Trn i bodlja
I trn i bodlja bodu. Ono malko manje zove se trn, a ono malko veće je bodlja. Šta je od čega postalo, još se ne zna. Neki misle da se bodlja smanjivala, a oni s preke strane divane da su još kadgod čuli da je trn narasto, pa je tako od njega postala bodlja. Očin će ih znati da l divane kako je bilo zapravo.
Ima trnja svakojakog, ko što ima i bodlji. I od jednih i od drugih se treba čuvati. Kad je, kadgod, bila oskudacija u cipelama, leto je počinjalo kad derani krenu bosi napolje. Cipele se namažu parčetom neke matore, užegle, žute slanine i ostave digod u kraj u ladovinu. Bose noge su više volele sunce neg namazane cipele, nije koža od cipela volela da stoji na suncu. Da su ih tako držali, nikad ne bi cipele nasleđivali. U to doba, jedne cipele su nosili svi koji dospu do njih. A nove, kad su kome kupovali da ga ponove, ako je bio deran, ondak su kupovali bar s prsta veće, da budu i za dogodine nove. Tolko su se i nosile, i navek su nove bile. Pamte to svi koji su imali bosonogo detinstvo i malko novina u špicu cipela, da ne klamću dok noga ne naraste do tog broja koji je mater predvidela za dogodine. Bude i da se noga ulenji, pa prođu i dve-tri godine. Al to ondak nikom nije smetalo. Nije se ondak takmičilo ko ima skuplje i lepše cipele il patike, takmičilo se ko može brže, dalje, više, češće, dublje, jače, il s vezanim očima. Take igre su se igrale napolju. Čujem neki dan kako se dvojica sprdaju, pa jedan kaže da su se igraonice kadgod zvale „idemo napolje“.
Napolju je bilo svega, a kad je svega, bude i trnja i bodlji. Palamida i dikica se nisu ni računale u to, to je bilo ko dobar dan. Trn od njih je mater il otac vadio s iglom. Malko raskopaju, onako nežno kolko god igla može da bude nežna, pa ga izvade iz pete, tabana il di je već koji deran pazario. Onda malko duvaju i pire, ko kad jedu vruću supu, da olade to mesto i da manje bole.
Umesto igle, ko je imo, mazo je zečijom mašćom tu di je trn. Ta mast je umela sama da izvuče trn. Da nije trnja, ko bi se i setio da je leto. Ondak je bilo veselja svaki dan i posla preko glave, pa se i nije mlogo gledalo na kalendar i datume. Samo je bilo važno da se sve poradi dok nešto ne dođe. A dolazilo je svašta: salauka, kiša, jesen, zima, mraz, svečari, Uskrs, Božić, baba – ako je bio zdravo strog, da ne čuje zlo, radilo se u tajnosti, ondak je dolazio popa da sveti vodicu… Ta bilo je svega, na vreme, dok nešto ne dođe na red.
Mislim se o tim bodljama, setio sam se da ima neko bodljikavo prase. Kako taj svet jede taku kožuru? Moram viditi da koga pitam, da l pale il šure. Naopako da deru, izeš meso bez kožure. Javiću kad čujem šta rade.
Najopasnija bodlja kadgod bila je babin zub. Nije to ispalo babi, neg je neka travuljina koja ima bodlju kad uzre. To bude taka bodlja da oće i mantlu od bicikla da probuši kad se pretera preko nje. Danas je to hvaljena lekovita biljka.
Ima jedna taka i u vodi, s velikim bodljama kad uzre na jesen. Ta se zove vodeni orah. Ni njega niko neće kad uzre i omatori.
Da ne divanim o bagrenju i takim bodljama, to znate i sami. Ima ga svugdi, i di treba i di ne treba. I u pesmama ga ima, valda nije sve već pokrjano.
