SEĆANJE
Hvatam sebe kako s nekom vrstom posebne strasti govorim o stvarima, ljudima i događajima što su „nekad bili“. Kao da mi to čeprkanje po tuđoj prošlosti služi odsecanju od moje vlastite. A gde nema prošlosti, nema ni prolaznosti. Dakle, ostaješ večno mlad.
E pa, izlazim iz ugodne mi zamke! I svečano priznajem: Svedok sam promena u životu ovog grada, možda i više nego njegovi junaci iz prva dva veka. Stvar je sasvim jasna. Ono što se u 18. ili 19. veku događalo u rasponu od tri-četiri decenije, sada se dogodi unutar jedne jedine.
Recimo, onog bezazlenog leta, jednog pre nego što će moja generacija napustiti Zmaj Jovinu gimnaziju i biti isporučena odsluženju vojnog roka, a početkom osamdesetih tako se moralo, Novi Sad je u nekoliko meseci izrastao kao pubertetlija kom preko noći okraćaju rukavi i nogavice. Izgleda pomalo neverovatno da je te 1981. godine grad istovremeno dobio: Most slobode, novu zgradu Srpskog narodnog pozorišta, tada ultramoderni Spens, a sve uz potpuno izmenjeni izgled gradskog jezgra, iz kog je nepovratno iseljen saobraćaj.
Tri poslednja „kapitalna“ objekta, koja su izmenila ne samo vizuru, nego i duh Novog Sada, desila su se u roku od nekoliko meseci, u godini koju, nesvesni „spoljnjeg“ zbivanja, generacijski pamtim po dobijanju prava na ličnu kartu i polaganje vozačkog ispita.
Uostalom, rođen sam u godini u kojoj je Novi Sad dobio novu železničku stanicu. Od 1883. godine, kada je u grad ušao prvi voz, pa narednih 80 godina stanica je bila na mestu današnje Limanske pijace, na periferiji, iza poslednjih kuća. Samo nekoliko nedelja nakon što sam se rodio, kao posledica izgradnje Žeželjevog mosta, nikla je nova železnička stanica na današnjem mestu. Iste te 1964. godine završena je izgradnja Bulevara oslobođenja, koji je sa svoja tri kilometra povezao dva suprotna dela grada i sam po sebi izrastao u gradsku četvrt. Novi Sad je te godine „prevrnuo“ kalendar na jedan od najveličanstvenijih načina u čitavoj istoriji.
Treba li da pominjem devedesete? Vreme u kom sam s trećeg sprata „Dnevnika“ netremice gledao kako nekadašnja Nemačka ulica, tada Ćirpanova, od jedne tihe, varoške, postaje ulica čije zgrade liče na betonski kanjon, sličan desetinama drugih, lišen svakog obeležja i identiteta.
U tri talasa koja su ispratila i moj život, Novi Sad se promenio do mere koja će uvek iznova podizati granicu njegovog duha i samopoštovanja.
Svestan toga, ja i dalje strasno listam hronike minulih vekova. Nekako mi je lakše kada se prošlost događa nekom drugom.
Ko vrca med – mora da oliže prste.
Ko piše istoriju – red je da je piše po sopstvenoj meri!
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
