Širom zatvorenih očiju
„Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi.“
Subota. Blagi dan. Aranđelovdan. Da je Nikola, znao bih šta bih sa sobom. Nekada smo u kući 19. decembra iz dva komšijska stana donosili stolove i otvarali ulazna vrata. U atmosferi manjih svatova, svečarski opijeni radošću, tek poneko vinom, puštali smo Batu Letića da razvuče harmoniku. Sedamdesetih i osamdesetih bio je to čin skoro pa prkosa. Nikog ne diram, a znam ko sam. Oni kojima je politika bila važnija od pamćenja, mogli su slobodno „uzočin“! Slava je slava. Danas o Svetom Nikoli nas troje gledamo u sveću, zalomimo pogaču i usred tišine tek se ponekad trgnemo. Kao da začujemo Batinu harmoniku. A onda se vratimo sebi, zagledani u stolnjak, ko zna koliko puta opran od prosutog vina i voska koji se onomad prelivao iz svećnjaka.
Ali na Aranđelovdan može i drugačije. Može se, recimo, otići do Banstola, pa preko brega spuštati do Maradika. Četiri kilometra pre sela nalazi se salaš „Vila“. On nam je meta. U junu bi se reklo da je smešten na idealnom mestu. Ali ovo je novembar. A kiša od jutra pada.
Pešačimo po zemlji koju sve jača kiša pretvara u blato, pa u neku žitku, lepljivu smesu. Shvatam da me ovo neobično putovanje na nešto podseća. Tako kako mi koračamo, na mestu na kom Fruška gora miluje „donji“ Srem, kao dragu ali u svemu skromniju sestru, tako se nekada cedilo grožđe. Pamtim karlovačke berbe, kada bi se ogromna burad do vrha punila modroljubičastim bobicama. Onda bi devojke i mlađe žene bosonoge ulazile u njih i podvrnutih sukanja počinjale da gacaju i stopalima muljaju grožđe. Proslava života i Erosa ravna Dionizijskim svečanostima.
Upravo tako smo mi, doduše ne bosonogi, vadili stopala iz raskaljužane zemlje. Prvo se osetila nelagodnost. Pa napor. A onda je sve polako počelo da prelazi u zagledanost. Pred sebe i u sebe. Blato je čarobni eliksir, kadar da izleči ranu, ali i da pouči. Onoga ko je dovoljno budan i sposoban da hoda „širom zatvorenih očiju“.
Od vajkada je bilo – dok korača zemljom, svaki čovek pokazuje svoju pravu prirodu. I zaista. Vesna se ne osvrće. Hoda odlučno i pomireno. Blato koje nam dopire do članaka nije ništa drugo nego „život“. A jedino čega se u životu ne smemo plašiti – jeste strah. I ona to zna… Branka se smeje. Ja pokušavam da budem zabavan dok zapravo razmišljam kako da čitava stvar prođe sa što manje štete. Hodamo svako na svoj način. I svako je u pravu… Na zemlji ne možeš biti gord, sebičan. Zemlja je uvek veća od tebe. To smo znali, ali smo tu mudrost u sebi nekako zametnuli. Ali čovek uvek stigne da pronađe izgubljeno.
Zemlja te nauči da je vreme samo iluzija, nalik krstu koji se dizao u atarima da zaštiti polja svojim čudima, ali možda još više, da bude orijentir prema kom će se upravljati ostale tačke u nepregledu ravnice. Koliko ste samo puta čuli da je nešto udaljeno „dve duži od krsta“ ili da je ta i ta njiva „druga desno od krsta“? Tako mu nekako dođe i vreme. Da nas razmeri i ništa više. Uostalom, nije li Gete rekao: „Svako ko ne živi svih 3.000 godina – živi samo od danas do sutra“. Svi smo mi tek novembarsko lišće. Zemlja je nalik stablu. U večnosti nije niko. Osim Njega.
Usred zemlje, kao na dlanu dobroćudnog diva Anteja, raskriliš svoja čula, koja odjednom počinju da prepoznaju i najskrivenije mirise, boje, zvukove… Kao kada otvoriš vrata od starog šifonjera, a iz njega te zapahnu mirisi lavande i mirođije skrivene među čaršavom i posteljinom. Ili kada slušaš kapi kiše koje se kotrljaju sa strehe. A onda osetiš da su te kapi ušle u tebe. Da više nema zvuka. Ničega.
Pre ili kasnije ta ista zemlja iz koje smo se iznedrili – vratiće nas u sebe. Kao kada čitate roman prepun likova i njihovih strasti, snova, borbe i čežnje. A onda stignete do poslednjeg reda, poslednje strane. I sklopite korice. U tren – sve se smiri. Tako je nekako i sa životom samim. Samo, za razliku od svih ostalih stvorova, našoj muci ima spasa. Zemlju treba na vreme zavoleti! S njom se oroditi.
Nekako i po sebi osećam da sam u izvesnom trenutku počeo sve manje da pripadam majci. Prvo njenom telu, a onda njenom zapisu. Sve više ja pripadam zemlji. I to je sasvim prirodno. Onda, jednog dana, to što treba da se dogodi neće biti igra lovca i ulovljenog, već – spajanje. Kosmički susret. Upravo, u našem jeziku umesto reči „kosmos“ koristimo izraz „svemir“. Sve je – mir. Dakle, „sve je u redu“. Možda je čovečanstvo za poslednjih 200 godina prešlo put od parne lokomotive do nanotehnologije, al’ džaba nam. Prave mudrosti izrečene su mnogo ranije. Danas imate veš-mašinu i video-igrice. A vaši stari znali su tajnu svemira. Ko je tu bolje prošao?
I dobro, neko će reći – ko se normalan, po kišnom danu, penje i spušta od Banstola ka Maradiku?
Onaj ko treba. Svakom je njegova cipela potaman. Ni carska ni kmetovska. Njegova. Nije li rečeno: „Ne privlači čovek ono što hoće, već ono što jeste!“ Daj ti meni, Bože, ono što je moje. I biću u radosti.
Daj mi da koračam po zemlji na kojoj su neki podigli salaše i kuće. A ja znam da mi zidovi ne trebaju. Jer gde god da pogledam – svugde je moj dom.
