Veljko Stojanović: Algebra života
Briljantan matematičar, vrstan šahista, znalac jezika, jednako uvažavan od Srba i Rumuna, četiri decenije profesor. U varoši s nešto više od 35.000 stanovnika, takav čovek ima status nekoga pred kim se skida kapa. Vrščani se ne ustručavaju da pred svojim Veljom to i čine
Kada neko za svoju specijalističku studiju odabere usavršavanje nastave matematike uz pomoć računarskih programa, a uz to je znalac nekoliko jezika i matematičar od nerva i talenta, onda pretpostavljate da su mu vrata sveta širom otvorena. A on se nije ni za kvaku uhvatio. Baš kao što je odmah posle fakulteta napustio Beograd, o kojem, kao i o Novom Sadu, nije ni pomišljao. Vršac mu je sve. Tako je onomad odlučio. I ni na sekund se nije pokajao. Štaviše! Uspeo je u onom u čemu samo retki uspevaju. Da u sopstvenoj varoši, za vas svi, ali baš svi, imaju samo reči hvale.
Kao nekom ko je, čime god se bavio, bio vezan za prosvetu, moramo mu u ovom času, ipak, uputiti specifično pitanje.
U trenutku dok vodimo ovaj razgovor, zbog pandemije s kojom smo se suočili, obustavljena je nastava u školama i na fakultetima. Ušli ste u petu deceniju bavljenja prosvetnim radom. Jeste li optimista, uprkos svemu?
Živimo u doba globalizacije, osećamo snažan uticaj velikih svetskih sila na svaki delić naših života. Čitav svet je postao jedno globalno selo. Naša malena zemlja uspešno crta svoju karakterističnu 3D sliku na Zemljinom globusu. Brani svoj integritet, svoju posebnost i bori se da bude prihvaćena baš takva kakva jeste. Sada, u doba pandemije korona virusa kovida-19 nastoji da opstane, zaštiti ljude kao glavni resurs, da sačuva stanovništvo svih uzrasta, a posebno decu, učenike, studente, ne zanemarujući ni svoje najstarije. Iz domena moje struke, područja obrazovanja, izabran je jedini moguć način ‒ da u miru, tišini, u napetoj situaciji zbog smrtne opasnosti, naši đaci i studenti pokrenu motive i nastave učenje. Priznaćete da im je učenje jedini zadatak i država Srbija je stvorila uslove da i pod tako teškim uslovima taj zadatak ostvare. Informatičke tehnologije su im vrlo bliske, uz internet, mobilne telefone, televiziju, kompjutere i sve programe koje su i do sada susretali; rekli bismo da su na domaćem terenu. Zbog svega toga očekujem uspešan završetak nastavne godine i dalji nastavak školovanja ili rada za one koji završavaju školovanje. Nadam se da će uz pomoć nastavnika, roditelja, društva, države i svih njenih institucija steći kvalitetnu pripremu za život. Prilika je da vide šta su pravi junaci savremenog života, da prepoznaju ispravne životne vrednosti i ojačaju. Ovo se postiže saradnjom sa svetom, oslanjanjem na prijatelje i prijateljske narode. Svi zajedno ostvarićemo glavni zadatak, koji nije samo zadatak za škole, a to je da pripremimo našu mladost ‒ našu budućnost ‒ za realni život. Naši zdravstveni radnici pravovremenim delovanjem vode nas ka pobedi protiv podmuklog neprijatelja, uz rukovođenje, pomoć i podršku svih čelnika: predsednika Republike Srbije, predsednice Vlade, cele Vlade i čitavog državnog aparata, koji nesebično stvaraju sve preduslove da pobedimo i sačuvamo živote. U tome ćemo svi zajedno, ojačani, i uspeti te nastaviti dalji oporavak privrede i društva. Ja sam u to potpuno uveren.
Dugogodišnji ste član Gradskog veća Grada Vršca za područje obrazovanja. U školama ste kao profesor i direktor duže od 40 godina. Da li se stanje u prosveti, kako neki kažu, drastično promenilo u poslednjih dvadesetak godina, na tragu sveopšte promene društvenih okolnosti u kojima živimo?
