Slavski Petao
Ne znam mu ime. Nisam znao ni onda, ne znam ni sada. U kući smo ga zvali samo „uja“.
Pamtim mu večiti osmeh na licu, ožiljak na čelu, kapu zamašćenog oboda i plavo radno odelo, bez kojeg ga možda nikada i nisam video. O tome kakav je bio govori to što se decenijama kasnije, u neobaveznim razgovorima uz „smederevac“, nagađa kako mu je bilo pravo ime. Neki su mi govorili da se zvao Karolj Varga. Drugi bi to odlučno negirali, i uz odmahivanje desnom rukom nastavljali da licitiraju imenima kojih bi se prvo setili. Baš kada sam se zainatio, saznao sam da je bezuslovno bio Olah Marton. Nadimak je zaradio tako što je, bez vlastitog doma, živeo kod svoje sestre Ilke i njenog Šandora. Njihovoj deci bio je ujak. A ova ga razvikala po selu, te je celog veka ostao „uja“. Rekoh, mnogo godina kasnije trebalo mi je mnogo vremena da složim slagalicu vezanu za pravo Martonovo ime. Ali zato svi, ali baš svi koje sam kroz vreme sretao, na sam pomen njegovog lika u prvu rečenicu stavljali su njegovu blagorodnu i veselu prirodu. Kao da je izronio iz neke ruske bajke. Siromah, a dobroćudni veseljak, koji za svog veka nije stigao da se zameri nikome. A to je na selu vazda bilo i ostalo teže nego kamili kroz iglene uši proći.
I onda tako, za nekog lenjog dana, kao na onim prizorima negde uz more, kada trepere vazduh i voda, pa vas uvedu u stanje „ni sna, ni jave“, uhvati me nešto, pa počnu da se ređaju slike…
Sedamdesetih i godinama kasnije, čitav Nadalj znao je za kafanu „Kod Mare“. Navek puna razdraganog, al’ finog sveta. Kada bi se i desilo da neko prekorači granicu, to ne bi bili incidenti u ovom, nedajbože današnjem smislu. Više su to bili događaji koji su onda bili spontani, a danas dostojni sećanja i seoskih anegdota. Poput onog kada se neko dobro „ugrejano“ društvo u kafani „Kod Mare“ kladilo ko može da pojede 100 ćevapa! A ako niko i ne strpa u usta svih 100, onaj ko je prvi odustao, tako nabaren, mora da otrči do raskrsnice prema Gradištu i vrati se nazad. Brat-bratu, pet kilometara. Ni treznom nije lako. A onaj pijan, dok je trčao, verovatno se u sebi deset puta zakleo da do kraja života više neće kročiti u kafanu. Naročito kod Mare.
A ona, moja baba Mara, bila je šankerica kakve nadaleko bilo nije. Ipak, neko je morao da istovari piće, unese gajbe, pomogne u svemu i svačemu.
To je bio „ujin“ posao. Bože, kako mi je bio simpatičan. Obojica smo po čitav dan provodili na dvorištu, gde bismo se bezbroj puta sretali. Zapravo, toliko sam se na njega navikao, da sam ga smatrao ukućaninom. Na način na koji su, verovatno, u građanskim porodicama doživljavali svoje sobarice. Njegova pristojnost a moja detinja znatiželja nalagali su nam da uvek nešto progovorimo. To mora da je bilo zanimljivo. Srpski smo obojica govorili krajnje nespretno. Ja zato što sam bio odviše mali, a on zato što nikada nije uspeo da izađe iz logike svog maternjeg, nesumnjivo mađarskog jezika. Takve su nam i rečenice bile. Kratke, bez suvišnih reči, svedene na osnovnu poruku i trenutno osećanje. Na neki čudan način, doživljavao sam ga kao nekog ko nema nikog svog. Ja sam bio usamljen zato što sam tako birao. A on jer drugačije nije mogao. I to nas je vezalo. Verovatno više nego što smo on ili ja mogli da prepoznamo. Pamtim kako sam bio srećan dok bih ga gledao kako sa osmehom koji mu titra na usnama prebira po svežnju ključeva koje je teatralno vadio iz džepa širokih pantalona. Ključevi od kafane, ulazne kapije, magacina… Zapravo jedini koje je imao. Pošten kakav je bio, te ključeve koje smo mu poveravali branio bi verovatno i po cenu života.
I onda je neke davne godine došla seoska slava. Nadalj je imao tu sreću da je Ivanjdan padao na Dan ustanka, pa je svako nekažnjeno slavio šta je hteo. Na sve to, više nego zgodno padala je činjenica da je tri dana ranije, 4. jula, bio Dan boraca, praznik u rangu onog prvomajskog. Onda, kao i sada, običan svet ove je praznike spajao u jedan. U vreme kada mnogi na seoske svečare nisu smeli ni da pomisle, Nadalj je igrom sudbine slavio četiri dana!
I da… Zaboravio sam da kažem da je „uja“ bar polovinu zarađene dnevnice trošio na ono što mu je misli odnosilo daleko od straha i nespokoja svakodnevice. Ali takvom kakvog ga je Bog stvorio, piće mu je samo dodavalo po centimetar osmeha na uglovima usana.
Za slavu bi „uja“ bio neumoran. Trebalo je štošta opslužiti i o mnogo čemu povesti računa. Tako je bilo i ovog puta. Bez glasa, naređenja ili komande, leteo je između šanka i ostave, smatrajući povredom lične časti ako bi igde išta zafalilo. Kao da je čitave godine živeo u iščekivanju tih nekoliko julskih dana, u kojima nam je bio toliko važan. A onda sutradan, čim sam kročio na dvorište, onako detinje bezazlen, stvorio se preda mnom. Imao sam osećaj da želi nešto da mi kaže.
I zaista, blago se nagnuvši prema meni, izgovorio je onako nespretno, sa zadrškom između reči:
„Ileš, ja htela tebi nešto dam… Kupila ti na vašar mali petao!”
Pružio mi je ruku otvrdlu poput kore hrasta. Između snažnih, ogrubelih prstiju, pomolio se zeleno-žuti plastični petao, s piskom iza crvenog repa.
Sramežljiv kakav je bio, pognuo je ramena, spreman da svakog časa utekne.
Uzeo sam igračku s nesvesnim osećanjem da je ovaj tužni, ko zna čime sve namučeni čovek, satima prebirao po mislima i džepovima, želeći da se oduži onome ko je za njega uvek imao osmeh.
Bezazlen poput svih malih… koji će jedini ući u Carstvo nebesko.
