Temerin – Prođi… Ali i dođi
Svakom mestu koje se nalazi na obodu velikog grada ovakav položaj donosi prednost, ali i poneku manu. Temerinčani su navikli i na jedno i na drugo
Zapravo, kada bolje razmislimo, u Vojvodini možda nema jednostavnijeg, a čudnijeg mesta od Temerina! S jedne strane nalik je našoj verziji Batajnice. Tipično tranzitno mesto, organizovano duž glavne ulice koja vodi ka velikom gradu. A opet…? Jeste li, na primer, znali da je po broju stanovnika Temerin veći od Stare Pazove i Sente? Onda vi kažete – pa da, ali Pazova i Senta imaju ozbiljnu istoriju. Tu sam vas čekao! Još 1786. Temerin je imao 215 srpskih domova (svaki s najmanje deset čeljadi). U njemu je služilo pet pravoslavnih sveštenika odjednom. Imali su zidanu crkvu posvećenu Vaznesenju Gospodnjem. Jedan od crkvenih đaka bio je ni manje ni više nego Lukijan Mušicki, episkop, književnik i Vukov saradnik. Rođen je u Temerinu 1777. godine. Kada je Temerin 1796. prodat grofu Šandoru Sečenju (eno mu ga i danas dvorac u parku), ovaj je pokušao da Srbe pretvori u jobađe (kmetove). Ne želeći na to da pristanu, 1.610 Srba spakovalo je stvari, razmontiralo crkvu ciglu po ciglu i – otišlo. Budući da su se selili na Đurđevdan, mestu na kom su se skrasili, i na kom su ponovo „sklopili“ crkvu, dali su ime – Đurđevo. Tako su današnji stanovnici Đurđeva, zapravo – temerinski imigranti! Ovakvih pikanterija kroz istoriju ima koliko hoćeš.
A ako kao krunski argument potegnete činjenicu da se selo od grada razlikuje po načinu privređivanja, pretpostavljajući kako se ovdašnji paori moraju razlikovati od ulickanih varošlija – opet ćete biti u problemu. Osamdesetih godina, dve trećine prihoda Temerincima je dolazilo od ovdašnje industrije. Samo metaloprerađivački kompleks zapošljavao je preko 1.000 radnika. Sasvim konkretno, poljoprivreda je upošljavala 700 a industrija 1.600 radnika. Ove brojke danas naravno nisu tako impresivne. Ipak, Temerinu se i danas, kada je privreda u pitanju, ima na čemu pozavideti.
Obrni-okreni, Temerin ima sve. Kada smo seli u „Stari Rubin“, uverili smo se da ima čak i svoju „temerinsku šniclu“. Vuče na Karađorđevu, ali onako punjena sirom, pečurkama i pečenicom, ipak predstavlja endemsku pojavu ovdašnjih ugostitelja. Ceo život proveli smo u Novom Sadu, 18 kilometara od pomenute šnicle, a putevi su nam se tek sada ukrstili.
Biće, ipak, da je za uopšteno pojednostavljenu sliku o Temerinu najkrivlja ona najduža ulica u državi. Nekadašnja Maršala Tita, današnja Novosadska ulica, dugačka je preko 12 kilometara. Brojevi joj idu od 2 do 694. Da se razumemo, tu ne računamo na 142 broja u Bačkom Jarku, jer se na ulazu u Temerin broji iz početka. Ako mislite da to i nije tako mnogo, krenite peške – pa nam javite kako ste se proveli.
TEMERIN VAS ZOVE
Imidž mesta koje je svakome „usput“ verovatno nikome ne pada teže od ljudi u Turističkoj organizaciji Opštine Temerin. Lako je baviti se turizmom pored velikih jezera, na Savi i Dunavu ili Fruškoj gori. Hajde da ja tebe vidim kako privlačiš i zabavljaš goste usred oranice, bez ozbiljnije prirodne ili istorijske atrakcije, sa Jegričkom kao glavnim adutom! Tu treba biti majstor. Naši domaćini, direktorica Ivana Mitrović i turizmolog Zoran Govedarica, toga su savršeno svesni. Lako je baviti se turizmom pored velikih jezera, na Savi i Dunavu ili Fruškoj gori. Hajde da te vidim kako privlačiš i zabavljaš goste usred oranice, bez ozbiljnije prirodne ili istorijske atrakcije, sa Jegričkom kao glavnim adutom! Tu treba biti majstor!I naravno – ne predaju se. Blizina Novog Sada, ali i reka ljudi u tranzitu, uz mnogo truda, mogla bi se iskoristiti. Recimo, za vikende u Parku prirode Jegrička ili u nekom od sportskih i umetničkih kampova. U planu su i postavljanje turističke signalizacije te izgradnja biciklističko-pešačke staze od kraja naselja do Info centra Parka prirode Jegrička. U Kulturnom centru Temerin naći će se i multifunkcionalni prostor sa Info punktom i suvenirnicom. Olimpijski bazen i izvorište termomineralne vode večiti su izazovi, koji tek treba da dobiju ozbiljniju turističku verifikaciju. A tu su i Kaštel sa Starim parkom, dobre vinarije, nekoliko sjajnih salaša i restorana. Najpoznatija ovdašnja manifestacija nosi naziv „Prosto k’o pasulj“. Da je sve tako prosto, baš i nije. Ali sve je moguće kada su u pitanju zagriženi Temerinčani, koji svoje mesto ne bi menjali za Novi Sad, pa puta tri.
