Sudbine – ISTORIJA NA ŠTAPIĆU
Njegovim maketama mesto je u muzejima. On se bar za sada time uopšte ne opterećuje. Mnogo više strasti pokazuje dok priča o ovdašnjoj Marini u kojoj je godinama bio domaćin. I dok govori o Dunavu… večitom Dunavu
Postoje ljudi sa kojima ne možete naći nijednu temu, na kojoj biste se u priči mogli zadržati duže od minut. Miši Molnar iz Apatina, ili ovde samo Mišika, ima obrnut problem. Može vam se kao nama, dogoditi da sa njim u razgovoru provedete dva sata, a da odete sa uverenjem da niste čestito ni počeli. Zapravo, ima u tome mnogo logike. Mišika se bavi verovatno najzanimljivijim hobijem u čitavoj varoši. Mi bismo ga nazvali „zavičajnim maketarstvom“. I to nije sve. Mišika svoje makete pravi od – štapića za sladoled! Ispravnije bi bilo reći, od hiljada štapića. Za izradu samo jedne, potroši preko 5.000 štapića. Naravno, da ćete sada postaviti pitanje, na koje, odmah vam kažemo, nećete dobiti odgovor: Gde ovaj simpatični Apatinac nabavlja sredstvo za rad? Teško da na dnevnom nivou poliže stotinak sladoleda. Pravi odgovor ne zna ni sam. Sada već mnogi znaju za njegovu pasiju, pa ih pronalaze, sakupljaju i predaju čoveku koji stvara čuda. I on sam ide u šetačke avanture, pa ume da se vrati kući sa po kilogram-dva štapića, koji će gonjeni njegovom maštom, dobiti sasvim posebnu namenu. U tim avanturama, stiže i do Sombora, Palića, usputnih mesta.
Pošto je malo reći da Miši Molnar samo „voli“ Apatin, jer je ta fascinacija daleko dublja, štapićima za sladoled, napravio je neverovatno verne kopije zgrade Opštine, pravoslavne i katoličke crkve, Apatinske marine, , poslednje vodenice, karakteristične čamce… Naravno tu su i parobrobrodi, svetionici, tankeri, pa čak i nezaobilazni „Titanik“. Sreća pa smo bili u njegovom stanu i to baš u trenutku dok se rađala ideja o još jednom brodu. Tu smo se uverili u dve neverovatne stvari! Naime, makete od ovakvog materijala, veoma su nežne i lomljive. Pretpostavljate stoga da ih Mišika čuva u strogo kontrolisanim uslovima? Ništa od toga. Dela koja bi se mogla naći u mnogim muzejima, kod ovog skromnog čoveka, krase kuhinju, trpezariju, terasu, dnevnu sobu… odložena kao da su neuništiva. Zapravo, Miši je toliko skroman da im ne zna ni tačan broj. Uz to, potpuno smo se iznenadili, da ove čudesne figure ne samo što nastaju u skučenim kućnim uslovima, već njihov tvorac u trenucima rada, nema čak ni precizan plan kojim se rukovodi. Naprosto, improvizuje u trenutku stvaranja. Nema nikakvog unapred pripremljenog nacrta. Čak ni posebnog alata. Valjda je sve to odlika istinskog genija.
A onda posao potraje, nekada i mesecima. Otkriva nam da mu je za maketu Pravoslavnog hrama trebalo oko četiri meseca. I onda nakon silnih godina rada i bezmernog truda, čujete da Miši zapravo nikada nijednu svoju maketu nije prodao. Niti namerava. Isključivo ih čuva ili poklanja. Čak nema ni minimum autorske sujete. Svoje makete nerado izlaže a čak i u ovo vreme tehnike i društvenih mreža, ne čini ništa da glas o njegovom delu otputuje što dalje. Bezmalo, sve ide usmenim putem. E onda se dogodi da mu u stan svrate i gosti iz Nemačke koji ne žele da se kući vrate bez njegove makete. Ispadne, pola sveta zna za Mišiku.
Ali, ima on još jednu omiljenu mu temu. Miši Molnar je godinama bio domaćin ovdašnje Marine. Rođen u mađarsko-nemačkom braku, a šarmantan kakvim ga je priroda stvorila, sa praktično tri maternja jezika i smislom za humor, bio je prva osoba koju bi rečni putnici ugledali kada privežu svoja dunavska plovila. Od njega su dobijali informacije o prodavnicama, pijacama i menjačnicama. Neretko ih je i razvozio svojim „stojadinom“. Potomke Nemaca kojima je ovde nekada bio dom, vodio je na groblja. Bezbroj puta sa putnicima je ručavao i večerao do jutarnjih sati. Za jedan dan u marini je znalo da bude i 35 jahti. Danas toga više nema. Ono što i dalje većina zove „Marinom“ postalo je Javno preduzeće „Dunavska obala privezište Apatin“. Moglo bi se o ovoj temi još mnogo govoriti.
Baš kao i o Dunavu samom. Nekada je Apatin imao 36 ribara. Postojalo je 10 otkupnih ribljih stanica. Ali ako bismo sa Mišikom krenuli i o ovoj temi, ne bi nam ona dva sata zajedničkog razgovora protekla kao pet minuta – već bismo zaista imali osećaj da ga nismo ni počeli.
Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić
Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Apatin.
