Siniša Žarin: Snovi kožom uvezani

Zvanično, on je osnivač i vlasnik „Manual radionice za izradu predmeta od kože tradicionalnim metodama″. Nezvanično, Siniša Žarin je tvorac nove estetike i poslovne filozofije, koje su, morate priznati, pomerile ovdašnje granice u mnogo čemu

„Manual″ je kao zanatska radionica za izradu predmeta od kože osnovan daleke 1985. godine u Novom Sadu, gde se i danas nalaze sedište kompanije i proizvodnja. Dalje bismo mogli ređati njihove brendove, priznanja,spisak radnji ili znamenitih gostiju, koji su neretko Novi Sad birali kao destinaciju upravo zato da bi posetili „Manual″. Možda bismo mogli govoriti i o onom neverovatnom prožimanju duha Austrougarske, kraljevine, a potom i SFR Jugoslavije, te Italije, Francuske, Meksika, Španije… što je, uz fascinantno poznavanje zanatske tradicije ovih prostora i vrhunske „izvođače radova″, doprineo da Manual postane ono što jeste. Brend u punom smislu te reči. Ipak, nama je za ovu priču važniji Siniša Žarin. E to ime, samo po sebi, nije postalo prepoznatljiv brend. A mnogo je razloga zbog kojih bi trebalo. U najmanju ruku, zato što duha i estetike „Manuala″ ne bi bilo bez njega. Obaška to što pelcer koji nam je ponudio još čeka na rasadu.

Kako bi Siniša Žarin samog sebe opisao?

Kao entuzijastu. Sa više od šezdeset godina, još uvek sam nepopravljivi entuzijasta. Takav ću i da umrem. Neću pokleknuti dogod ovo ne dovedem u stanje da bude prepoznato. To u šta verujem, što sam utkao u filozofiju na kojoj počiva „Manual″.

Već površnim pretraživanjem po internetu, shvatimo da, kada je reč o „prepoznavanju″, „Manual″ nema medijsku recepciju ni približnu svom realnom dometu i prostoru koji je osvojio.

To nije moja krivica, nego vaših kolega. Od kako smo počeli da radimo, u osvit rata, devedesetih godina, počeli smo da se izdvajamo našim poimanjem estetike, osvajali smo nagrade za izložbene vitrine… ali sve je to ostajalo skriveno iza onih rogobatnih naslova vezanih za ratišta i užase onog vremena. Nažalost, u vremenu bez interneta, odjeci onoga što smo radili ostali su skriveni unutar listova novina. Malo toga je u međuvremenu transkribovano, pa je sve to što se dešavalo otišlo u zaborav. Završen je rat, došli su embargo i izolacija. Tada sam se obreo u Italiji i dobio dokumenta. Otvaranjem firme i najmom stana, postao sam njihov doživotni rezident. Odbio sam da podnesem zahtev za italijanski pasoš. I dalje nosim naš, kao neku svoju ličnu relikviju. Ne pada mi na pamet da budem nešto drugo od onog što jesam. E onda je došla kriza, privatizacija, tranzicija, rasprodaja firmi, otpuštanja… i opet „Manual″ nije bio interesantan. Kao da smo se u zao čas pojavili. Sada možda i jesmo interesantni, ali nekome ko ume da čita između redova. Ko sedne u auto i dođe do nas, da provede prijatno popodne i usput sebi možda nešto kupi. Volimo kada se ljudi kod nas lepo osećaju. Ta prijateljstva su nam važna. A medijski odjek! Pa, bože moj… Uvek je dobrodošao, ali za njim nikada nismo trčali. Niti ćemo.

Svojim poslovanjem toliko ste pomerili granice, da ste postali jedan od zaista retkih domaćih brendova koji su i u inostranstvu prepoznati kao robna marka s kojom se može franšizno poslovati.

Trudimo se da sugerišemo ljudima da ne troše novac na otvaranje „Manuelovih″ franšiza. Zašto bi mi plaćali tantijeme za franšizu, kada je bolje da svoj novac ulože u robu! Pa ćemo videti. Ako im obrt opravda ulaganje – onda, molim lepo. Takav slučaj imali smo u Holandiji. Tamo smo u jednom malom turističkom mestu blizu Amsterdama otvorili prvi lokal. Otvorili smo ga kasnije, recimo, u Hrvatskoj, u Rijeci. U toku jedne godine proširili smo prodaju u Hrvatskoj na preko 30 mesta! U „Merkatoru″ smo bili treći po prodavanosti od 15 brendova. U Zagrebu smo u čuvenom „Boćarskom domu″ imali uspelu reviju pod okriljem „Fešn vika″. Posle nje su nam domaćini priznali da je sve izgledalo kao istinski spektakl! To je bila revija koja se pamti. Učestvovali smo sa preko 20 naših manekena i manekenki. Atmosfera je bila kao na stadionu. O reviji „Manuala″ u Zagrebu i danas se priča.

Jeste li takvu vrstu „direktnog marketinga″ probali i u Srbiji?

