Vremeplov – Oaza Laloškog mira kao svetski brend
Novosadska poslastičarnica „Vremeplov“ mogla bi biti tema za neki literarni konkurs. Nema tog pisca, novinara ili koga god, ko je na ovaj ili onaj način sklon pisanju, a da ovde ne bi našao nešto za sebe
Ako ste skloni sentimentu i onom „panonskom lirskom“, ambijent lokala će vas na prvi pogled odvesti onoliko daleko koliko to vaša mašta bude dopuštala. Jer, kada biste gazda Nemanjin lokal i bukvalno stavili u neki vremeplov, pa vratili čitav vek unazad, pored njega bi tadašnja gospoda prolazila u savršenom miru, ne primećujući da se bilo šta čudno dogodilo. On upravo i dan-danas izgleda tako kao da se svakog časa može dogoditi da u njega uleti zajapureni kolporter koji će javiti da je u Sarajevu pucano na cara Ferdinanda 
ili da je potonuo „Titanik“. Opet, pisci skloniji egzaktnim zadovoljstvima, našli bi inspiraciju u činjenici da u „Vremeplovu“ mogu proputovati ceo svet ne pomerajući se iz stolice. Baš tako. Ruska kafa, pa irska, engleska, francuska, američka… Možda kafa „Hemfri Bogart“ uz koju ćete dobiti i kamel bez filtera, kakav je večito visio sa usne holivudskog šarmera? Za one tradicionalnije, po meri će biti „Mocart kafa“ – produženi espreso sa šeri brendijem i šlagom. Eh…! Kako život ume biti prijatan, ako mu priđeš sa prave strane.
Sve u svemu, možete li zamisliti ikoga, ko ne bi bio zatečen da na metar od saobraćajnog košmara i beskrajnog asfalta, uđe u prostor u kojem ga sačekuju stabla duda, limuna, narandže i mandarine u okruženju bolje botaničke bašte? Da iz kola uskoči u enterijer s kraja 19. veka, kojeg čini i nameštaj iz prve fabrike ove vrste na svetu, češkog „Mihaila Toneta“. Onako kao usput, tu su i gramofon iz 1897. godine, telefon iz 1901., kasa iz 1910., pa harmonijum sa očuvanim kozjim mehovima, na kojem bi neki majstor istog sekunda mogao da zasvira, pa predmeti iz svakodnevnog pokućstva, kojima su naše prabake savršeno baratale, a mi možemo da se divimo njihovoj estetici i zadivljujuće jednostavnoj funkcionalnosti.
Ipak, sva ova čudesa, samo su pojavni vrh ledenog brega, koji treba da nas zaustavi i skrene nam pažnju. U pozadini svega, nalazi se nešto mnogo važnije. Ima po ovoj zemlji još ugodnih mesta za podnevni predah, ima botaničara i antikvara, ali ima (u najmanju ruku) premalo onih koji su spremni da žive svoju viziju i svoj san. A Nemanja Kovačić i ne radi ništa drugo nego evo, tačno 10 godina, sanja jedan isti san. 
Da je stvar bila samo u sujeti, odavno bi se iz njega probudio. Još 2002. njegova poslastičarnica proglašena je najboljom u državi. Da je bio tek sujetan, namirio bi se nekom od bezbroj nagrada koje su njegovi slatki proizvodi osvajali po svetu. Ali – nije u tome stvar. Štos je u tome, da radiš ono što voliš i – budeš najbolji. A Nemanja to čini, korak po korak. Najpre su on i supruga Jasmina, završili sve što se od škola u ovoj oblasti može završiti. On, bivši reli vozač i čovek koji samo zarad tuđe inertnosti nije pored Novog Sada postavio stazu za trke Formule 1 i supruga koja je famaceut, postali su svetski stručnjaci za ugostiteljstvo i čokoladu. Onda su uredili lokal po standardima na koje Beč ili Pešta ne bi imali šta da dodaju. Zatim su napravili ponudu. U „Vremeplovu“ možete popiti kafu na 240 načina! Meni sa tortama, osim što će vam, po njihovim nazivima, stvoriti osećaj da čitate neku uzbudljivu bajku, podrazumeva i to da se one prave isključivo od belgijske čokolade spram koje je ona švajcarska tek bleda kopija. Svi kolači i torte konzumiraju se dnevno, što znači – ono što se preko dana ne proda, uveče se baca.
