Snežana Došić: Tamo gde smo stali

Naši učenici već godinama pokazuju izuzetan interes za upis u “Srpsku školu u Budimpešti”. Od nedavno, đaci i roditelji ugledali su novu zvezdu na nebu. Srpska osnovna škola u Segedinu imala je tako dobar start da se za nju, pored učenika srpskog maternjeg jezika, odlučuju čak i Mađari iz ovog lepog grada na Tisi

Srpsko zabavište, osnovna škola, gimnazija i đački dom „Nikola Tesla“, poznatiji pod zajedničkim imenom „Srpska škola u Budimpešti“ najznačajnije su obrazovne ustanove srpske zajednice u Mađarskoj. Pored obrazovnih ustanova u prestonici, čine je i osnovne škole u Lovri, Deski i Segedinu. Upravo je otvaranje škole u Segedinu, izazvalo možda i najveću pažnju. Razlog verovatno leži u blizini granice i živoj razmeni koju oduvek imamo sa ovim gradom, Svojim poreklom ali i životnim pozivom, Snežana Došić kao da je bila predodređena da se nađe na čelu jednog ovakvog projekta, koji je ispočetka izazivao zebnju a sada polako postaje primer kako treba raditi u inostranstvu kada su u pitanju očuvanje našeg jezika, kulture i tradicije.

I sama je svesna da se u početku išlo neutabanom stazom. Tim pre što sličnu ustanovu nismo imali gotovo pun vek.

-Segedin, pogranični grad, za pravo čudo, dugi niz godina nije imao školu na srpskom nastavnom jeziku. Na osnovu podataka do kojih sam došla škola se pominje do 1924. godine. Nakon optacije srpski jezik se izučavao kao predmet u mađarskim državnim školama. Posle toliko godina Samouprava Srba u Mađarskoj je donela odluku da se otvori srpska škola. To je bio hrabar poduhvat koji je nosio neizvesnost i strepnju. Bilo je onih koji su verovali da će ovaj poduhvat uspeti, ali i onih koji su u to sumnjali.

Pomenimo za trenutak školovanje u Budimpešti koje je vremenom postalo izuzetno popularno i ovde. Imamo utisak da svake godine za upis konkuriše sve više učenika iz Srbije?

-U pitanju je neverovatno interesovanje za upis u peštansku gimnaziju. Prijavljeno je bilo oko 300 kandidata, a primali su nešto više od 60 učenika. Tajna tolikog interesa nije samo u kvalitetu škole nego suu pitanju i mnoge druge prednosti. Ona na primer nudi mogućnost izuzetno kvalitetnog bavljenja sportom. Veliki broj učenikatrenirai u mađarskim klubovima. Jedan od glavnih ciljeva je negovanje talenata.Tu su još i kvalitetan rad sa učenicima u okviru dramske sekcije, pa hor, folklor i mogućnost nastupanja u Kulturno-umetničkom društvu Taban, što velik broj dece koristi. Ipak možda je najatraktivnije to što kada učenici završe Gimnaziju mogu na fakultete da se upišu bilo gde u Evropi. Takođe, ako odluče da se vrate, ne polažu redovan prijemni ispit, već to čine kao stranci i ulaze na listu prekobrojnih, što je svakako povoljnost.

Za školu i Gimnaziju u Budimpešti odavno se zna. Kakva je situacija u Segedinu? Jesu li roditelji iskoristili priliku koju ste im ukazali?

Što se tiče Segedina, mi smo krenuli sa prvim razredom a onda svake godine dodajemo po jedan. Sada smo stigli do četvrtog. Sastav učenika je „šaren“. Imamo decu iz Mađarske, pa onda onu čiji su roditelji iz Srbije ali trenutno žive u Mađarskoj kao profesionalni sportisti. Imamo naravno i vojvođanske Mađare, mahom iz Subotice i okoline. Iznenadilo me je koliko oni imaju pozitivan stav prema srpskom jeziku i doživljavaju ga kao moguću prednost u izboru mesta na kojem će živeti i poziva kojim će se baviti. A imamo i Mađare iz Segedina, koji se za nas odlučuju jer imamo mali broj učenika zbog čega možemo da im se posvetimo više nego da idu u mađarske škole. Interesantno je da deca kod nas uče i srpski i mađarski kao maternji jezik. U prvom razredu je akcenat na srpskom, a potom na mađarskom jeziku. Ukupno imamo 28 đaka.Sadaje u istoj zgradi i vrtić sa trideset troje dece koji takođe pripada peštanskoj školi. Inače, naš stav jeste da nikada ne idemo preko 15 učenika u odeljenju.

