Stevan Kovačević: Brižljivo upakovana nostalgija
Poslednjih decenija, Ruma proživljava svoju drugu mladost. Svaki metar slobodnog prostora koristi se za novu gradnju a odavno je prepoznata kao poželjna destinacija za stotine, pa i ihiljade onih koji u nju stižu u potrazi za boljim životom. Predsedniku njene Skupštine Opštine Stevanu Kovačeviću, u sudaru sa ovim činjenicama, nemoguće je da ostane skroman
Ne tako davno, Ruma je imala status diva na staklenim nogama. Desetak preduzeća koja su bili nosioci njenog razvoja pa i opstanka samog, gubila su bitku za preživljavanje. Kao kada biste kola sa neispravnim kočnicama, sa Iriškog venca, u slobodnom padu zaukali prema Rumi. Činilo se da će kraj biti fatalan. A onda se odjednom, sve promenilo… I pokrenulo. U ovoj sremskoj varoši, svaki nov stan proda se pre nego što prvi zidari izađu na gradilište. Posla ima za svakog ko ga hoće. Uzlazna vertikala, za sada nema granicu. Razlog za ovu renesansu Rume, najpre smo potražili tamo gde je to, po logici stvari, bilo najizglednije.
Poslednjih dvadesetak godina, pokazalo se da su lokacija i razvoj putne mreže, presudni za ekonomski razvoj jedne opštine. Pećinci, Inđija, Stara Pazova, Ruma… višestruko su prosperirale, zahvaljujući blizini aerodroma i auto-puta. Koliko su Rumljani svesni ove, pokazalo se sudbonosne geografske pogodnosti?
-Rekao bih da je to tako oduvek, i teško da će se u dogledno vreme promeniti. Oduvek su kuće koje gledaju na dva šora bile kuće za koje platežni kupci nisu škrtarili. A Ruma je odavno kuća koja gleda na više šorova. Još iz vremena Austrougarske, Ruma je promišlju njenog utemeljivača grofa Pejačevića, bila predodređena da bude saobraćajno i trgovačko središte Srema i on je i ličnim sredstvima podsticao ostvarenje te vizionarske zamisli. Početkom 1875. godine u Rumi je održana konferencija posvećena pitanju izgradnje železnice. Rumski advokat Svetozar Nikolajević prisutnima je izložio potrebu postojanja pruge i u ovim krajevima, i to od Novog Sada preko Kamenice i Iriga do Rume, kao i prema Zemunu. Grof Pejačević je obećao da će dati svu zemlju koja bude bila potrebna za ovu prugu. Ipak, intenzivnija gradnja železnica počinje osamdesetih godina 19. veka. Ruma je početkom 20. veka postala važna železnička raskrsnica. Povezana je sa Šapcem 1934. godine, kada je pušten u saobraćaj most preko Save kod Klenka. Između dva svetska rata izgrađen je i drugi kolosek pruge od Beograda do Slavonskog Broda, što je doprinelo većoj frekvenciji vozova u stanici Ruma.Tokom 1969. godine u Rumu je iz pravca Šida i Sremske Mitrovice stigla elektrifikacija koja je umnogome doprinela bržem razvoju železničkog saobraćaja i celokupne privrede. U drugoj polovini dvadesetog veka na Rumu se naslanja i najznačajnija drumska saobraćajnica, auto-put Bratstva i jedinstva, koji je ostao glavna saobraćajna kucavica koja daje impuls Rumi i u godinama kada je od bratstva i jedinstva ostalo samo kolokvijalno ime ove saobraćajnice. Tu je i magistralni put M-21 Novi Sad – Šabac, koji takođe dobrim delom prolazi kroz opštinu Ruma, a nadamo se za koju godinu i Fruškogorski koridor, koji će otvoriti novu dimenziju razvoja opštine. Ne treba smetnutii s uma i da je polovinom dvadesetog veka na puškomet od Rume, u Surčinu, izgrađen i međunarodni aerodrom, tako da moramo priznati da su sve te činjenice itekako trasirale budući privredni, ekonomski i kulturološki razvoj Rume. Mi smo, naravno, toga svesni i veoma zahvalni na tim darovima naših predaka.
Koliko se ove prednosti, osećaju u svakodnevnom životu Rumljana?
