Turizam i priroda – OSTRVO DOBRE NADE
Krčedinska ada je mnogo više od prirodnog fenomena. U svim vekovima, imala je svoju ulogu. U novije vreme, ona turistička postaje najvažnija
Vreme je za Krčedinsku adu napravilo pun krug. Nekada je na njoj vrvelo od života, a da za ovo rečno ostrvo osim meštana okolnih sela, niko nije znao. Sada je obrnuto. Broj stoke koja na njoj obitava, uveliko se prepolovio. A opet, pod uticajem medija i društvenih mreža, njena slava nadaleko se pronela. Gotovo da više i nema onih koji za nju nisu čuli. Tehnički gledano Krčedinska ada je deo Specijalnog rezervata prirode „Koviljsko – petrovaradinski rit“. Obala ade duga je oko 10 kilometara, a površina joj iznosi gotovo devet kvadratnih kilometara. Narodski rečeno, nalazi se vrlo blizu „Beščanskog mosta“ te se do obala sa kojih se može posmatrati stiže veoma lako. Koviljski rit je teže pristupačan, ali se do obale sa sremske strane stiže krajnje jednostavno. Međutim, onda na scenu stupaju razlozi zbog kojih je mnogo veći broj ljudi za Krčedinsku adu čuo, nego što je na njoj zaista bio.
Najpre treba pogoditi doba godine. Za velikih kiša, Dunav će progutati adu kao parče gibanice. Nevešt posmatrač neće je ni primetiti. Doba od juna do septembra čini se idealno. A i tada, ako nemate čamac i poželjno domaćina koji je vešt poznavalac ovdašnjih voda, teško da ćete kročiti na ovu oazu prirode, koja toliko asocira na Vojvodinu staru.
Meštani Kovilja, Gardinovaca, Šajkaša, Čortanovaca, Beške, Krčedina i Slankamena, vekovima su ovde doterivali stoku, koja se napasala praktično preko čitave godine. Tek kada bi zapretile velike kiše, mrazevi i snegovi, stoka bi se skelama vraćala u zimovališta. Posebnu draž čini to što je ovde moguće naći i neke zaboravljene, autohtone vrste: Podolska govečad ili svinje mangulice na primer. Konji, krave i magarci se podrazumevaju. Doduše, nekada se ovde napasalo uveliko preko 1.000 grla stoke. Danas jedva upola od toga. U bavljenju ovom vrstom „otvorenog“ stočarstva valja naći računicu, a teško je doći i do ljudi koji će boraviti na ostrvu i stručno nadzirati čitavu stvar. Lako je razumeti da je u modernim vremenima ovaj posao manje isplativ pa i izazovan, u odnosu na samo generaciju ili dve unazad. Naravno, čitavom ovom šarenilu, pridružuju se i brojne divlje životinje. Jeleni i divlje svinje lako doplivaju sa obale. Na malom prostoru, ovoliki broj životinja skoro da odaje biblijski prizor ukrcavanja na Nojevu barku. Nešto što se odavno više nigde ne da videti. Za stanovnike velikih gradova ovo je više od atrakcije.
Sve bi bilo potpuno idilično da se, kao i uvek u sličnim pričama, nije umešao čovek. Reč je o gazdovanju
Krčedinskom adom. Vrlo brzo saznaćete da je u središtu problema spor između Javnog preduzeća „Vojvodinašume“ i fizičkih lica koja u skladu sa vekovnim nasleđem, smatraju da na ostrvu mogu da čine ono što su oduvek radili. Nekadašnji zadružni deo ade preuzele su „Vojvodinašume“. Za razliku od vlasnika životinja kojima trebaju pašnjaci, država želi da ovo parče raja na zemlji pošumi i popravi sastav vegetacije. Jedni sade drveće i postavljaju prepreke ne bi li ih zaštitili od životinja. Drugi žale za autentičnom slobodom koja je ovde oduvek vladala.
Sve većem broju turista najvažnije je nešto treće. Krčedinska ada je sama po sebi toliko jedinstvena da se naprosto mora očuvati. Leti je ona nezaobilazna meta svih turističkih brodića koji špartaju između Čortanovaca i Slankamena. Svake godine sve ih je više. I kakva god sudbina ostrva bila jedno je sigurno – bilo ga je i biće!
Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić
Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Inđija.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“