Ako smo dobro shvatili, naredna školska godina će doneti nešto potpuno novo u radu škole. Peti razredi umesto učiteljica dobijaju profesore?

-Samo je delimično tako. Za razliku od Srbije, u Mađarskoj do šestog razreda mogu da predaju i učiteljice. Ali sve i da nije tako, uspevamo da se snađemo sa kadrovima. I sada u školi imamo zaposlene poreklom iz Mola, Ade, Vrbasa, Subotice, Kanjiže.Platičeva, Loznice.. U drugim školama u Mađarskoj, takođe ima nastavnika i profesora sa ovih prostora. Sigurna sam da sa školskim kadrom neće biti problema. Uostalom, najteže je iza nas. Naša deca u četvrtom razredu ne samo da znaju srpski već ga govore bez ikakvog akcenta.Mislim da su u velikoj prednosti jer mađarski i srpski govore na nivou maternjeg, a uče i engleski kao strani.

Za nekoga ko se bavi prosvetom, vaša misija u Mađarskoj čini se vrlo ekskluzivnom. Kako ste uopšte došli u priliku da u njoj učestvujete?

-Moj deda je poreklom iz Lovre. Nakon Velikog rata, moji su kao optanti 1924. došli u Mol. Sve vreme je deda održavao vezu sa svojima u Mađarskoj, a tako je i mene vaspitavao. I ja sam sa roditeljima odlazila u posete rođacima. Najbliža nam je bila i ostala porodica Aleksov. Bilo je perioda kada su oni mogli da nam uzvrate posetu jednom u tri godine i to na osnovu pozivnog pisma koje im je deda slao. Takva su vremena bila. Ispostavilo se da će to odrediti i moj profesionalni put. Srednju, a potom Višu pedagošku završila sam u Novom Sadu, a Učiteljski fakultet u Somboru. Radila sam u Molu šest godina kada su me zvali da dođem u Mađarsku, jer se 1993. srpsko-hrvatska škola zbog svih dešavanja razdvojila. Pristala sam da odem u Peštu. Zatekla sam zgradu srpske škole koja je bila u katastrofalnom stanju. Pune četiri godine čekali smo na njeno renoviranje. Udžbenika je bilo samo na mađarskom jeziku,a predavali smo na srpskom.Neki učenici su znali srpski jezik, neki delimično ili uopšte. Bio je to mukotrpan posao. U međuvremenu sam preko Ministarstva prosvete postala gostujući nastavnikpa je u smislu mog statusa sve krenulo na bolje. Dobila sam priliku da pišem udžbenike za srpski jezik tako da sam koautor deset udžbenika za učenike mlađeg uzrasta. Pisala sam ih u saradnji sa dr Pavlom Ilićem iz Novog Sada, jednim od najpoznatijih vojvođanskih metodičara. Radila sam kao predavač na Visokoj školi za učitelje i još mnogo toga. Bilo je lepo, ali u jednom momentu sam poželela da se vratim kući i od 2005. sam bila u Molu. Ubrzo sam postala direktor Osnovne škole „Novak Radonić“. U tom statusu sam provela narednih 12 godina. To je bio novi početak koji je sa sobom nosio nove izazove. Prenela sam mnogo toga iz Pešte u Mol. Više pažnje smo posvećivali negovanju kulture, tradicije i običaja srpskog i mađarskog naroda. Dobro sam znala šta znači biti manjina u jednoj državi i mnogo bolje sam razumela potrebe mojih kolega, učenika i roditelja iz ove mešovite sredine. U Molu sam se suočila sa svim problemima vezanim za infrastrukturu i mnogo toga dovela u red. Mnogo energije sam utrošila prilikom izgradnje sportske hale koja krasi centar Mola i u njoj se organizuju sve sportske i kulturne manifestacije. I tada i uvek u životu, mnogo mi je značila podrška moje porodice, bez koje ne bih uspela. U prvom redu moje majke, koja mi nikada nije dozvolila da pokleknem.

Ipak na početku nije sve bilo lako kako se možda činilo?

