jednog dana poverio mami. Odvela me je u Dečiju bolnicu, jer je saznala da u njoj postoji lekar koji na osnovu veličine šake i levog testisa može da ti predvidi tačnu visinu. Otišli smo. Prvo mi je uzeo ruku, a onda levo jajašce i vrteo ga onako kako seljak odmerava orah da vidi jel sazreo. Sabrao je utiske i izjavio – metar i 74 santimetra! Tolko ću da dorastem. E da sam to unapred znao, ne bih mu ni skidao gaće. Alo bre čoveče! J….i te i ponika i Etepe Kakoko i cela zairska reprezentacija! Ja hoću muški bicikl!
I nisam ga nikad dobio. Čak i kada sam porastao, bicikl mi je ulazio u san. Kao … vozim ja onaj svoj mali po selu. U daljini jato gusaka. Prilazim ja njima, kad odjednom iz jata se izdvoji gusak i zaleti se prema meni. Krene da šišti, a ja u panici vrtim pedale tako brzo da srce samo što mi ne iskoči ispod majice sa likom Hijavate. Zamisli – jednog dana neko pita: „Šta je bilo sa poslednjim muškim potomkom berbera Đure i kafedžije Iliška“? Pojeo ga gusak. Ne, to nisam smeo da dopustim. Problem se rešavao tako što sam se budio okupan u znoju.
Uopšte, taj bicikl (a inače, u Vojvodini se ravnopravno može čuti da se ova sprava zove i „biciklo“ i „bicikli“), stvarno je važan. Deo vojvođanskog pejzaža, baš kao dud ili đeram. Na njemu si mogao da prevezeš prase, da voziš, a da se javiš svakom pored koga prođeš, da se praviš važan kad odapneš zvonce, da … Ipak, kada smo kod ove teme – glasam za prizor u kojem bicikl voze Slovakinje u narodnoj nošnji. Leto. Sunce odskočilo, a podsuknje popadale jedna na drugu kao tanke kore na česnicu. Voze polako sa cegerima pod rukama. Gledaš ih i shvataš da ti možda i ne znaš koliko hiljada kilometara ima Zemlja u prečniku. Ali baš te briga, kada je tebi više nego dovoljno ovo parče zemlje po kojoj hodaš. A zovu je Vojvodina.
Ona druga zemlje, što je zovu Švajcarska, od biciklizma zaradi godišnje više nego od skijanja! U Nemačkoj 20 miliona ljudi biciklom ide na godišnji odmor! Shvatili ljudi šta je dobro. Sirotinjska zabava postala je dobar biznis. Kao i fudbal recimo. Al ne znaju Nemci i Švajcarci, kako je bilo mom Kosti dok ga je gurao sa osječke pijace? Kako mi je stric, besprekorno začešljan i oštucovan, vozio poniku? Kako je bilo meni kada me je u košmarnom snu, na biciklu ganjao gusak? Ne znaju kako je Pantu žena ostavila jer je saznala da je njegov bicikli svaki dan parkiran pred istom kućom u Gradištu. Ne znaju kako je zabavno gledati kuma, kako sa sve ruzmarinom u reveru, žuri na biciklu da ne zakasni u svatove… Svašta oni ne znaju. Al vozaju se. I neka ih. Mnogo je dobar taj bicikl. Pa još muški.