Imali smo i ovde takvih spektakularnih nastupa, ali stvar je u generalnoj strategiji. Imate proizvođače čiji je ritam proizvodnje takav da na, recimo, svakih šest meseci naprosto moraju da izađu sa revijom i ponude nešto novo. Mi nemamo tu dužnost, mi smo ipak zanatska firma. Dešava nam se da neke od modela radimo po 20 godina. Mi, naravno, koketiramo sa modom, po osnovu boje, oblika i još po nečeg, ali joj se retko kada „šlihtamo″. Uostalom, ona nam je uvek na drugom mestu. Na prvom je bezuslovno funkcionalnost, koja u slučaju naših proizvoda mora biti besprekorna. Mi učimo od istorije i tradicije, stoga se i sami trudimo da trajemo. Ljudi nam javljaju da naše torbe nose po 10 i više godina, sa istim ushićenjem kao prvog dana.

Kao deo vaše identifikacije, rekao bih ponosno stoji – Siniša Žarin, osnivač i predsednik Udruženja „Manual muzej zaboravljenih umetnosti″. On se nalazi u popularnoj Kineskoj četvrti, u halama nekadašnje fabrike „PetarDrapšin″,a s vremenom je dobiofascinantnerazmere.

„Manual muzej zaboravljenih umetnosti″je nastao kao plod dvadesetogodišnjeg istraživanja, prikupljanja i zaštite artefakata starih i umetničkih zanata. Prvih godina prikupljeni predmeti služili su kao inspiracija našem dizajnerskom timu, ali i kao dekoracija dućana. Mi smo jedna neobična firma. Imamo preko 150 zaposlenih, od kojih njih 17 imaju fakultetske diplome. Neobično mnogo za jedan zanat. Ali smo uprkos svim tim neobičnostima dokazali da možemo da postojimo. Dokazali kako ljudi sa svojih 10 prstiju mogu da upravljaju vlastitim životom. Ne moraju zavisiti od nekog drugog.Tako je nastao onaj prepoznatljiv zaštitni znak „Manualove″ manufakture. S vremenom, broj prikupljenih predmeta raste neverovatnom brzinom. Verovali ili ne, danas prevazilazi 150.000 predmeta. Obilje materijala uslovilo je prerastanje kolekcije u specifičan muzej sa neobičnim zbirkama i kao takav jednistven je u ovom delu Evrope, i šire. Pionirska istraživanja u oblasti industrijske arheologije prikupila su veliki broj izložaka. Tako su nastale jedinstvene zbirke ambalaže i reklamnog materijala, električnih instrumenata, pa sve do kompletnih enterijera, zanatskih radionica sa inventarom. Svoje mesto ovde su našli razni neobični i bizarni predmeti, okupljeni u jednu zbirku efemerija na ovim prostorima.Danas muzej deluje štiteći preko deset starih zanata, čuvajući predmete iz prošlih vremena i uspostavljajući uzbudljiv dijalog između nekadašnjeg i budućeg.

Zanimljivo je to što vi niste poput većine kolekcionara, koji samo nabave predmet. Vi se trudite i da podržite način njegove izrade.

Idemo po Vojvodini i sakupljamo zanatske artefakte. Trudimo se da podržimo tehnike koje su tadašnji majstori koristili. Verujte da postoje stvari za koje nisam siguran da možemo da ih ponovimo. Jednostavno, ne znamo kako su napravljene! To znači da je negde došlo do prekida. Majstori su nestali, a da nikome nisu preneli znanje. Najpogubnije su one lude osamdesete, kada su ljudi počeli da se odriču svega. Sve je bilo dostupno i jeftino. Zanatska veština je potpuno obezvređena. Posledice osećamo danas, i nisam siguran da smo ih dovoljno svesni.

Odakle ta fascinacija starim zanatstvom?

To sam uvek imao. Uvek sam bio ozračen u susretu sa nečim što je napravljeno rukama i sopstvenom pameću. Prvi put sam to shvatio u detinjstvu, dok sam boravio kod babe i dede na selu. Roditelji su mi Sremci. Mama je iz Neština, a tata iz onog donjeg Srema, iz Klenka. Uvek su se zbog toga prepucavali. Mama iz „vinskog“ Srema, sa Dunava – i tata iz onog „svinjskog“, sa obala Save. Elem, „zakačio“ sam se kod dede i babe na tu ljubav. Motao sam se po seoskim tavanima. Bila je to kao neka sudbina, nekakav usud. Mislim da takve stvari ne mogu biti slučajnost. Sve se to dešava rođenjem. Stalno sam se igrao sam. Sedao sam na poljoprivredne mašine sa neverovatnom strašću. Moj otac je bio konstruktor mašina i verovatno je deo gena prešao na mene. U čudu sam bio dok sam posmatrao oca kako od kartona pravi maketu poljoprivredne mašine! Sa svojom inovativnošću bio je u projektnom timu „Pobede″. On je, kao tehničar, zbog snage svog talenta sedeo sa inžinjerima. Shvatio sam tada koliko je moj otac, poput drugih naših rođaka, „rukat“. Nije mi preostalo ništa drugo nego da i sam zasučem rukave. To i jeste naše geslo – ne pričaj mnogo, već zasuci rukave i radi. Mi iz „Manuala″ bili smo na preko 30 tribina, na kojima smo mahom studentima govorili o tome kako se i u Srbiji može i tekako dobro živeti, pod uslovom da znaš šta hoćeš i želiš da radiš. Uvek preporučujem omladini, skoro pa Šantićevski – ostajte ovde! Naravno, trudim se da im dam motive kojima ću svoj stav podržati.