Sve zavisi ko procenjuje, iz kog ugla gleda i na koji način ovo pitanje postavlja. Na njega ne bih direktno odgovorio, već malo posredno. Često se konstatuje da đaci „nisu onakvi kakvi su nekad bili“, pa nas pitaju kako uspevamo da radimo s njima. Ja to nikada nisam tako gledao. Preko 40 godina sam u školi i tvrdim da su deca uvek ista. Kod nas dođu sa 15 godina, a izađu s 19, s ozbiljnim ciljem da nešto završe, da nešto ostvare. Mi smo tu da im pomognemo u tome. Mi smo ti koji smo nešto drugačiji, jer se svi za godinu dana promenimo. Stariji smo, manje strpljivi. Drugačije dočekujemo decu, pa nam onda spolja izgleda kao da ništa nije kao što je nekad bilo. Mislim da su deca uvek znatiželjna i željna da iskoriste kapacitet škole koja ih priprema za budući život. Vaše pitanje može da se odnosi na društvene promene, na sistem vrednosti u društvu, koji je urušavan, a na šta niko nije mogao da bude imun, pa ni školski sistem. Ipak, smatram da je generalno on još i dobro prošao, da se negativne društvene pojave nisu u njemu do kraja ispoljile. Sam školski sistem se nije urušio koliko se to desilo s društvom. Ja na to gledam tako. Možda je subjektivno, ali verujem da je blizu realnosti.
Kako se u manjim sredinama gleda na to što se čitava Srbija, kao u onoj simboličnoj dosetki, pretvorila u predgrađe Beograda, a čitava Vojvodina u predgrađe Novog Sada? Demografski, privredni i drugi relevantni parametri nedvosmisleno potvrđuju da su nam dva, najviše tri centra, postala predominantna.
To je borba Davida i Golijata, na koju je Vršac navikao. On, naime, nikada nije bio velik grad. Istorija kaže da je još 1939. godine imao stanovnika skoro koliko i danas. Malo gore ili dole, uvek je tu negde do 40.000. Ranije je ipak bilo lakše, jer se više vodilo računa, pre svega o ekonomski ravnomernom razvoju. I sasvim mala mesta imala su industriju koja je privlačila ljude. Danas imamo glomazne industrijske sisteme što teže centralizaciji. Sve je manje ili više prepušteno tržištu, a ono ima svoje zakonitosti, koje se mere isključivo profitom. Beograd, Novi Sad, donekle Niš i Kragujevac, privlače najambicioznije mlade ljude. Naše je da stvorimo uslove koji će biti konkurentni. Ali, realno, to veoma teško ide. Ja imam tri sina. Nijedan se nije vratio da ovde radi i formira porodicu. Dvojica su u Beogradu, a najmlađi je genetičar i živi u Čikagu. Brat mi ima dve ćerke, koje takođe nisu tu.
Kako se osećate spram činjenice da ste čitav život poklonili Vršcu, a deca se pronalaze na nekim drugim stranama?
Dođe mi da plačem. Brat i ja smo završili fakultete i imali stan u Beogradu. Vratili smo se u Vršac jer smo osećali da tako treba. Ali ovo su očigledno neka druga vremena. Shvatam ja da su finansijski tokovi opredeljeni ka većim centrima. Da su tu, automatski, i velika dešavanja. Ali opet, sve je skuplje i tera vas na stalnu jurnjavu za novcem. Prednost manjih sredina je u mirnijem životu i bržem rešavanju životnih situacija. Mi smo nekada imali centralizovane poluge vlasti, koja je vodila računa o ravnoteži. Sada se sve liberalizovalo. I na dobro i na loše. To je danak potrošačkom društvu. Pa odvolje vam bilo.
Ipak, reklo bi se da je u čitavoj situaciji Vršac još i solidno prošao.
Grad ima privredu koja, moglo bi se reći, dobro funkcioniše. Vršac je imao tu sreću da u vreme onih najžešćih sankcija, koje je trpela čitava Srbija, nije imao neki veliki industrijski sitem koji bi zbog smanjenja tržišta bio doveden u pitanje, a onda sunovratio i čitavu sredinu u kojoj se nalazio. Takvih primera, na drugim stranama, bilo je mnogo. „Hemofarm” je bio glavni industrijski sistem, a on je bio zasnovan na jednom širem tržištu. Pribavljanje sirovina i gotovih proizvoda nije bilo ugroženo sankcijama, jer se radilo o lekovima. U to vreme „Hemofarm” je imao odličnu politiku, koja je vodila računa o tome da se širi i postane još veći. Sačuvana su radna mesta i sva prateća infrastruktura. Male industrijske i zanatske firme su imale priliku da rade za „Hemofarm” i bilo je novca. Tada se grad očuvao. Ne samo da se nije urušio, već je uspeo da sačuva svoj imidž lepog, čistog i urednog grada. Ako se ne varam, bilo je osam proizvođača lekova na teritoriji sadašnje Srbije. „Hemofarm” je bio broj jedan. On prevazilazi okvire svog grada.