Nijedan novi početak mi nije bio lak. U Molu mi je bilo dobro, nisam imala potrebu da odem bilo gde. Ali, nisam odolela pozivu Srba iz Mađarske i ipak sam pristala da menjam život iz korena. Iza ovog poziva su stajali gospodin Ljubomir Aleksov, predstavik Srba u parlamentu, gospođa Vera Pejić Sutor, predsednica Samouprave Srba u Mađarskoj i direktorka Srpskog obrazovnog centra „Nikola Tesla“dr Jovanka Lastić. U prvom momentu nisam ni pomišljala da napustim moju školu kojoj sam bila posvećena. Kako su prolazili dani ideja mi se činila sve izazovnija i privlačnija. Pripreme su trajale godinu dana i mr Milorad Stanić iz Loznice i ja smo pokrenuli obrazovanje na srpskom jeziku u Segedinu posle 96 godina. Ako ništa druga, taj podatak će ući u istoriju. Dobili smo obećanje da ćemo ući u jednu obnovljenu zgradu, ali to nije bilo baš tako. Prve godine smo bili na Moskovskom bulevaru, a ovo je treća godina od kada smo u ulici Štefania, u samom centru grada, na najatraktivnijoj lokaciji pokraj Tise. Svake godine imamo radove u zgradi i moramo da se prilagođavamo. Ono što posebno želim da istaknem je saradnja sa Samoupravom Srba u Mađarskoj i direktorkom matične škole dr Jovankom Lastić koja nam izlazi u susret u opremanju škole. U isto vreme teku radovi u zgradi na Trgu Kalvin u koju bi trebalo da se preselimo sledeće školske godine, dok će u našoj u nekom narednom periodu da se otvori srpska gimnazija. Obnovu i dogradnju zgrade finansira mađarska vlada sa nešto manje od pet miliona evra.

Tri godine nije dug period, ali opet, dovoljan je da se izvedu neki zaključci. Jeste li zadovoljni onim što ste do sada uradili?

Zadovoljna sam što smo uopšte uspeli u nečemu što se činilo nemogućom misijom. Trebalo je u startu animirati roditelje osmoro dece koja će upisati prvi razred, a onda se izboriti da nam u toku godine ne odu. Troje učenika je znalo srpski, a troje apsolutno ništa. Imali smo i dvoje vanrednih učenika. Kolega Milorad, učenici i ja smo bili smo kao veća porodica. Ugađali smo deci maksimalno da bi zavoleli školu. Da se deca nisu vezala za nas lično, ko zna šta bi bilo. Projekat bi verovatno propao. Sada već takve bojazni nema. Svi znaju za nas. Imamo buduće učenike u vrtiću, ali postoji interesovanje i drugih roditelja koji bi želeli da se deca obrazuju na srpskom jeziku.

Koliki je značaj škole u kojoj se nalazite za opstanak srpske zajednice u Segedinu i njegovoj okolini?

To je u suštini i najvažnije pitanje. Kada sam prvi put, pre gotovo 30 godina polazila u Mađarsku, govorilo se o 3.500 Srba. Sada se taj broj procenjuje na 10.000. U taj broj ulaze oni koji su poput stanovnika Lovre, ovde stigli još u 15. veku. Pa oni iz čuvene seobe pod Čarnojevićem. Sve redom do ljudi koji su ovde stigli devedesetih godina ili čak kasnije. I mnogi od njih ovde su već u drugoj pa i trećoj generaciji. Nadam se da ćemo posle popisa stanovništva raspolagati tačnijim podacima. Znate, pesme i igara nikada nije manjkalo. Folklora je bilo i biće. Ali škola i crkva su osnov očuvanja identiteta. Sada tek vidimo kolika je šteta što škola nije ranije otvorena. U tom smislu važno je istaći da prvi put imamo sve udžbenike na srpskom jeziku. Izuzetno mi je bilo stalo da se ovaj poduhvat ostvari. Mislim da je osmišljenim ulaganjem u sistem školovanja na ovom prostoru, budućnost naše zajednice zagarantovanja, pa makar i u ovakvom broju. Važno je i što sem sa crkvom sarađujemo sa Samoupravom Srba u Segedinu i Srpskom mesnom zajednicom. Učešćem učenika na manifestacijama koje oni organizuju privlačimo i porodice učenika i vezujemo za srpsku zajednicu.

Kada govorite o školi, volite da naglasite aktivnosti koje se odvijaju van redovne nastave i na tu činjenicu ste veoma ponosni?

