Sava Stojkov: Slikar iz opanka
Potekao iz siromašne porodice nepismenih paora, kroz život se nije uvek lako probijao. Sve što je u životu radio, radio je vrhunski, doslednošću pravog profesionalca. Kao aktivan fudbaler, aranžer izloga, dekorater i crtač filmskih reklamnih panoa, obišao je celu tadašnju Jugoslaviju i veći deo Evrope. Ipak, nikad ni za trenutak nije napuštao svoj dečački san da se jednog dana profesionalno bavi slikarstvom. Taj san učinio ga je, na svetskom nivou, najproduktivnijim slikarom današnjice
Sava Stojkov je rođen kišnog prolećnog jutra 29. marta 1925. godine u najsiromašnijem delu Sombora, Prnjavoru. Od najranijeg detinjstva je osećao veliku ljubav prema crtanju i to mu je nešto kasnije bio i omiljeni predmet u školi. Naravno, u porodici nije bilo razumevanja za to, pa se dešavalo da ponekad dobije i koju po turu od oca, koji mu je pritom često govorio: „Savo moj nema ’leba od tog tvog šaranja, nego idi čuvaj svinje!“
Ipak, kuća u kojoj i danas živi, a koja se nalazi u najužem centru Sombora, kupljena je 1954. godine, baš od tog „škrabanja“.
Možete li se setiti samih početaka Vaše ljubavi prema slikarstvu?
Tu moju ljubav prema slikanju je u trećem razredu zapazio učitelj i jednom me je izveo pred tablu i rekao: „Savo daj nacrtaj da vidimo kakva je razlika između guske i patke“. One su anatomski dosta slično građene i kad je to vidio, on je to pohvalio, a ja sam 10-15 godina kasnije saznao da moj učitelj nije znao da crta, pa je zato mene pozvao. Tako da te moje prve nagrade nisu bile zvanične. Moja prva izložba, takođe nije bila zvanična. Ona se desila negde u vreme kad sam imao nekih 6-7 godina, dakle pre nego što sam krenuo u školu. U prozor one naše trščare u kojoj smo živeli, stavio sam neke svoje crteže i onda sam skriven iza zavese posmatrao prolaznike kako reaguju. I bio sam tako oduševljen, tako radostan kada bi neko zastao da pogleda. Nisam čuo šta su komentarisali, ali je to za mene svakako bila nagrada. I tako je to i danas… eto baš sada u ovom mesecu martu imam četiri samostalne izložbe. I ne čujem uvek kako ljudi reaguju, ali me raduje što uvek rado dođu da vide moje slike.
Kada ste imali prvu zvaničnu izložbu?
Prvu zvaničnu izložbu imao sam još kao srednjoškolac 1938. godine i na njoj je izloženo 20 akvarela. Ipak, ona zaista prva formalna izložba, ona koja me je svetu predstavila kao slikara je bila 1945. godine u Domu kulture u Osijeku. Od tada – pa do danas, izlagao sam ukupno 1.044 puta. Po mišljenju mnogih, ovo je produkcija vredna Ginisa, a provere i procedure oko upisa u Ginisovu knjigu rekorda su upravo u toku. Inače, ta prva formalna izložba je bila još u vreme dok sam bio vojnik. Kroz celu vojsku, ja nisam imao nikakav čin, nego sam se sve vreme bavio slikarstvom i igrao fudbal.
Period vojske je bio usred Drugog svetskog rata, a to znači da nije baš tako sve lepo i veselo bilo?