Neko bi se ovde zaustavio. Ali, to onda još uvek ne bi bio vrh vrhova. A „Vremeplov“ hoće to da bude. Zato su svi kuvari prošli specijalnu obuku koja košta i do 3.000 evra na dan. Kelneri su najpre morali da prođu psihološke testove koji su garantovali da je reč o stabilnim ličnostima koji će biti na ponos kuće. Bezbednost je posebna priča. Svaki sto u lokalu pokriven je sa po 4 kamere. Gazda Nemanja u šali kaže da i od kuće može u svakom trenutku da zna da li je kelner u čašu usuo 0,3 ili 0,5 decilitara pića. Muziku u „Vremenu“ odabrali su diplomirani muzikolozi. Može se čuti isključivo klasika i kompozicije koje ne smeju biti „mlađe“ od 50 godina. Muzika se uključuje i isključuje svakog dana u isto vreme, a pojačavanje ili stišavanje zvuka osoblju je najstrože zabranjeno. Pravila obraćanja gostima poslastičarnice strogo su propisana. Jedno od pravila je, recimo, da ako neko od starijih sugrađana uhvati za kvaku, neko od personala istog trenutka mora prići i ljubazno mu ponuditi da ga uvede pod ruku.
Tu je još i hiljadu sitnica, koje zapravo, ako igrate ozbiljno, to i nisu. Na primer, prvi zakon glasi – nema važnih i manje važnih gostiju. Onaj ko poruči kafu za 80 dinara, mora dobiti apsolutno svu pažnju koju imate ako je vaš ceh 1.000 ili ko zna koliko dinara. Tako recimo, najjeftiniju kafu, poslužiće vam u „muškom“ ili „ženskom“ kompletu. Svaka garnitura sastavljena je iz 16 komada (od šolje, preko običnog i integralnog šećera, leda, vode, keksa, do vaze sa cvećem). Razlika je u tome što dame dobijaju vodu u čaši na nožicu, a gospoda u njima dražoj, onoj nalik čaši za viski. Pa onda cake, poput one, da u lokalu možete naći predratne primerke knjiga i novina, te prekratiti vreme na krajnje originalan način. Ako ste manje skloni egzotici, a pri tome poslovni ili samo praktični, u „Vremeplovu“ imate besplatnu vajerles vezu, pa – lap-topove na sto i sve preko Vasine torte, obavite što imate.
U ovom ključu, valja spomenuti i činjenicu na koju je Nemanja Kovačić naročito ponosan. U čitavom „Vremeplovu“ nema ni jedne jedine reklame. Podmetači, suncobrani, šolje… u drugim lokalima liče na male bilborde. Ovde ne. Reklama je zabranjena. Gazda Nemanja kaže da na ovaj način godišnje gubi 30.000 evra, koliko bi glatko dobio od najvećih oglašivača. Princip je važniji. U „Vremeplovu“ gosta ne sme da kinji baš ništa. Pa ni reklama. Uopšte, kada bi se o strogim principima u radu ove, u najmanju ruku nesvakidašnje poslastičarnice, nastavilo, bilo bi materijala za tri ovakva teksta. Upravo, za čitavu knjigu, koju vlasnik lokala zapravo i piše. Ona bi trebala da bude podloga, sa standardima koji će biti osnov za krunu čitavog posla početog pre jedne decenije. „Vremeplov“ naime, želi da preraste u franšizu. Tako ćete „novosadski doručak“ ili „londonsku pauzu“ moći pojesti i u Subotici ili Beogradu. Sve će biti u dlaku preslikano, baš kao ovde, preko puta „Vošinog“ stadiona. E, onda će gazda Nemanja konačno pristati da trgne jednu. U svoju čast.
Ako čovek ima viziju, onda i parče kolača u tacni, može prerasti u velik posao i moćnu priču. Ne bi bilo loše da uz limunadu i zaher tortu, iz „Vremeplova“ ponesemo i pouku. Možda i nije tako teško. Probajte!
