Zaovini dukati
Volu Sremci da dođu u Bačku. Prođu svakojako, ko i mi Bačvani kod njih. Al eto, ako je iz ljubavi i čerez nje, to ne bira pamet nego srce. Tako je i s našom lepom Lelom bilo.
Ima jedan bećarac, i dan-danas se peva: „Aoj Sremci, okrente se Bački, tamo ima lepi i gazdački…“ Misli se na udavače, ove naše Bačkulje. I Jelisaveta je bila udavača. Devojčila se već od šesnajste. Lazar je imo roda u Đurđevu i dolazio je u goste iz Srema, preko Dunava. Krene iz njegovog Neradina, pa skelom pređe Dunav kod Karlovaca, pa putom na Patrijaršiju i onda popreči na Đurđevo. Išle noge same, nije ni brojo kilometre i talase na Dunavu. Kad se mašta ustalasa i kad Đurđevkinje (u Đurđevu je pogrešno kad za meštanku kažete da je Đurđevčanka) narumene obraze i poljube crveni krep papir da im usne budu crvene, nema koji se ne zajapuri na taku. U to doba, između dva rata, nije bilo šminke ko sad. Onda su se samo ober kurve šminkale i karminisale usne. Ove naše udavače su samo smele za slavu i tako štogod, kad je gužva i kad njin baba malko povuče od zajutra rano, pa baš i ne vidi dobro kad odmakne dan. A i kad potegne, ondak bude mekan na ćerke, ko i svi Bačvani, pa im malko i oprosti što se narumene.
Tako je bilo i za taj Spasovdan. Došo Lazar iz Neradina na slavu u Đurđevo. Na slavu se ne ide makar kako – uprego Laza dva žerava u fijaker, vezo peškire, na siceve meto dva ćilima gazdačka. Iz take je i gazdačke kuće bio. Naočit, visok, crn, pa kad još zategne kajase i ustane da stojećki zabeči konje, nema kojoj ne stane dah i ne zaigra suza radosnica za njim.
Doterala se i Lela, onako gazdački. I malko više od tog. Njen brat se skoro bio oženio i snajka je u miraz donela stotinu dukata. Kapital ide na kapital, vazda je tako bilo. Tela je Lela da se malko pokaže, mladost da joj zablista, pa uzajmi od snajke dukate da s njima korzira.
Naiđe Laza na Lelu, znali su se od ranije, al izgleda da je baš za taj Spasovdan kucno čas. Nikad niko nije čuo šta je Lazar Jelisaveti šaputo, al i pre njih je bila ona narodna: Milo zvuči, sto dukata vredi.
Reši Laza da se ženi. Oma, sad, na slavi u Bačkoj. Oće i Lela. Al neće oma, samo da ode kući i da vrati snajki dukate, pa će da se iskrade i da ide za Lazu. Ne mari što treba preko Dunava skelom, pa još na Frušku do Neradina. Izgleda da je Laza imo neku ljubavnu kamdžiju, a ne samo onu s kojom švićka žeravima oko ušiju. Ošinula ta druga kamdžija Lelu preko očiju, pa ne vidi ništa sem njenog Laze. Al prvo bi da vrati dukate, pa će odma na mala vrata da istrči, ta ne škripe, namazo ih brat onomad, kad su pravili svatove.
Jok, neće Laza ni da čuje. Il sad, oma, il on odo u njegov Srem, sam. Nema Lela kud, išla bi za njega, al su joj snajkini dukati velika briga. Kanda da je u to doba ta šesnajsta godina bila najopasnija za udavače. Nagovori Lazar Lelu da krenu za videla, dalek je put i ne ide skela noću. Vratiće dukate kad naprave goste i kad njeni dođu kod njih u Srem da se potvrdi udaja.
Smrklo se, baba namirio, ušo u kuću, vidi nema Lele. Di je, šta je, daj da čuju od njenih drugarica. Kad su čuli, smrklo se i snajki – odoše dukati. Nadala se da će se vratiti, na sigurnom su, kod njene Lele.
Posle su Lelini išli u Neradin da vide di se to ona udala, u kakvu je kuću očla, kako joj je, oće li da ostane il da se s dukatima vrati. Ako ostaje, neka joj je prosto i srećno, a oni bi s dukatima natrag u Bačku. Jest očin! Svekar izno samo pedeset. Kaže, Laza zdravo kamdžijo konje da stignu na skelu, pa su pogubili tih pedeset dukata što fale. Nego, veli on njima dalje, da se oni lepo spakuju, da krenu ranije pa nek usput glede na drum, možda će koji dukat biti na tragu kojuda je njegov Laza tero fijaker. Umalo da tako i bude.
Posle su i svatove pravili, išli Bačvani u pogačare u Srem. Onako sve po redu, ćutali do ponoći i tugovali, ko što i treba da rade pogačari u svatovima. Tugovali su i ranije i kanda da nikad nisu oprostili onih pedeset dukata što ih je, kobojagi, Laza šćerdo usput.
Posle su Lazarovi prošli makar kako, nikako. I Lela je bila njegova. Petoro dece su saranili. Posle im je neka žena iz komšiluka kazala da pazi kad rodi dete i neka joj bude kum ko prvi naiđe. Onda će dete zaživeti. Tako je i bilo, al jedva.
Kad je Lela rodila Laleta, naiđe kravar Sava i ona ga počasti i pita za kumstvo. Oće Sava, kako ne bi, ta kumstvo se ne odbija.
Imo je Lale i brata, mlađeg. Brat mu je išo u medicinsku školu u Novom Sadu. Kreno u prvi razred i za Prvi maj ode na kanal DTD da se kupa. Kako je ušo, više nije izašo iz vode. Našli ga posle gnjurci. Za njim je umrla i Lela, al posle desetak godina.
Odranio se Lale, posto pravi gazda. Imo je po trideset vagona šljiva svake jeseni. Kad je već bio svoj čovek i kad su mislili da su okajali greh, padne Lale u kominu i udavi se. Zasopio ga onaj alkohol i ugljen-dioksid od vrenja; veliko bure, gazdačko, puno komine i valda kako je vagno, tako nije uspo da se vrati na noge i udavio se. Malo je falilo da napuni pedesetu.
Od tog četvrtka, od Spasovdana, kad se Lela za Lazara udala, prošlo je mlogo zima i slava u Đurđevu. Zaboravilo se na dukate odavno. Zaboravilo se i na baba Ružu, kod Lelinih u komšiluku, na bašti. Umela je Ruža da obaje bradavice, da izleči marvu na daljinu ako štogod nije uredu. Umela je i drukčije da namesti, kanda. Nije se o tom divanilo, al kanda da je Ruža malko vratila kusur od onih šćerdanih dukata.