– Najbolje je da na tu temu napravite anketu među građanima rumske opštine pa da uporedite koliko članova njihove porodice ima posao a kako je bilo pre deset godina, koliko su u realnim iznosima kućni budžeti povećani i videćete da većina porodica svakako napredak već oseti. Ruma je danas opština sa stopom nezaposlenosti daleko ispod 10 odsto, a bila je preko 30 odsto pre samo deset godina. Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u Rumi je evidentirano 3.000 nezaposlenih od 54.000 stanovnika. Samo iz susednih opština u Rumu dolazi na posao 2.000 radnika, što znači da je broj realno nezaposlenih u Rumi i manji od 3.000. Iz Rume se danas sve ređe odlazi za poslom – u nju se danas dolazi po posao. Objektivna anketa bi vam to svakako pokazala. Ono što mi znamo jeste da smo kao lokalna samouprava sada u mogućnosti, i to već činimo nekoliko godina, da svoj deci obezbedimo besplatan boravak u vrtićima, da svim osnovnoškolcima i srednjoškolcima obezbeđujemo besplatne udžbenike, da obezbeđujemo održavanje i renoviranje škola, da gradimo nove smeštajne objekte za predškolsku decu, opremamo Dom zdravlja, rekonstruišemo ulice i puteve, od onih najvećih do najmanjih, što nije rađeno poslednjih nekoliko decenija. Izgradili smo dve savremene kotlarnice u kojima smo gasom zamenili mazut kao ekonomski i ekološki neprihvatljiv energent. Sve to bez pokretanja privrednih aktivnosti ne bi bilo moguće. Nije izostala ni podrška viših nivoa vlasti.
Generalno, kakva je ocena veličine i kvaliteta investicionih ulaganja u Rumi u vremenu od kada ste vi u poziciji da utičete na politiku njenog razvoja?
-U opštinu Ruma je u poslednjih godina investiralo preko 20 kompanija. Time smo amortizovali katastrofalne posledice tranzicionog cunamija koji je bukvalno počistio svaki trag privrednih aktivnosti koje su nekada obeležavale privredni ambijent Rume. Setimo se samo Agrorume, Rumena, Industrije građevinskog materijala, Rumaplasta, Venca, Žitoprometa, Novogradnje, Rumatransa….. Tajkunskom privatizacijom ovi nekada uspešni i ugledni kolektivi su opustošeni, zaposleni ostavljeni na ulici bez posla i perspektive a Ruma unazađena nekoliko decenija u svakom pogledu. Ovaj novi investicioni zamajac udahnuo je vazduh u već atrofirana privredna pluća naše opštine i mi sada možemo s pravom govoriti o svojevrsnom privrednom bumu. Ako prođete auto-putem i bacite pogled na industrijsku zonu „Rumska petlja“, videćete u nizu ogromne hale koje zapošljavaju hiljade radnika. Tu je do pre samo par godina bila gola ledina zarasla u korov. Danas tu posluju kompanije koje rade za svetsko tržište i koje iz godine u godinu proširuiju svoje pogone. I to je ono čime sam najviše zadovoljan. U Rumi su se otvarale radno intenzivne kompanije, kompanije koje nisu kupovale ogromne parcele da bi gradile magacine i logističke centre u kojima bi zaposlile desetak do sto radnika. Istovremeno, srećni smo što za partnere imamo kompanije koje iskazuju značajan stepen socijalne odgovornosti i osećaj za interese zajednice.
Često imamo utisak da nam sela po Vojvodini, nestaju poput barice nakon letnje kiše. Vi ste iz Nikinaca. Sela sa specifičnom istorijom, kroz koje se vekovima “dolazilo i prolazilo”. Kada biste imali zadatak da u svega nekoliko rečenica, predstavite Nikince, kako biste to učinili?
-Na ovakva pitanja najčešći odgovor je: Moje selo je najlepše na svetu. Mislim da ako se ne može reći nešto više od toga, ne treba reći ni to. Svet bi bio nestvarno lep kada bi sva sela u kojima je ikada neko rođen bila najlepša na svetu. Za mene su Nikinci lepo upakovana nostalgija u probušenoj ambalaži od sećanja. U Nikincima danas više nedostaje meni dragih i poznatih lica nego što ih u njima ima, a opet ih svaki put kada svratim srećem u nekim poznatim mirisima, bojama, šumovima… Tu su ma gde bili ili ne bili. I gde god da ih sretnem po belom svetu ja sretnem Nikince i odgrnem tu probušenu ambalažu od sećanja ne bi li me zapahnuo taj miris brižljivo upakovane nostalgije. Eto, to su za mene Nikinci, sve manje toponim a sve više brižljivo upakovana nostalgija.
Opštinu Ruma, pored ostalog, čini i 16 sela. Kako vidite njihovu budućnost, u vremenu koje malim mestima svakako nije naklonjeno? Samo „moderna“ istorija Nikinaca traje četiri veka… Hoće li je biti i u veku pred nama?
