Šimanovci – San i java
Vreme čuda polako jenjava. Selo u kom se hektar zemlje prodavao za nekoliko stotina hiljada evra vraća se u normalan ritam. Pa polako, iz godine u godinu, prerasta u varoš
Šimanovci su mogli da budu tipično selo „donjeg Srema“… al’ zamalo. Selo je u Opštini Pećinci, što je donekle paradoks, jer je od Pećinaca znatno veće. U okolini su mu Popinci, Golubinci, Vojka, Prhovo, Sremski Mihaljevci, Deč i Krnješevci. Činjenica koja će se pokazati presudnom jeste da severno od sela prolazi međunarodni auto-put E70. Nešto manje od 30 kilometara, koliko ima do Beograda, auto-putem prođe se za dvadesetak minuta. Nema ni putarine. O blagodati koju donosi ovaj podatak nešto kasnije. Za početak, idemo malo u prošlost. Na mestu gde se danas nalaze Šimanovci, 1385. godine bio je prostor koji je pripadao tadašnjoj Kraljevini Ugarskoj, pod imenom „Donja zemlja”. Ukazom tadašnjeg Ugarsko-mačvanskog bana Stjepana Korgija, na ovom mestu niklo je selo. Ono je povereno izvesnom Šimonolcu, važnom čoveku u službi bana, pa je i selo nazvano po njemu ‒ Šimonolc(i). Današnji naziv selo dobija krajem 19. veka. S ulaskom Šimanovaca u Vojnu granicu, dolazi do najvećih promena u urbanističkom uređenju i organizaciji društvenog života u selu. Počinje ušoravanje, formira se prostran trg-raskršće, na kom se planski grade vojni objekti za potrebe graničarske kompanije-čete, kao i vojna ambulanta; otvara se srpsko-nemačka škola, kopaju kanali i vojni šančevi, isušuju močvare, grade putevi, locira groblje… Godine 1791. ovde počinje gradnja velike Crkve Svetog Nikole.
Po završetku Drugog svetskog rata Šimanovci su bili u sastavu zemunskog sreza, da bi 1955. bila formirana Opština Šimanovci, koja je pripala srezu Stara Pazova. Potom su Šimanovci pripali srezu Sremska Mitrovica, a posle ukidanja srezova uključeni su u Opštinu Pećinci. U selu danas živi oko 3.000 ljudi, među njima i desetak familija ‒ potomaka prvih, starosedelačkih porodica, četrnaesto ili čak petnaesto koleno svojih dalekih predaka. I traju duže od tri veka. Najznačajnija i najlepša građevina u Šimanovcima jeste Srpska pravoslavna crkva, koja je do devedesetih godina prošlog veka bila u veoma lošem stanju. Sada je, sa svojim dvorištem, ogradom, zvonikom i ikonostasom, jedna od najlepših crkvi u bližoj i daljoj okolini. Na radost i ponos mesta. A za to je zaslužan lokalni sveštenik, protojerej stavrofor Željko Kretić, kog seljani hvale na svakom koraku.
Priča o čudesnim Šimanovcima počela je pre tačno 27 godina, kada je deo atara, prema auto-putu, odlukom Opštine Pećinci i Republike Srbije, proglašen radnom zonom za otvaranje privatnih preduzeća. Taj deo atara je podvodno zemljište. Tu su uglavnom bili pašnjaci, a obrađivalo se tek ponekad, kad je bilo malo padavina. Usledila je gradnja mreže kanala i tako je ova površina privedena današnjoj nameni. Blizina Beograda i auto-put učinili su da je najlošija zemlja postala najskuplja u Srbiji. Hektar zemlje koštao je čak 700.000 evra. Danas je to jedna od najvećih radnih zona u Srbiji. Selo danas ima 50 fabrika, sa oko 5.000 zaposlenih. Mada, većini je obično najzanimljiviji ovdašnji filmski studio. Filmski studio u Šimanovcima jeste imanje i kompleks u vlasništvu „Pink medija grupe” iz Beograda. U Šimanovcima se hvale da su im poslednjih godina kroz selo prošli: Pirs Brosnan, Kevin Kostner, Nikolas Kejdž, Bred Pit, Andželina Žoli, Lejdi Gaga…
Jedini problem za one koji žele da se dosele u Šimanovce još uvek su skupe stare kuće, kojih i nema baš tako mnogo na prodaju, a najjeftinije koštaju oko 30.000 evra. U jeku podizanja fabrika, najjeftinija stara kuća s desetak ari placa koštala je 70.000 evra. U mnogim selima Srema takve kuće se mogu kupiti za deset puta manje novca. Zarad svega toga, stoji podatak: Šimanovci su jedino selo, možda u čitavoj Vojvodini, u kom postoji lista čekanja za upis u vrtić. Zato će prva naredna investicija u Šimanovcima biti upravo lep i moderan vrtić za najmlađe. Na ovu investiciju su svi ponosni.