Pretpostavljam da se uvek javi neko ko želi da dokaže kako postoji gomila jakih razloga za suprotan stav?

Osnovna naša greška je što mi neprekidno mislimo kako je naš položaj u nečemu drugačiji i ekskluzivan. Poput onog da je kod nas kriza, a ceo svet funkcioniše drugačije. Imao sam sreću da mnogo putujem. Prošao sam svašta i bilo me je svuda. Pa, i Evropa je u krizi! Ceo svet je u krizi. Svi se danas pitaju kako i kuda dalje. Ovo što mi osećamo samo je refleks i posledica toga. Ni u čemu naša sudbina nije posebna. Naprotiv, možda je naša privilegija što kasnimo za svetom. To nam je prilika da sagledamo tuđa iskustva i postavimo se kako treba. Ne mora se uvek biti „špic″ igrač, ne mora se biti Đoković. Ljudi su se pogubili. Nit hodamo po zemlji, nit smo gore. Čardak ni na nebu ni na zemlji. Zaglavili smo se između Istoka i Zapada. Šteta je za nas sve što ne možemo da nađemo meru. Škole bi ovde morale da igraju mnogo ozbiljniju ulogu. Ali, nažalost, i oni su uplašeni i često nezainteresovani.

Odrekli smo se mnogo čega, pa između ostalog i zanata. A u globalnoj svetskoj ekonomiji, male zemlje poput naše teško da mogu da ponude išta konkurentno osim autentičnih proizvoda i što čistije poljoprivrede.

Tako je! Pa uzmite samo fenomen Italije iz sedamdesetih godina. Upravo potiče na porodičnim firmama. Fenomen Nemačke, koja se na temelju porodičnih firmi vratila na scenu! Nije mi jasno kako mi to nismo prepoznali! Ako je deo stava, deo garda, da vi prodate nešto i dođete do brzog novca, a ne želite da date šansu svojoj deci, to bi bilo kao da ste otac četvoro dece i vodite radnju, a onda ne želite da se vam se deca iškoluju, već dovedete u radnju neke druge ljude, a sopstvenu decu prepustite ulici. Meni ovo naše poimanje posla na to liči.

O malom, porodičnom biznisu, ovde svi pričaju, tek poneko nešto pokuša, a ubedljivo je najmanje onih koji u tom poslu ostanu.

Ljudi hrle u Beograd, Novi Sad i Niš. Smatra se neuspehom ako se ne osvedočite u tim gradovima. Na selu biste zarađivali više, bili biste svoj gazda – ali biste bili seljak. Država je za to kriva. Unizila je seljake. Uostalom,decenijama unazad „seljak″ je ovde pogrdna reč. Mislim da je nedostatak hrabrosti velik problem. Sećam se jednog Japanca koji je, govoreći o ovdašnjoj poslovnoj filozofiji, rekao da se na gore može krenuti tek kada dođete do dna. Nakon toga je upitan da odgovori kada će biti bolje. Na opšte zaprepašćenje, rekao je – nikada! Ni Evropi, ni vama. Ovo je format života u kojem morate da se snalazite. Niko od nas neće biti mlađi nego što je sada. To vam je to. Naviknite se i snađite. Ne tešite se razmišljanjem – radite!

Baš kao u „Manualovom″ geslu.

Upravo tako. Pa zar vi mislite da je nama lako? Pogledajte konkurenciju! Svaka iole ozbiljnija kuća koja je došla na naše tržište prodaje i torbe. Takvih je preko 40. I svi su nam direktna konkurencija. Opstali smo isključivo zahvaljujući svom radu. Ali danas su vrednosni principi pomereni. Danas je i obrazovanom, načitanom čoveku, teško da se snađe. Kako li je tek ljudima koji su smušeni, lebde negde između krajnosti… I znate šta – Vojvodina je bogata. Naš je problem što imamo demografsku katastrofu. Jedno dete, najviše dvoje. Svi imaju rođake i roditelje koji su u bolja vremena došli do nekih nekretnina i kapitala. Svako od nas zna bar nekoliko onih kojima je sve što su uradili u životu to što su dočekali nasledstvo i dočepali se kuća i stanova u kojima su se pre njih zatvorila vrata. Nemoćni da se snađu, takvi se očas pretvore u rentijere i preživljavaju od te neke crkavice. Ko je gladan uspeha i dokazivanja? Pa onaj ko je došao odnekud sa strane. I onda nam je drugi kriv! Umemo mi Vojvođani da budemo nezgodni. A sami smo sebi zgodni.