Šteletova nebeska tajna
Bio jednom jedan Štele. I dok je bio tu, bili smo kod njega, moj drugar Braša Lapoš i ja. Nit je Štele – Štele, nit je Braša Lapoš – Braša Lapoš, nigdi ih takih nema u državnim knjigama, al‘ ih na Dunavu svi tako znaju i poznaju. Šteleta malo-malo pa spomenemo. Nije tu već koju godinu. Pojeli i Dunav i vreme onaj njegov kućerak na obali, još samo mi što ga spomenemo znamo šta je tu do onomad bilo.
Živeo je na obali kod „Šteletove Kuće budućnosti“, tako je on zvao svoj kućerak na samoj obali dunavca. Pre tridesetak godina nazidao ga je Štele kad se iz Suseka odmeto u ajduke na Dunav.
Štele je bio ko pravi ajduk, nikog se bojo nije i delio je pravdu kad god je mislio da to treba da radi. A umeo je i da primi pravično, batina ima dva kraja. Jedared je ušo u tuđu avliju po svoje prase, kazo im je da će sutra doći, njih dvadeset su ga tamo sačekali i opet se nije bojo.
Imo je Štele Miška, magarca iz Vilova, pazario ga je posle jednog vašara u Rumi. Rumski vašar je svakog trećeg u mesecu, okupe se tamo i trgovci i kibiceri. Štele je išo samo da kibicuje, nije se ni nado da će pogoditi pazar. Kupio ga je od Stanka iz Vilova, na neviđeno. Kad je posle otišo u Bačku po Miška, nije žalio što su Bačvani nabili cenu i umesto osam iskali mu za Miška deset hiljada. Isplatilo se Šteletu, još deset hiljada cirkusa je Štele s Miškom posle pravio.
Prvi cirkus je bio čim ga je doneo iz Bačke. Dao mu je punu mericu kukuruza, Miško se prejeo i dobio nastup. Uzjaši ga Štele i krene ka Dunavu, a Miško pada, malo-malo pa klekne. Poplašio se Štele da je kupio bolesnog magarca, vratio ga u štalu i nikom ništa ne govori, da ga ne zafkavaju kako su ga Bačvani namagarčili za magarca. Ej, al‘ se i obradovo kad je posle otvorio štalu, a Miško istrčo veseo, ko nov, trči i njače oko Šteleta. Pevo mu Štele „davorike dajke“, a Miško obiđe tri kruga pa legne i valja se. Ponovi Štele pesmu, al‘ sve ponovi i Miško. Onda Štele brzo ode po komšije, da vide kakav je cirkus kupio. Cirkuzirali su posle tako sve do večere. Setio se Štele, pa kupio u dućanu celu kutiju šećera u kockama, pa kad god krene iz kuće, on natrpa pune džepove i zove Miška. Svaki put kad posluša i dođe, Štele mu da kocku šećera. Naviko tako Štele Miška da svugdi ide za njim, pratio ga je posle i kad je vozio traktor, a i motorom kad je u selo išo. Juri Štele, a Miško galopom za motorom. Sremice samo ciče i begaju nuz zid da ih ne pogaze njih dvojica. Možda su ih grdile, al‘ se od topota i poderanog auspuha nije čulo. Jedared ode Štele po gorivo traktorom, a Miško za njim, i čeka ga da izađe iz dućana, samo izviriva iza traktora. Kad je Štele izašao i video ga, kaže mu: Miško polazi, idemo na Mesec! Miško ko da ga je razumo, obradovo se pa njače, umalo mokroj braći pred dućanom nije popadalo pivo s klupe od čuda, kolko su se čudili tom cirkusu i putovanju na Lunu!
Imo je Štele i tri kera: Lunju, Bisku i Ganstera, i sva tri su bila različita. Biska je bila dobra za pacove, Lunja volela da odlunja, a Ganster mu je za sve bio dobar. Štele mu je ime nadeno, gledo je neki američki film o Lunji i Mazi, posle i o gangsterima, pa je oko svoje Kuće budućnosti napravio sebi i bijoskop i cirkus, da ne troši struju i ne kvari oči ispred ekrana. Napravio je jedared vetrnjaču i skopčo je s dinamom, pa kad vetar duva, prepela se okreću i teraju dinamu a ona je pravila Šteletu struju. Radilo to tako sve dok nije duno jaki vetar. Nije se Štele ni vetra bojo, pa se popo na toranj od te njegove vetrnjače da zakoči prepela da ih vetar ne pokida. Kako je očo gore, tako je i cirkus napravio, uvati ga jedno prepelo sa strane, strovali ga i pokrja mu dva rebra. Kad je malko došo sebi, rasformiro je Štele sikiricom tu skalameriju i nije više za vetar mario. Premestio je prepela na dunavac, meto ih je izmeđ dva čamca i malko priopravio za vodu, da ih voda tera umesto vetra, a oni da teraju dinamu ko i dosad. Radilo to tako sve dok nije led cirkus napravio. Očla đonta na dno, a čamce je navato oko hiljadu dvesta sedamdeset petog kilometra Dunava, kod Čerevićke ade.
Imo je Štele i svoju teoriju kako se Zemlja okreće, gledo je kako izlazi Sunce i smislio da se ne okreće okolo, nego onako ko kad bi rukom široko zamano preko glave, da oteraš obada. Sreća naša, divanio je, što Zemlja ima težu pa se ne prevrćemo kad se okreće. Moglo bi i tu da bude nekog cirkusa pa da odletimo u nebo, al‘ mi je Štele obećo da nećemo još, ima kade za to.