Mnoge srednje škole u Vojvodini nalaze se pred stalnom pretnjom gašenja. Što zbog generalno manjeg broja dece, što zbog činjenice da u trci za što ranijim osamostaljivanjem gimnazije nisu idealan izbor. Vršačka Hemijsko-medicinska škola tih problema nema.
Od 160 korisnika vršačkog Doma učenika, za koji konkurišu deca iz četiri srednje škole, mi imamo čak 110 mesta, a 50 preostane za ostale škole. To nešto govori. Imamo atraktivne smerove, ozbiljno se radi, motivacija je velika. Ništa se ne prepušta slučaju. Ne oslanjamo se na individualni karakter učenika i njihovu motivaciju. Mi smo ti koji im je stalno nudimo i stavljamo deci do znanja koji je cilj pred njima. A kad steknete ambiciozne mlade ljude, nije teško ostvarivati dobre rezultate. Recimo, od 20 stipendija fondacije „Hemofarm”, po 13 ili 14 dobijaju đaci ove škole. Na svoje ime i na osnovu rezultata koje su ostvarili. To je regionalna stipendija jer farmaceuta nema dovoljno odavde do Beograda, pa do Zrenjanina ili Kikinde i Subotice. Svi oni dolaze ovde. Ograničen je broj mesta i đaci moraju imati dobar uspeh da bi došli ovde i uspeli da se upišu.
Bili ste dugogodišnji domaćin završnih priprema Matematičkog olimpijskog tima Republike Srbije. Nakon boravka u Vršcu, tim je postizao neverovatne rezultate.
To je nešto na šta sam vrlo ponosan. Dvanaest godina imali smo u Vršcu finalne pripreme. Radili smo pre i posle podne, po četiri sata. O rezultatima koje smo postizali dovoljno govori činjenica da smo u to vreme osvojili više medalja na najvećim takmičenjima nego što ih je imala čitava bivša Jugoslavija! S talentovanom decom radili su najbolji treneri iz čitave Srbije. Bili su stvoreni takvi uslovi da je Vršac postao sinonim za čitavo dešavanje. Učenici između sebe nisu se pitali kada će biti finalne pripreme, nego kada će biti Vršac! Kako i ne bi. Ovo je relativno mali grad, u kom su bili zapaženi, na raspolaganju su imali sportsku salu, hotel. Uostalom, sam ulazak u olimpijski tim bio je podvig. Učenik je prvo morao da pobedi na republičkim takmičenjima, pa na srpskoj matematičkoj olimpijadi. S njima su radili isključivo najbolji matematičari, koji su nekad bili takmičari. Jedne godine smo doveli profesora iz Sankt Petesburga, vrhunskog takmičara. Zdušno sam učestvovao u organizaciji. Ja sam matematičar po opredeljenju, ali sam i član upravnog odbora Društva matematičara. Goreo sam od želje da od te dece izvučemo najviše. Jer, matematiku nije dovoljno samo voleti. Na primer, mnogo ljudi voli šah, ali retko ko postane velemajstor. Tako vam je i s takmičarskom matematikom. Sreća pa sam oko sebe uvek imao odličan tim saradnika, sa kojim sam uvek mogao da podelim i realizujem najbolju ideju.
Šta god da ste u životu radili, a uradili ste mnogo toga, protkali ste kroz saradnju sa Rumunijom. Do mere da bi se to moglo nazvati vašom životnom misijom!