TO TREBA VIDETI!
Nijedna ekipa novinara koja kroči u Temerin ne bi smela da preskoči familiju Lukač. Grehota bi bilo. Spolja – kuća kao i svaka. A unutra, ne znate gde pre da pogledate! U trpezariji pun „razred“ dečurlije. Jedna od tri ćerke uvežbava hor „Slavuj“ sastavljen od devojčica nižih razreda osnovne škole. Pevaju da sve puca od sreće. Za to vreme Imre Lukač u svojoj stolarskoj radionici pravi čuda u drvetu. Radi sve, od citri do nameštaja. Mama Valerija ne zaostaje. Bavi se „pustovanjem“ vune. Reč je o tradicionalnoj veštini koju su Mađari doneli iz svoje prapostojbine. Ovom tehnikom nekada su pravili odeću, tepihe ali i svoje šatore, koji najviše liče na mongolske jurte. A kada su završili sa horom, stolarijom i pustovanjem, svi ukućani kreću u Kulturno-umetničko društvo „Sirmai Karolj“, gde opet svako ima svoj zadatak. Sviraju, pevaju, igraju, bave se koreografijom. Neverovatno! Njih petoro kao pravi mali kulturni centar. A usput su skromni kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Svaka im čast!
TRADICIJA I NOVA MAŠTANJA
Kada Adam Ištvan stane pred vas, dođe vam da se prepadnete. Onako sve sa brkovima i leđima širokim kao trokrilni plakar. Od zida do zida. A kada počne da priča, načisto pomešate sliku i ton. Ovde, u Zavičajnoj kući „Tajhaz“, otvorenoj 2003. godine, srodio se sa svakim predmetom i svakim detaljem. Objektom upravlja Udruženje TAKT (Temerinska likovno stvaralačka kolonija) a Pišta je predsednik, kustos, domar… Sve po potrebi, i ništa mu nije teško. Naročito je ponosan na činjenicu da je u dnu dvorišta, uz kuću sa etnografskom zbirkom, izgrađena i „Stvaralačka kuća“. Moderno zdanje sa galerijom, ateljeom i sobama za smeštaj umetnika. Ceo kompleks predstavlja jedan od lepših centara ovog tipa u čitavom regionu. Uz izložbe, radionice i likovne kolonije, želja osnivača jeste da ovo postane stecište umetnika koji rade u glini, jer je keramika u duši ljudi sa ovog podneblja. Piština pleća dovoljno su široka da iznesu i ovaj poduhvat.
STAKLO KAO PLATNO
U brošuri Turističke organizacije Vojvodine u kojoj je predstavljen put kojim treba ići u potrazi za idealnim vojvođanskim suvenirom, u reprezentaciji od 10 umetnika našla se i Magdolna Klinec. To što radi moglo bi se opisati kao idealan spoj smisla za dizajn i neverovatne preciznosti. Uz pomoć ta dva talenta, u stanju je da uradi sve. Da oslika marame, ešarpe i stolnjake, gravira čaše, da filigranskim umećem oslikava porcelan ili, recimo – jaja noja, emua i dobre stare, domaće guske. Dobitnik je velemajstorske diplome koja se dodeljuje za petostruko prvo mesto na Međunarodnoj izložbi rukotvorina i kolekcionarstva. Redovan je izlagač na svim sajamskim nastupima Turističke organizacije Temerin. E sada, kada živiš sa mužem koji je lovac preko 40 godina, kao što njen Janoš jeste, onda ti nema druge nego da se specijalizuješ za lovačke motive. Tu smo pronašli ideju za njenu novu inspiraciju. Budući da Janika u lov ide svojim trabantom, predložili smo Magdolni da ručno oslika ovaj ponos auto-industrije Varšavskog pakta. Nije nas odbila.
U VAROŠKOM SPOMENARU
Kada jedno mesto ima čoveka kao što je Maćaš Nemet, zaborava sigurno ne mora da se plaši. Počeo je kao kinooperater. Posao je voleo tako strasno da je usput stvorio jednu od najvećih kolekcija filmskih plakata u bivšoj SFRJ. A onda se okrenuo fotografiji. Obreo se u redakciji lista „Mađar so“, koji je u tom trenutku imao fotoreportersku ekipu snova: Geza Barta, Julija Brežan, Anu Lazukić, Gabora Ifjua… Išao je po čitavoj zemlji, ali preko 30 godina u centru objektiva imao je najpre Vojvodinu i, naravno, svoj Temerin. Ovih dana zatekli smo Maćaša kako prebira po kutijama u kojima se nalazi preko 1.000 fotografija starog Temerina. Od njih će nastati čak dve izložbe, pri čemu će svaka biti događaj po sebi. Zaista, retke su varoši čije je odrastanje tako ozbiljno dokumentovano. Inače, nije zgoreg pomenuti da je Nemet, kao strastveni kolekcionar i zaljubljenik, sakupio ozbiljnu kolekciju najstarijih vojvođanskih fotografija. Najdragocenije potiču iz studija prvog ovdašnjeg fotografa Ištvana Oldala iz Velikog Bečkereka, koji je svoj atelje otvorio još daleke 1853.godine. Rekosmo li mi na početku… u Vojvodini možda nema jednostavnijeg, a čudnijeg mesta od Temerina!
