Šećer
Šta je falilo svetu dok nije bilo šećera ko što ga danas ima? Oma će kogod da kaže da je falilo mlogo toga, a najvećma šećera i slatkiša. Ajd nek je i tako, al baš i nije.
Nagovorili nas mangupi da je šećer lep. A mi, kakvi smo, lako nas nagovoriti, ne da smo tuda krenuli, neg smo i koraknuli dalje. Ima kod nas i prezimena di se šećer spominje.
Nagovarali su nas i da je zejtin dobar, bolji od svinjske masti. Ondak su se pokajali pa su priznali grešku, al džaba je bilo, vole svet da nije na masti. Masno jedno – masno drugo, al je sad drukčije. Jedno je posno, drugo je mrsno.
Ondak, može biti iz poštovanja, šećer nikad nije dobio ko biber što smo častili. Niko nikom sa šećerom ne može da zabiberi. Umu bećari da slade kad se ulaguju, al to tako mora.
Ovih dana pućkaju pekmezi dok ih ukuvavaju, da budu gušći. Sezona je šljiva. Kadgod se pekmez kuvao u svakoj kući. E, sad, nije to baš bilo u kući, onako zapravo. Navek je to nekako bilo s kraja, digod u ladovini il u kujnici, letnjoj kujni. Svakom kuvanju pekmeza od šljiva prethodile su pripremne radnje. Ovde je reč o novijoj istoriji i vremenu kad su se pojavili štampani mediji, zvani dnevne novine. One u boji, što su stizale jedared nedeljno il mesečno imale su sličnu namenu, ali na drugim mestima. Iz tih novina u boji majstori su kidali srednju stranu pažljivo, da se ne pocepa papir. Nije njih bilo žao papira, neg slike. U to doba take novine su bile priheftane sa dve spajalice tamo di se savijaju, i kad se razmota srednja slika, duplerica, navek ta spajalica bude zabodena baš tamo di se prvo pogleda. E, sad naopako da se taj deo ‘artije pokida, pa tako poderana slika da se rajsnedlama zakači iznad tezge di majstor radi. Prvo, nije majstorski da bude poderano, a drugo, ondak fali šećera.
One druge, obične, jednobojne novine, u sezoni pekmeza od šljiva imale su i novu, sezonsku namenu. Kogod je u letnjoj kujni kuvo pekmez, već zna za muku. Oće pekmez da uprska i zidove i plafon. Iskoči iz šerpe kad se i ne nadaju reduše i eno ga posle i gore i okolo po zidovima oko šporeta. Kako? Pa lepo. Kad su kadgod reduše kuvale pekmez, kuvale su i ručak, pekle i kolače, oprale štogod sitno onako naruke, čuvale decu, naranile živinu, malko počistile i, da ne zaboravimo, skuvale i pekmez. Rešenje je bilo lako, one novine, jednobojne, pokače se po zidovima oko šerpe i šporeta i kad ih posle pekmeza onako šarene poskidaju, ostanu zidovi čisti. Bilo je i da dođu poseluše u vizitu, pa kad vide čiste zidove, pitaju da l su kuvali pekmez.
U taj pekmez od šljiva neko je dodavo šećer, a neko baš i nije. U ono vreme je u svakoj kući pred zimu bilo dva džaka brašna, četiri s krompirom i džak šećera. I ništa se to nije kupovalo. Krompir povade u bašti, brašno uzmu za žito koje su izneli na mlinu, a šećer? E, šećer su skoro sami priozvodili. Kad se repa sejala i vadila ručno, ondak se poseje i parče za kuću. To će posle predati državi za šećer, a država će paorima za repu s tog parčeta dati kolko im pripada po zakonu. Vole naš narod da malko uštine i od prirode i društva. POZ PR I DR je skraćenica za nastavni predmet koji više ne postoji u osnovnoj školi i u kojem se to štipanje nije učilo. Uz repu poseju naši i malko maka. Mak je brži, ranije dospe i ne smeta lenjoj lepi koja čeka jesen, da se njive i drumovi raskaljaju pa da posle šećer bude još slađi od muke. Kad mak uzre, ostane u kući, a repa ide dalje. Uštinu se dve žetve na jednoj njivi.
Nego, nisam vas pito, je l volete kupovni pekmez il i vi linete malko ruma, prid kraj, da zamiriši lepše?
