Trafika
Jedan mudrac rekao je kako svako od nas hoće da živi nadoknađujući izgubljeno ili stičući novo, da živi svojim životom, na svoj način i na prostoru na kom se zatekao, pa makar taj prostor ne bio širi od podlanice zemlje između dve vojske u prolazu. Život zna da zaliči na vodopad ili kakvu moćnu poplavu, ali je mnogo češće nalik na potok, tih i gotovo neprimetan, ali čudesno sposoban da bez obzira na prepreku koju pred njega postavite, iznađe i nastavi put. Uostalom, ako ste pažljivo čitali „Na Drini ćupriju″, sećate se da je tamo kazano : „Pravi život se sastoji od samih zatišja i ludo bi i uzaludno bilo mutiti ta retka zatišja tražeći neki drugi, čvršći i stalniji život, koga nema″.
Da li zbog takvog, rano stečenog, ili možda na svet već donetog osećanja, nikada nisam imao dečačke snove u kojima sam navlačio kakvu uniformu, leteo, ratovao, krčio prašumu ili se rvao s divljim zverima. Ništa sa onog čuvenog spiska u kojem želite da postanete: pilot, lekar, istraživač, general, glumac… Ne!
Moju prvu iskrenu i veliku želju da nešto budem u životu pokrenula je jedna prosta seoska trafika, veličine lifta u nekom ozbiljnijem soliteru. Budući da je Nadalj, poput stotine drugih vojvođanskih sela, podizan u punom zanosu „marijaterezijanskog″ duha, 1801. godine − to je i njegov centar oduvek imao karakterističnu osnovu. Onda i sada, bio je čvrsto podeljen na krst, pri čemu je svaki deo imao jasnu namenu. Oko glavnog raskršća, jedna četvrtina pripala je crkvi, druga ambulanti, treća parku i upravnoj zgradi, a ona poslednja zdanjima značajnim za svakodnevni život: pošti, zadružnom domu, prodavnici… Ja sam u taj krstoliki centar dolazio uvek istim putem. Svetosavskom ulicom, koja se u vreme mog detinjstva dakako zvala ulica Maršala Tita. Vodeći prema seoskom raskršću, ulica bi najpre stizala do parka a onda, pred vašim pogledom ne bi izronio ni spomenik ni bilo šta što bi se dalo naslutiti na osnovu iskustva sa mnogo puta viđenih razglednica… Poput vetrenjače u polju − naišli biste na trafiku.
U vremenu u kojem su se dobra pegla ili usisivač smatrali vrhunskim dostignućima elektronike, u kojem su se naslućivanja blagodati koje danas imamo u internetu ili bežičnoj telefoniji smatrali maštarijama dostojnim romana Žila Verna ili skrivenih spisa Nikole Tesle, trafika je bila mesto koje je radoznalom, pomalo usamljenom detetu, moglo priuštiti više uzbuđenja od onog kojeg današnji klinci nalaze u tržnim centrima u vreme božićne ili novogodišnje histerije. Sećam se, na jedinu trafiku u selu stizalo je tačno onoliko novina koliko je bilo sigurnih čitalaca. „Ekspres politiku“ u selu je čitalo petoro ljudi – znači, pet primeraka. „Večernje novosti“ i svih deset. „Politiku“ je čitao samo tada već stariji čovek, u istom, davno iznošenom odelu, kojeg pamtim kao „čika Petrović“. Othranjen i školovan na selu, u jednom trenutku svog života dopao ga je neki skroman činovnički, ali ipak kancelarijski posao. Na njega je bio toliko ponosan, da ga do smrti niko nije video bez odela. Usput, izborio se za privilegiju kakvu u Nadalju, i možda čitavom srezu, niko nije imao. Svi su ga oslovljavali isključivo po prezimenu! Tako ga i ja dan-danji pamtim kao čika Petrović. Jutarnji, ritualni odlazak na trafiku, završavao bi tako što bi svoj primerak „Politike“ odnosio u kafanu „Obilić“ koju je držala moja baba Marija.
Tu bi je najpre dugo čitao, a onda bi iz gornjeg džepa sakoa vadio hemijsku olovku. To je bio momenat koji sam čekao. Narednih pola sata dopuštao bi mi da zajedno rešavamo ukrštene reči. Nepogrešivo bih pogađao sva opšta mesta. Banja u Belgiji – spa. Papagaj – ara. Naša starija glumica Ita – Rina. Naravno, za ostalim stolovima uvek je bilo onih dokonih i neumoljivo lišenih smisla za humor, koji bi lovili svaku našu reč. Ako bi mi čika Petrović, glumeći da ne može da se seti, rekao „prevlaka na Malaki″ – neko bi držeći fićok vinjaka u jednoj i cigaru u drugoj ruci, hitro uzviknuo: „Moj te api!″ A ja bih sačekao da se smeh stiša, a onda prošaptao – „Kra″. Čika Petrović bi mi se zadovoljno nasmešio, a onda otpio gutljaj loze, koja je večito stajala pred njim.
Jedan od srećnijih dana u mom životu bio je otprilike u trećem razredu osnovne škole. Tog dana mama me je odvela na trafiku. Srce mi je lupalo kao u regruta koji polaže zakletvu, dok je majka svečanim tonom objašnjavala trafikantkinji, koja je u selu imala status ravan poštarki ili učiteljici, da od idućeg petka na moje ime naručuje „Politikin zabavnik″. Od uzbuđenja nisam mogao da progovorim „hvala″. Postao sam iniciran u svet onih koji imaju svoje novine na seoskoj trafici. Primerak koji me čeka i koji niko ne može da mi uzme.
Zarekao sam se sebi da ću jednog dana i ja tako činiti radosnim druge ljude. Biću trafikant i prodavati novine.
Sudbina je htela drugačije. Umesto da ih prodajem – ja ih pišem.
I sanjam kako pijem lozu. Čim neko pomene „prevlaku na Malaki“.