-Duh modernosti uveliko radi svoj subverzivan posao u našim selima. Svetla velikih gradova i zov egzistencije čine svoje. Mladi sve češće odlaze sa sela, oni koji ostaju, uglavnom ostaju ostaju sa mislima više okrenutim uspomenama nego planovima. I to je slika sela koja ne obećava mnogo ukoliko se ne promene mnoge stvari. U sela se mora vratiti život a života u selu nema ako se duh modernosti ne okrene u korist sela, ukoliko ne prestane sa svojim subverzivnim aktivnostima na selu. Sela imaju perspektivu samo ako se duh modernosti u njima trajno nastani a ne da mladi odlaze iz sela u potrazi za njim. Taj duh mora i da bude izmiritelj interesa i obnavljač veza između različitih generacija u porodici. Dok se trajno ne vrati višegeneracijsko razumevanje i saradnja u seoskoj porodici, male su šanse da selo preživi sadašnje sociološke i kulturološke potrese. A to konkretno znači da ljudima u selu mora biti dostupno sve ono što je dostupno ljudima u gradu a da im ipak ostanu netaknuti tradicionalni benefiti ruralnosti, ma šta pod time podrazumevali. To može da omoguće samo država koja će merama pozitivne diskriminacije stimulisati ostanak i bavljenje ljudi tradicionalnim poljoprivrednim delatnostima. Koja će stimulisati otvaranje manjih, pre svega prerađivačkijh i sličnih pogona, u selima, izgradnjom komunalne infrastrukture, unapređenjem lokalnog javnog prevoza i nizom drugih konkretnih mera. Kupovina kuća za mlade parove koji žele da zasnuju život na selu je jedna mera. Ali mora se pomoći i onima koji već žive tu da tu i ostanu ili da žive kvalitetnijim životom. Mi u Rumi imamo pozitivno iskustvo sa otvaranjem pogona italijanske kompanije za proizvodnju i pakovanje salata „La Linea“ u Dobrincima ili slovenačke fabrike „Kableks“ u Platičevu, koje su oslonac razvoja ovih i okolnih sela i kičma opstanka ljudi u njima. Trebaju nam, takođe, zadruge i klasteri koji će pomoći malim poljoprivrednim domaćinstvima i gazdinstvima da se bave poljoprivrednom proizvodnjom i porodičnim biznisom u ovoj oblasti pod relaksiranim uslovima, koji će im pomoći da posluju rentabilno i zaštitii ih od ubistvene konkurencije veleposedničkih trustova. Ali pre svega trebaju nam ljudi koji će svoju perspektivu vezati za selo i investirati u život na selu. A to neće učiniti ako se ne prepozna ozbiljna namera države da revitalizaciju sela uvrsti u svoje prioritete. Najavljen program kapitalnih ulaganja u regionalno vodosnabdevanje i kanalizacione mreže, što je gorući problem i u sremskim selima, jeste jedna od takvih pozitivnih i obećavajućih mera.
Završili ste filozofski fakultet, imate poziv bibliotekara i dušu koja svakako mora imati sklonosti ka umetnosti, istoriji… A opet, imate sada već mnogo iskustva u bavljenju politikom, koja u nas ima mnogo, u najmanju ruku „specifičnosti“. Kako uspevate da pomirite u sebi ove raznolike aktivnosti i interesovanja.
-Kada sam diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nisam video sebe u budućnosti kao nekoga ko se bavi političkim radom, mada me je filozofija politike kao filozofska disciplina zanimala, ali politička pragmatika ne mnogo. Ali u životu obično, pogotovo na ovim prostorima, politika počne da vas dotiče i mimo vaše volje i ma koliko želeli da budete podalje od nje. Tako sam i ja, kada su se na fronclama političkog jednoumlja počele plesti niti višestranačja, videvši da se politika itekako bavi mnome, polako počeo – da se ja bavim njom. Mada moj politički angažman nikada nije prevazilazio lokalne okvire i u tom smislu mogu da budem zadovoljan da me ona nije mnogo odvajala od osnovne profesije i da mi je, naprotiv, omogućila neposrednije učestvovanje u odlučivanju kada su u pitanju projekti i procesi bitni za lokalnu kulturnu politiku. Baviti se politikom u lokalu, zapravo znači implementirati u konkretne projekte zajednice različite politike pa i kulturnu politiku, uz mogućnost da tome date i malo ličnog pečata, što priznaćete niste baš uvek u mogućnosti ako ste daleko od mesta na kojima se donose odluke.
