Stari i umetnički zanati – POSVETA VANDROKAŠKOM DUHU
Podaci kažu da na teritoriji Vojvodine trenutno radi 55.000 zanatlija, ali se oni velikom većinom bave profitabilnijim zanatima, poput frizera na primer. A majstori starih zanata su nam neophodni. U Pokrajinskom sekretarijatu za privredu i Udruženju zanatlija Novog Sada, znaju kako da im pomognu
Sve do skora, očevi su umeli da kažu svojim sinovima: „Nećeš ti meni biti vandrokaš“! Znate li poruku ove rečenice? Za ove prostore ona je itekako važna. Naime, nekada su sve zanatlije imale toliko posla, da su morali da drže šegrte. Bili su to najčešće siromašni mladići koji su dolazili iz manjih mesta. Njihovo materijalno stanje bilo je važno, jer su šegrti osim osnovnog posla, pomaganja majstoru, uglavnom bili i neka vrsta kućne posluge. Obavljali bi sve poslove koje su gazde smatrale suviše jednoličnim ili teškim. I tako bi prošlo tri godine… Ako je majstor bio zadovoljan, šegrt bi postajao kalfa. E to je već bio viši nivo. Kalfa je radio iste poslove kao i šegrt, ali sa jednom velikom razlikom – za svoj posao, dobijao bi i platu. Nakon određenog vremena, kalfa bi polagao majstorski ispit i stekao pravo da se samostalno bavi zanatlukom.
Problem je bio u tome što su ovi mladi ljudi stekli znanje ali ne i iskustvo. Da bi u tome uspeli, odlazili su u „vandrovanje“. Lutali bi po čitavoj teritoriji Austrougarske i tražili što boljeg majstora kod kojeg bi usavršili zanat. Na nemačkom jeziku „lutati“ se kaže „wandern“. U modernija vremena, svakog skitnicu bi zvali „vandrokaš“ ali je nekada ova reč imala mnogo pozitivnije značenje. To nisu bile obične, lutalice, već ljudi koji su išli za svojim zanatom. Usput su sticali i razna druga znanja. Kada bi se konačno vratili u svoja mesto, unosili bi u njih novine u načine proizvodnje i poslovanja, od kojih bi svi imali koristi. A do tada, dok bi lutali sa sobom bi nosili „vandrovku“, koja je bila preteča današnje radne knjižice. U nju bi majstori kod kojih je mladić služio, upisivali svoje utiske o njegovom radu. Na taj način, iz „vandrovke“ se moglo videti koliko je budući zanatlija stručan. Naravno, u vremena kada su se sela i varoši predveče „zaključavali“, ovaj dokument služio je i kao preteča današnje lične karte ako te zaustave žandari. I tako su mnogi od naših očeva, kada bi hteli da izgrde sina, govorili: „Vandrokašu jedan“, misleći na to da – „nećeš ti meni izlaziti iz kuće i lutati gde hoćeš“. A zapravo, čitava stvar imala je mnogo plemenitiju podlogu.
Podaci kažu da na teritoriji Vojvodine trenutno radi 55.000 zanatlija. Ovaj broj je već dugi niz godina nepromenljiv. Samo na teritoriji najvećeg grada u Pokrajini posluje 12.000 zanatlija. Reklo bi se da to i nije tako malo. Međutim ako biste pokušali da potražite neku malu zanatsku uslugu, recimo da naoštrite makaze ili popravite kopču na tašni, vrlo verovatno da to nećete tako lako uspeti. O majstorima koji se bave onim najstarijim zanatima, poput ćurčija ili opančara, ne treba ni govoriti. Mogu se na prste izbrojati. Zaključak je da imamo zanatlija ali se oni velikom većinom bave profitabilnijim zanatima, poput frizera na primer.
A stari zanati su nam neophodni. Zanimljivu inicijativu u tom pogledu ima Udruženje zanatlija Novog Sada. U prostorijama ovog Uduženja, svečano su uručeni Ugovori za stare zanate. Korisnika ovih ugovora je sve više. Ono što je svakako neophodno, jeste i to da se donese zakon o zanatstvu, koji je recimo u zemljama Evropske unije obavezan. Na taj način položaj zanatlija mnogo je sigurniji. I konačno, ne treba zaboraviti da Pokrajinski sekretarijat za privredu i turizam, svake godine raspisuje konkurs za revitalizaciju poslova koji se smatraju umetničkim i starim zanatima, odnosno poslovima domaće radinosti.
Nema više šegrta, kalfi i vandrokaša. Ali starih zanatlija uz ovako osmišljenu strategiju njihovog očuvanja, sigurno će biti.
Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić
Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“
