SVET MARAMOM PODVEZAN
Današnju decu babe vode u zabavne parkove, igraonice, razvoze na treninge… Mene je moja baba Mara vodila u baštu. Uđemo u krompir, pa skupljamo zlatice. Skidamo ih s lista, pa stavljamo u flašu, na tri prsta ispunjenu vodom. Kad isteram dva reda, pa mi dosadi, počnem da se penjem na višnju. Baba bi na pomisao da ne bi znala da kaže mojima „zašto sam se od gore surduknuo“ naglo odlučivala da prekine posao. Ušli bismo u kuću. U kuhinji okrunim tri klipa, a onda baba prespe kokičar u najširu šerpu, i počne da je drma nad „smederevcem“ dok ne zapucketa.
Tada sednemo pred televizor. Baba je u školu pošla one značajne 1918. godine. Prva generacija posle pada Carevine. Kao i gotovo sva salašarska deca, završila je samo četiri razreda. Rano je ostala bez majke. Nije čestito ni „odvrgnula“, a umela je sama da uhvati petla, da ga uredi i pristavi supu.
Meni lično, najviše zabave donosilo je to što baba nije znala latinicu. A kako smo često zajedno gledali filmove, cena bi mi naglo skočila. Čitao sam joj titlove. Bezbroj puta po sopstvenom nahođenju, sažimajući čitave dijaloge u jednu ili dve rečenice. Najveći problem pravili su mi ljubavni filmovi. Spram moralnih stavova moje Mare, britanska kraljica Viktorija bila je feministkinja skandinavskog tipa! Usred ljubavne scene, kada bi shvatila da sam utanjio sa čitanjem, sve trljajući kolena guščjom mašću, upitala bi me:
„Jel’, čedo… ovi se kanda voledu?“
„Vole, baba. Vole.“
„Al’ kad se voledu… što je on nju tako zdravo pripušio?“
„E, baba! To ti je sad moderno.“
„Moderno! Ima l’ ona oca i matere? Ja ti kažem, a ti ne moraš slušati: Ovaj svet je načisto poludio!“
Iako mi se pola sata ranije žalila da je bole noge, namah bi ustala s kreveta.
„Idem da legnem. A ti gledi dokle ‘oćeš, samo nemoj zaboraviti da ugasiš.“
Tek sutradan na doručku, dok bi džarala kroz ona vratanca na šporetu, ne bi izdržala, pa bi se u trenutku okrenula prema meni:
„I… šta je bilo sinoćke? Jesu l’ se ono dvoje uzeli do kraja?“
Uopšte, nedavno sam se podsetio svih priča koje sam objavio u četiri knjige. Nisam pažljivo brojao, ali čini mi se da onih posvećenih trenucima provedenim uz babu ima jednako, ili čak nešto više od onih posvećenih majci. Ima to svoje opravdanje. Mama je sve vreme bila uz mene. Prirodan produžetak mog ega, mojih želja i strahova. Babu bih viđao svakog drugog vikenda. Onako ozbiljnu, maramom podvezanu, sposobnu da stojeći sa strane sve izmeri i vidi, bolje od nas, glavnih aktera porodičnih priča. Svet moje babe, salašarskog devojčurka iz čuruškog atara, bio je svet u kom se reč izgovarala teško. Govorilo se škrto. Ali kada se dodirivalo, uvek ćutke, činilo se to snagom sposobnom da zaustavi vetar i kišu. Negde duboko u meni, to seme koje je po nama razbacala nailazilo je na plodno tle i bujalo. Raslo sve do nekih zrelih godina u kojima sam konačno bio spreman da prepoznam njegov plod.
Čudno je sve to… Dok smo bili u kratkim pantalonama ili prvoj suknji, kada u igri padnemo i oderemo koleno, po navici bismo malo pljucnuli na kažiprst, namazali to na koleno, pa duvali „da ga ohladimo“. Ako mama vidi da nas i dalje boli, raširi ruke „za u zagrljaj“, pa kaže: „Dođi da te poljubim, odmah će proći“.
Činilo mi se to bezazlenom uspomenom iz detinjstva. Mnogo kasnije, nakon susreta s mudrijima od sebe i svih onih pročitanih knjiga, shvatio sam da sve vreme slušam o dve stvari: potrebi da „sami sebe imamo na lek“ i budemo radosni zarad sveprožimajućeg osećanja da smo na ovoj planeti dobrodošli i da pripadamo baš tu gde jesmo. Kao onda… najpre lizneš oderano koleno, savijeno do pod bradu, a onda pustiš mamu da poljubi. Koliko od života treba da prođe da bismo shvatili da ono najvažnije sve vreme nosimo sa sobom! Valjda zarad svega toga, u doba vlastite jeseni sve više postajem „poetičan“, mada imam razumevanja i za one što kažu „patetičan“. Svako gleda u ono što mu duša ište. Pčela će na livadi uvek naći cvet. Muva će, bez izuzetka, naći nešto sasvim drugo. Tako ćemo i mi za nekoga biti poetični, a za druge samo patetični.
Kažu da, božmeprosti, pred kraj života niko ne doziva bivše ljubavnike, drugove iz najluđih dana, pa, uz dužno poštovanje, čak ni bračne partnere. Gotovo svi počnu da se sećaju roditelja i prve porodice. I što je zanimljivo, u našim sećanjima na roditelje gotovo nikada ne patimo zbog onoga što smo im rekli. Ali do svog poslednjeg časa i zadnje prilike za pokajanje žalimo za onim neizgovorenim. A ako je već tako, mora biti da u svemu tome ima nečeg „višeg“ od nas samih.
Aleksandar Makedonski, Julije Cezar, Napoleon, Karlo Veliki, Marija Terezija, kineski i ruski carevi… držali su za svog života pola sveta. A danas, ako im se grob uopšte zna, imaju svaki po dva kvadrata. I kako onda biti opsenjen svetom!
Voleo bih da nešto od te mudrosti imam već sada. Da ne čekam da mi dođe sama, u trenutku kada više ne bih znao šta ću sa njom, a i ona sa mnom.
