Višnjićevo – U RAJU BOSUTSKIH ŠUMA
Imaš vodu, šumu, udaljen si od svega što može da ti remeti mir u umu i duši. Šta nam je danas potrebnije od ovoga! Zato ste u Grku, pardon – Višnjićevu, uvek dobro došli
Višnjićevo je živi dokaz zašto se Vojvodina ne upoznaje putem interneta ili televizijskih ekrana. Po njoj se naprosto mora putovati. Tek tako možete upoznati ljude i predele koji će vas fascinirati. A da niste lično tamo otišli, možda nikada za njih ne biste ni čuli. Putem interneta na primer, o selu Višnjićevu nećete saznati više od desetak manje-više istih podataka. U ovom slučaju čak ne smete čekati „dok vas put ne nanese“, jer će vas teško naneti. Ako ciljano ne idete za Sremsku Raču, po Sremu se možete smucati koliko hoćete i opet nikada ne nabasati na ovo živopisno mesto. Jedino može po starinski – kartu u ruke, pa na put. Mada i tu postoje neki fenomeni. Verovatno ne postoji niko među nama, ko nije makar čuo za Morović. Za Višnjićevo retko ko. A ova dva sela, jedno od drugog udaljena su osam kilometara ili desetak minuta vožnje. Pa vi to sada objasnite! Šta više, između ova dva mesta možete se bez problema poslužiti i čamcem, pa lagano niz Bosut.
Najveća prirodna karakteristika Višnjićeva, osim da leži na reci koja se nedaleko odatle uliva u Savu, jeste da je okruženo, neki kažu i najkvalitetnijom šumom u Evropi. Seoski atar čini oko 10.000 hektara pod šumom. Pouzdan podatak kaže da su se u 18. veku bečki nameštaj i burad za francuska vina izrađivali od ovdašnje hrastovine. Boljeg drveta nije bilo. I upravo zbog hrasta, ovaj donji deo Srema zaslužio je svoj čuveni nadimak „žirski“ ili „svinjski“ Srem. Do pre jednog veka meštani okolnih sela u šumu su puštali na stotine svinja. Preko godine hranile bi se žirom, a tek kada zazimi, vraćane su u selo.
Od mlevenog žira pravio se čak i hleb. Ipak, najbolja vremena nalaze se iza ovog nekada u narodu svetog drveta. U ovdašnjem eko-sistemu dominantne su reke. Na malom prostoru nalaze se: Dunav, Sava, Bosut, Vuka, Studva i Spačva. Kako su nekada reke plavile i po desetine kilometara izvan svog korita, šume su se obilno nalivale vodom. A bez silne vode, nema ni najkvalitetnijeg hrasta. U moderna vremena silne vode su zauzdane. A tu su i napasti poput pepelnice i mrežaste stenice, koje je nemoguće iskoreniti. Zbog svega toga u celom Sremu već nekoliko godina nije bilo nijednog žira.
I tek sada, kada znamo geografske i prirodne odlike ovog „džepa“ Srema, možemo da idemo u Višnjićevo. Doduše, Sremci će nam na ovom nazivu sela koje toliko pominjemo, odmah zameriti. Sve do 1935. ovo mesto zvalo se Grk. Ponosni na svoju tradiciju, toliko koliko jesu, meštani i danas rado koriste staro ime sela. Mada ni ovo novo nije im daleko od srca. Te 1935. godine Grčanci su poželeli da se zvanično pohvale najslavnijom izbeglicom koja je ikada kročila u njihovo selo. To je, dakako, slepi guslar i pesnik Filip Višnjić, kog je turski zulum iz bosanskog Podrinja dognao u Grk.
Ovde je živeo punih dvadesetak godina. U nedalekom manastiru Šišatovcu sreo se sa Vukom Karadžićem koji je zapisao 17 njegovih pesama. Najslavnija je „Početak bune protiv dahija“. Vuk je Višnjićevu slavu učinio besmrtnom, do te mere da ga s puno prava smatraju srpskim Homerom. Sahranjen je 1834. u selu koje danas nosi njegovo ime. Nad grobom mu je 1887. godine zahvalan narod podigao spomenik kog krase stihovi Jovana Jovanovića Zmaja. I tako se selo već skoro 90 godina zvanično zove Višnjićevo. Njegovi stanovnici sami sebe, gotovo po pravilu, i dalje zovu Grčanci. I to je ovde sasvim normalno.
Ponos ovog sela, kako god ga zvali jeste Kaja-kanu klub “Filip Višnjić”. U pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj konkurenciji, za male Grčance zna se nadaleko. Na brojnim državnim, republičkim i pokrajinskim prvenstvima deca Višnjićeva ni milimetar ne uzmiču za vršnjacima iz Zemuna, Bačke Palanke, Bezdana, Bečeja… U budućnosti sve ovo što smo do sada pomenuli, moglo bi da se uveže u jednu delatnost koja bi donela prosperitet čitavom mestu. To je naravno turizam. Imaš vodu, šumu, udaljen si od svega što može da ti remeti mir u umu i duši. Šta nam je danas potrebnije od ovoga!
Zato ste u Grku, pardon – Višnjićevu, uvek dobro došli.
Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić
Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“