Pre tačno 30 godina bio sam prvi put u Aradu, na nekom matematičkom seminaru. Tada sam video da su ispred nas u matematici, u organizovanju nastave, da imaju organizovan sistem. Onda smo brat i ja kao matematičari počeli češće da odlazimo u Rumuniju. Da se upoznajemo s ljudima, da razmenjujemo iskustva. Uključili smo se u njihova matematička takmičenja. Usavršio sam rumunski jezik, na njemu sam i predavao. Pokušao sam da preuzmem što više od njihovih matematičkih znanja. I ne samo to. Bilo mi je važno da vidim šta njihov školski sistem čini tako funkcionalnim, a da onda to primenim u praksi. Kao direktor škole organizovao sam odlazak naših takmičara u Rumuniju. Zvuči kao anegdota to što smo vodili i matematičku gimnaziju iz Beograda. Naši đaci su bili toliko dobri, da ne kažem fanstastični, da su Rumuni izgubili želju da dalje organizuju takmičenja. Opet, bio nam je značajan njihov ulazak u Evropsku uniju 2007. godine. Evropa je stigla na 15 kilometara od nas i mogli smo iz prve ruke da vidimo kako stvari funkcionišu, da realizujemo prekogranične projekte. Ostvarivali smo sve vrste kontakata koji su pomagali zajedničkoj saradnji. Vodili smo naše đake da vide kako industrija tamo funkcioniše, obilazili smo škole, a oni su dolazili kod nas da posete farmaceutsku industriju. Saradnja je uvek morala da bude obostrana, a i samo to druženje je divno. Ako razmenjujete iskustva sa školama u Srbiji, čućete manje toga novog nego kada razmenjujete iskustva sa školama iz drugih država. I to je prirodno.
Iako jedni pored drugih živimo vekovima, utisak je da o rumunskom narodu i njegovoj kulturi znamo nedovoljno. Čak vrlo često utisak formiramo na osnovu nekoliko uopštenih, neretko i pogrešnih predstava.
Oni su ovde neko ko živi stotinama godina. Zanimljivo je da je u rumunskom jeziku 23% reči preuzeto iz slovenskih jezika. U srednjem veku, kada je latinski jezik bio jezik nauke, a izvan svakodnevne govorne upotrebe, ovde je bio živ. Prostor preko Dunava za Rim je nekada bio daleka provincija, odličan da se nepoželjni političari ili ratni veterani uklone iz centra zbivanja. Latinski jezik se izmešao s lokalnim dijalektima. Rumunski jezik se razvijao pod uticajem latinskog. Onda su došli Sloveni s naprednom poljoprivredom. Rumuni su se mahom bavili stočarstvom, ali ne i obradom zemlje. Tako da mnoštvo reči vezano za ovu deletnost u rumunskom potiče iz slovenskih jezika. Mnogi njihovi vlastodršci bili su slovenskog porekla. Ista nam je religija. U zapadnom delu zemlje većina vladika bili su srpskog porekla. Oni su tek 1864. godine prešli sa ćirilice na latinično pismo. Još 1902. izdata je rumunska crkvena knjiga na ćirilici. Vrlo su bliske te naše veze. I sada u Rumuniji postoje 54 srpske crkve i pet manastira. Zbog malog broja vernika, neki od njih predati su na upravu Rumunskoj pravoslavnoj crkvi. Trećeg avgusta 1919. srpske snage napustile su Temišvar bez ispaljenog metka. Zahvaljujući specifičnim odnosima srpskog i rumunskog dvora, stvari su se rešile dogovorom, a ne vojnim osvajanjem. U samom gradu Temišvaru postoje tri stare srpske crkve, svima je po tri veka. Na Trgu ujedinjenja je saborna crkva, tu je episkopija. Rumuni su u Temišvaru svoje crkve počeli da dižu mnogo kasnije. Uopšte, mislim da nemamo kolektivnu predstavu o tome koliko su Temišvar i ovaj deo Banata za nas bili i ostali važni. U kulturnom smislu, mnogo važniji od nekih izvikanih centara čiji je stvarni značaj daleko manji. O ovome se ne priča i ne uči gotovo ništa. Naš Crnjanski je tamo živeo. Tamo se školovao Branko Radičević. Temišvar je bio naš mali Beč. Pa sećate se da su pop Ćira i pop Spira iz Sremčevog romana išli u Temišvar. U njemu je stolovao vladika. Na sreću, odnosi sa Rumunima i danas funkcionišu. Ali na ovome, zarad tradicije i njenog značaja, treba neprekidno raditi. Ja činim onoliko koliko mi je u moći.