ĆOLE TI DEČIJE
Ako vam se gornji naslov učinio nerazumljiv, to samo znači da je došlo vreme da zavirite u rečnik sremačkih reči i izraza Đorđa Ćirkovića, ovdašnjeg. Rečnik sadrži preko 2.500 priča o rečima, koje su se do koliko juče slušale po ovdašnjim šorovima i šamlicama pred kućama. Inače, verovali ili ne, Đorđe je mašinski inženjer, koji je i te kako dobro ispekao svoj zanat. A onda je, pre desetak godina, shvatio da je on pre svega – Sremac. I to iz Šimanovaca. Sve svoje talente stavio je selu na raspolaganje. Trenutno je saradnik na kapitalnom projektu, monografiji „Šimanovci“. Njen autor biće Aleksandar Đorđević, sve uz sjajne fotografije Slobodana Čavića. Ova knjiga biće poput krune na glavi sela koje polako, iz godine u godinu, dobija atribute prave varoši.
TESLA NA SREMAČKI NAČIN
Nikola Tesla bio je iz Smiljana. Mihajlo Pupin iz Idvora. Milutin Milanković iz Dalja. Tri naša najveća naučnika svetskog ugleda rođena su u tri mala sela. Kako je to moguće? E, onda dođete u Šimanovce, upoznate Iliju Živanovića i sve vam bude jasno! Po ocu kolar, po izboru bravar, čika Ilija je čovek s hiljadu zanata. Recimo, negde na đubrištu našao je nemačku sejačicu iz 1906. godine. Pretpostavio je kako je originalno izgledala. Onda je smislio i sam sebi napravio alat. Tako ju je sredio, da je s njom izašao na njivu. Posle su mu Nemci nudili silne novce da je otukupe. Džaba! Apsolutno sve što jednom vidi – čika Ilija ume i da napravi. Uz to je bio bajker, muzičar, kompozitor… Čudo! A iz Šimanovaca. E tako su i Tesla, Pupin i Milanković rođeni tamo gde su rođeni.
MADE IN ŠIMANOVCI
Željko je diplomirani agronom. Svetlana je magistrirala na poljoprivrednom fakultetu. U struci ukupno imaju – nula dana. A i što bi imali kada im je Bog dao zlatne ruke. U vodama privatnog biznisa sada su već punih 30 godina. Rade drvenu galanteriju u retro stilu. I jako im dobro ide. U našu zemlju iz Kine se uvoze milioni predmeta namenjenih dekoraciji enterijera. A Željko i Ceca Vračar svoje umetničke proizvode – izvoze u Kinu! Da se zna. Delovi nameštaja, ramovi, satovi, predmeti za hiljadu i jednu namenu u Željkovim rukama postaju unikatni i jedinstveni. Sin je akademski slikar u Beogradu. Ćerka je u Finskoj. A njihov svet je u Šimanovcima. I ne bi ga menjali ni za jedan drugi.
VATRA U RUKAMA
Cane Vidanovski je Makedonac iz Bitolja. Po opredelenju Sremac. A kako i ne bi bio kada ovde moraju da ga drže kao malo vode na dlanu. Cane je jedini kovač u čitavom srezu, pa i malo šire. Vatru kroti već 40 godina. Ako vam se to čini romantičnim, uzmite jednom kovački čekić u ruke. Nismo sigurni da ćete moći da ga podignete iznad glave. A Cane kovač njime zamahne hiljadu puta na dan. Zato ga je i umor pomalo stigao. Vatru pali sve ređe. Ali šta će kad ga mole! Tehnika je tehnika. Nauka je daleko odmakla. I opet, svaka od tih grdosija namenjenih obradi zemlje, kombajni i priključne mašine, uz vapaj vlasnika: „Cane, molim te pomagaj“, na kraju završe u njegovim rukama. Onda on pali vatru, zamahne nekoliko puta čekićem kao čarobnim štapićem i – stvar bude rešena.
