Setio me Sima
Sedimo ovih dana mi malko stariji od onih mlađih i gledamo kroz cvikere, ne bil vidli štogod sitno. Nama je najsitiniji letvarski ekser, njega baš lepo vidimo. Jeste da ga malko teže podignemo kad nam ispadne, al’ zato navek kupimo frtalj kile više, da smo komotni ako koji baš i ispadne.
Zvoni telefon pre neki dan, zove me moj prijatelj Sima. Sima je naš čovek koji od sviju nas najvećma vole žito, brašno i lebac. Ovi mlađi, što su došli da nas odmenu, ni ne znaju to. Nit je do nji nit je do nas, ostalo za nama. Cipovku sad, ovi posle nas, vide samo slučajno na nekom kalendaru, ako se trefe tog meseca, dok ne otkinu s kalendara staru sliku i započnu novi mesec s novom slikom, il naiđu na nju u kojoj od tri-četir pekare što je još peku. Gospodin Sima Matić, rodom iz Ade, oma tu nuz Mol, kadgod je bio glavni za žito što se melje, brašno što se mesi i lebac što se peče i miriši. Nosili ga iz Novog Sada kad su putovali od Triglava do Vardara bez pasoša, da se fale kakav mi lebac imamo.
I tako, kad me je već zvao, pitam ga kako je. A on mi kaže: Znaš ono kad je Lala išo da obiđe njivu, pa kad se vratio, a oni ga pitaju kakva je njiva, kako izgleda. A taj što je išo u obilazak im odgovori: Izdaleka dobro izgleda. Tako i nas dvojica, izdaleka ‒ dobro.
E, taj laloški smisao za humor i tu kratku formu imamo tu okolo, kanda jedini na svetu, baš ko i cipovku, „hleb koji se smeje na mesec“.
Tri pećke i četvrta s lepinjama mogle bi da budu od viceva i anegdota o Lalama. Zdravo ih mlogo ima, al’ tako su sitno formasti, ko knedle u svatovskoj supi il kad nam dođu veliki gosti.
Uz te knedle bude i krompira, ako ide uz ostalo. A kad je Lala vadio krompir pa naišo komšija i pita ga kakav je. Kaže Lala: Ovaj veći je krupan, a ovi sitniji baš i nisu tako.
Kadgod, dok smo bili drukčiji, više se putovalo, družilo i gostilo. Nije da se sad manje ide kojekude, naopako. Ide se mlogo više neg kadgod, al’ se navek ide sam, il samo mi. Ne ide se više u goste ko kadgod. Kadgod je bilo i dve fele gostiju: veliki i mali gosti. A ono kad se svrne, da vide šta radimo, to se nije računalo u goste. I u velike i u male goste se navek zvalo. Il se udari telegram, depeša, il se pošlje dopisnica. Telegram se baš i nije slao, vodilo se računa. Navek je telegram značio i neku lošu vest, da je kogod skrstio ruke i očo Bogu na istinu. Ako je telegram bio da se ide u goste, ondak je poštar još sa avlijski vrata viko gazdi da ga zovu u goste i da to piše u telegramu, da se ovaj ne uzruja zdravo dok ne nađe cvkere il koga da mu pročita šta piše. Tako je, jedared, naša baba Dara poslala cedulju iz sela njenima u varoš, da javi da je Čile, mesar, javio da mogu u sredu da prave zabijačku. Uzme baba Dara štaniclu od malog frtalja i mastiljavom olovkom napiše pozivno pismo njenima, da dođu na zabijačku, u male goste, da pomognu i da se private za astalom, a biće i da ponesu, spakovaće Darinka kao i navek što je. Na štanicli je pisalo: Čile će u sredu, a vi kako oćete. I došli ovi, kako ne bi.
Ej, a kad je Lala išo avtobusom pa došo na bilet šalter da pazari kartu, otvorio šarajtov pa kazo kroz onu okruglu rupu na pendžeru, ko na golubinjaku: Moliću jednu povratnu kartu. A ona golubica ga pita: „Dokle?” „Pa dovde”, kaže Lala.
E, ti veliki gosti su kadgod bili ko TV serije, romani u tomovima i čitave antologije. Išlo se, kad svet dospe i kad se poradi, na nedelju, dve pa i tri, ako zdravo zaveje sneg pa se kući ne može. Ondak je tu bilo divana dok je bilo gasa u lampi. Nema o čim se nije divanilo i kakve su se sve priče čuvale i prepričavale. Blagosloveno naše usmeno predanje. Pokoj mu duši, odavno ga nemamo.
A ne treba nam mlogo, malko krompira, malko vremena i volje, jedna soba da se nameste gosti, velik astal da svi sednu zajedno, karta povratna i da nas neko seti. Eto, mene je setio Sima Matić, onako prijateljski, telefonom iz daleka, tri ulice od mene. Drukčije se ovih dana ne sme i ne može. Što bi Sima kazo: Izdaleka dobro izgleda. Probaćemo.
