UMESTO KRAJA
Naišao sam u jednom dnevničkom sećanju, zabeleženom početkom sedamdesetih, kako je veliki pisac Danilo Kiš, u pratnji svojih domaćina, krenuo taksijem ka Galeriji Matice srpske. U jednom trenutku, na prolasku kroz Ćirpanovu ulicu, pisac je počeo da se osvrće. Pa više nije izdržao…
Pitao je taksistu, starijeg čoveka:
„Gde su kestenovi?”
„Kakvi kestenovi?”
„U ovoj ulici. Ona se zato i zvala Ulica kestenova.”
Stari taksista je bio uporan, negirajući i pomisao o kestenovima:
„Dugo vozim taksi, i to baš u ovom kraju. I tu, dragi gospodine, nikad nije bilo kestenova.”
„Nemojte, molim vas“, reče Kiš. „Kestenovi su u mom detinjstvu. U mojim knjigama. I u mojim ledenim novosadskim danima.”
Rasprava je postajala sve bučnija. I tek pred Galerijom, taksista koji je vozio, starinski i preoprezno, popustio je pred Danilovom magičnom elokvencijom, ili pod iznenadnim otkrićem svog poluzaborava:
„Imate pravo. Sad sam se setio. Kestenovi su posečeni 1946!”
Konačno smo mogli, svi redom, da odahnemo. Ipak je sve onako kako u knjigama piše.
Gabrijel Garsija Markes svoju autobiografiju nazvao je „Vivir para conrala” („Živeti da bi se pisalo”). Uostalom, nije malo onih koji kažu da je pisanje starije od života. Jezikom ravnice, možda je život tek zemlja i naboj. A pisanje je građevina koju od njih i na njima dižemo.
I zato, ako Kiš pamti kestenove, zar je važno da li ih je zaista bilo?!
Neka bude tako i na ovom sentimentalnom putovanju kroz Novi Sad.
Kao kada u koloni hodamo kroz dubok sneg. Trudimo se, ali ne stanemo svaki put u trag stopala onog ispred nas. Što ne znači da nam korak manje vredi.
Ono što je jedino važno jeste da smo lutali gradom kao kroz lavirint vlastite duše.
A duša nema broj.
Ona je uvek Sve. I uvek je Jedno.
Tek kad je „svejedno“ – stojimo u miru.
Srećan nam bio svaki put!
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