Mnogo računa vodimo o vannastavnim aktivnostima. Povezali smo se recimo sa plesnom školom „Kosmos“. Od prvog razreda deca mogu da vežbaju akrobatski rokenrol. Srpski folklor je obavezan. Imamo i mažoretkinje, likovnu sekciju, čak i pripremamo decu za kik boks. Čim bude završena fiskulturna sala krećemo i sa odbojkom.Kako bude rastao broj dece i zaposlenih tako će se i ponuda vannastavnih aktivnosti povećavati. Generalno, u Mađarskoj deca nedeljno imaju čak pet časova fizičkog. Krenuli smo već na klizanje, a za proleće ostavljamo plivanje. Ako znate da deca u školu dolaze već od 7 ujutro a da roditelji po decu dolaze sve do 17 časova, da u međuvremenu imamo nastavu, izradu domaćih zadataka, pa sve ove aktivnosti, da deca u školi imaju tri obroka… postaje vam jasno koliko su isprepleteni životi đaka i nas zaposlenih.

Dugo ste predavali u obe države. Bili direktorica i tamo i ovde. Kada uporedite ta iskustva, šta je ono što bismo u Srbiji mogli da primenimo i učinimo stvari boljim nego što jesu?

Postoje stvari čije bi usvajanje iziskivalo mnogo vremena i novca. Recimo, kada govorimo o školskoj infrastrukturi koja je u Mađarskoj realno na boljem nivou. A opet, postoji i nešto što iziskuje samo bolju organizaciju ili ulaganje koje bi svakako bilo rešivo. Na primer, u Mađarskoj svaki učenik ima pravo na besplatne udžbenike. Ili recimo, produženi boravak se odnosi na sve đake do osmog razreda, što u Srbiji nije slučaj. Zamislite koliko je to više zaposlenih u obrazovanju. U Mađarskoj se takođe apsolutno insistira na upražnjavanju sportskih aktivnosti. Daleko više nego kod nas. Svi učenici imaju pet časova fizičkog nedeljno. Škola ima pravo da u okviru časova fizičkog organizuje klizanje i plivanje. Akcenat se stavlja i na ples. Učenici u srpskoj školi uče srpski i mađarski jezik ravnopravno, kao maternji. U Mađarskoj je veronauka predmet, a ne program. Odnosno, učenici mogu da se opredele za veronauku ili etiku. Na stranu što mi se čini da je i koncept usvajanja znanja drugačiji. Kod naših suseda lekcije se praktično samo svake godine nadograđuju.Imate utisak da učite u „koncentričnim krugovima“ koji se šire. A mi težimo da stalno usvajamo novo. Onda zbog tog novog, mnoge stvari često samo prelećemo. Sve u svemu, ovo poređenje sasvim je umesno i zaista mislim da bi se nešto od ovoga na opšte dobro dalo usvojiti.

Ovaj razgovor vodimo u Molu. A koliko juče bili ste sa decom u Budimpešti i Sentandreji u novoj misiji negovanja našeg jezika i kulture.

Jedan od naših glavnih zadataka je da deca upoznaju i sačuvaju od zaborava kulturno-istorijsko nasleđe srpskog naroda u Mađarskoj, koje je zaista veoma bogato. U školi pričamo o tome, ali se i trudimo da učenici mnogo toga vide jer je to najbolji način da im ostane u sećanju. Naime, učestvovali smo na konkursu koji je raspisala Samouprava Srba u Mađarskoj sa projektom „Vukovim putem“. Realizacija projekta je u toku. Učenici su mnogo naučili o životu i delu Vuka Karadžića, o njegovom boravku u Budimu i Sentandreji. Kazivali su narodne umotvorine, pesme i pripovetke, takmičili su se u kaligrafiji. Najinteresantnije im je bio izlet u Budimpeštu i Sentandreju. Nismo zaboravili Vukov rođendan i položili smo venac na njegov spomenik na Tabanu gde su učenici izveli performans, u Sentandreji smo pronašli Trg Vuka Karadžića i spomen ploču na kući u kojoj je boravio. Sentandreja, barokni gradić na obali Dunava, obiluje srpskim spomenicima i tamo se treba stalno iznova vraćati. Deca su videla krst kneza Lazara koji stoji na mestu nekadašnjeg manastira u kojem su bile pohranjene mošti kneza Lazara koje su monasi doneli iz Srbije tokom Velike Seobe, posetili smo Muzej SPC i videli predmete crkveno-umetničke zbirke, Krst srpskog esnafskog društva. Na kraju smo posetili Muzej marcipana čiji vlasnik je poreklom Srbin. Bilo je korisno i nezaboravno. Trudim se da tako bude i u svemu ostalom što radimo.