Vojvodina je do pre „onog“ rata imala građansku kulturu, koju je krasilo dvadesetak ozbiljnih varoši. Uostalom, Ruma je još u 18. veku dala jednog pisca i naučnika kakav je Astanasije Stojković. Šta je danas ostalo od tog varoškog duha koji je bio vojvođanska osobenost?
-Građanski duh vojvođanskih varoši rezultat je srećno izgrađenog balansa između socijalne ušuškanosti te sredine i individualne otvorenosti njenih žitelja, spremnih za intelektualne, duhovne i interkulturalne ekskurzije. Na sučeljavanje sa novotarijama bez straha da će one narušiti postignuti društveni sklad i ušuškanost. Taj spokoj u tradiciji, lišen straha pred novim i nepoznatim, omogućio je da tolerancija postane obeležje vojvođanskog identiteta a građanski duh baštinik tog identiteta i pokretač napretka. Taj građanski duh danas je na žalost, na dobrom putu da ga kompromituju samozvani barjaktari “građanske svesti“ koja je u svojoj suštini antigrađanska, jer je poništila celovitost građanskog duha, amputirajući mu onu dimenziju tradicionalnosti koja mu je davala čvrstinu i samopouzdanje da bez traume prigrli modernost i inozemnost. Pa su tako građanski duh poistovetili sa anacionalnim i uz to oklevetali tredicionalnost, krivotvoreći tako građanski duh u mondijalističku matricu. Na svu sreću, dovoljno su duboki korenu građanskog duha kod nas tako da još uvek on crpi sokove iz dubina do kojih njegovi uzurpatori još nisu doprli i uspeli da kontaminiraju te sokove.
Koliko je taj građanski duh prisutan u današnjoj Rumi?
-Autentični građanski duh u Rumi opstaje oslanjajući se na vertikalu baštine koju sa generacije na generaciju prenose ustanove kulture i kulturno-umetnička društva i udruženja a koje kao potporne stubove lokalne kulturne politike, podržava lokalna samouprava. Čini to kroz redovno finansiranje rada ustanova kulture kao i finansiranje projekata iz oblasti kulture od izuzetnog značaja za opštinu Ruma. U odlučivanju o projektima koji ispunjavaju uslove za finansiranje između ostalih kriterijuma je i taj da ti projekti doprinose negovanju kulturne tradicije ali i predstavljanju savremenih kulturnih trendova i dostignuća, dakle upravo da se naslanjaju na osnovne principe građanskog duha – tradicionalnost i modernost u međusobnom dijalogu. Na tome su zasnovane programske politike i Gradske biblioteke “Atanasije Stojković“ i Zavičajnog muzeja i Kulturnog centra “Brana Crnčević“, ali i programi naših festivalskih manifestacija sa višedecenijskom tradicijom. Od festivala muzičkih društava i tamburaških orkestara preko međunarodnog takmičenja solo pevača, do smotre savremenog i alternativnog scenskog izraza i likovnih kolonija. A na poslednjoj liniji odbrane građanskog duha je rumska publika i kulturna javnost uopšte, koji sve te programe prate i sastasvni su deo njihovog građanskog šarma.
Samo u poslednje vreme, ušli smo u doba pandemija, klimatskih promena, globalne finansijske neizvesnosti, svakovrsnih diktatura… Plašite li se za sudbinu sveta koji iščekuje našu decu i njihove potomke?
-Sve zavisi iz koje perspektive posmatramo stanje u kojem se čovečanstvo nalazi. Posmatrano hegelijanski, imali bismo razlog za spokoj jer bi se utešili da to samo svetski um radi svoj posao i priprema teren za apsolutnu slobodu. Posmatrano egzistencijalistički, uveliko je vreme za strah i drhtanje. Lično mislim da strah nad sudbinom čovečanstva, nikada nije ni prestajao, kroz celu istoriju, samo su se teme koje su se nametale kao sudbonosne menjale. Danas su to strahovi koji su bili nepoznati u prethodnom milenijumu pa su zato zabrinutost i upitanost nad budućnošću veći. Ali iskustvo nas uči da je svaka generacija uspevala da osvaja svoje slobode ma koliko im prethodne generacije ostavljale u nasleđe zapuštene i urušene horizonte. Slažem se da potomcima ne ostavljamo u nasleđe baš savršeno uređene njive, ali im ostavljamo solidne alatke da ih urede po svome i očiste utrine koje mi nismo postigli. U tom smislu sam optimista, siguran da naši potomci možda neće živeti u našem – ali će živeti u svom svetu. Uostalom, možda taj njihov svet već uveliko nastupa, a naš svet još uvek živi samo kao nostalgija u fragmentima našeg sećanja.