Svi moji prijatelji su već bili mobilisani i kad sam napunio 19 godina doš’o je red i na mene. Imao sam u svoj toj nesreći i sreće. Bio sam kontuzovan, gluv i nem jer je u neposrednoj blizini eksplodirala mina. U pitanju je bila Batinska bitka za koju istoričari smatraju da je bila značajnija od bitke na Neretvi, al’ tamo je Maršal bio, pa je zato dobila na značaju. Mene su našli gluvog, nemog, ranjenog, pogodila su me dva ili tri gelera i uvukli su me u podrum. Tu je bila ambulanta i jedna Ruskinja koja je bila zaljubljena u mene i ponela me s’ Rusima. To je kažem bila i sreća u nesreći. Otac mi je bio u zarobljeništvu, a moja majka i sestra, koje su bile kod kuće u Somboru, nosile su crninu jer se o meni nije ništa znalo, pa su mislile da sam poginuo. Moja četa je tada prva prešla Dunav i od nas 40-50, preživelo nas je samo četvoro. Svi drugi su izginuli, a većinu je i odneo Dunav jer su nas stalno gađali dok smo prelazili reku čamcima i nekakvim dereglijama. Kad sam se vratio nazad u Osijek, odmah sam počeo da portretiram svoje drugare. Moj komesar mi je nabavio slikarski pribor i tražio od mene da ništa drugo ne radim, već samo da slikam, i da mi njima pokažemo da nismo iz čamca izašli, već da imamo i našu umetnost i kulturu. Pevao sam u horu, svirao gitaru i slikao. Tako sam imao sreću pa su me tu zapazili još neki, pa mi je onda tu u Osijeku, u Domu kulture, bila i prva samostalna izložba. Načelnik Centralnog doma Jugoslovenske armije, Miodrag Protić, je došao i vidio portrete Tita, Lenjina, Staljina… pa je pitao ko je to radio. Ovi mu rekli: „Imamo tu jednog Lalu, to su njegove slike“ i onda je tražio da sutradan dođem kod njega. Ja sam tad bio smešten u Domu vojske koji je bio na samoj obali Nišave, u današnjem hotelu Park. Imao sam devojku, jako sam se bio zaljubio i šta da vam kažem, carov’o sam tamo. Plakao sam k’o dete kada me je poslao u Beograd na večernju akademiju. I sad možeš misliti… vojnik u Beogradu… i sad tamo gledamo neke golišave ženske, crtamo… Tu sam upoznao i portretirao i Koču Popovića i ceo tadašnji polit biro. Odatle sam se i demobilisao i došao kući 1947. godine.
Kako su izgledale te posleratne godine?
Vrativši se u svoj rodni Sombor zaposlio sam se, kao što rekoh, kao izlog aranžer i dekorater, jer to je bila moja zvanična profesija, a i stalno oslikavanje i pisanje po izlozima je bilo veoma blisko mojoj prvoj i najvećoj ljubavi – slikarstvu. Zahvaljujući tom poslu, bio sam u Briselu na Svetkoj izložbi 1957. godine, gde sam u našem paviljonu učestvovao kao dekorater. I tako, sledećih 14 godina sam proveo u bioskopskom preduzeću „Ekran“, gde mi je posao bio crtanje reklamnih panoa, jer, tada nije bilo plakata kao danas. Ređali su se tada tu panoi za filmove o Tarzanu, pa Bal na vodi, Ben Hur, pa oni za kaubojske filmove… Puno je to posla bilo i smatram da tempo tog posla i danas držim. U to vreme, Sombor je imao četiri bioskopa: Narodni, Zvezda, Dom armije i Dečiji bioskop „Švrća“ koji je povremeno radio, plus još dve bašte, za koje sam crtao reklamne panoe. Trebalo je tu napraviti nedeljno po 4-5 slika formata 2000 puta 1300 cm, koje su se postavljale u centru grada. Pa onda filmski festival u Puli, koji se održavao svake jeseni, gde sam takođe bio pozvan da to uradim, na jedan tako veliki festival – pored toliko zrelih, darovitih i poznatih akademskih slikara.
Postali ste poznati po pejzažima, ali i po portretima. Otkud sklonost ka ovim temama?
Jednom prilikom, čuveni istoričar umetnosti i likovni kritičar, Oto Bihalj, me je zapazio i rekao mi: „Savo, ja mislim da je portret vaša prava likovna disciplina i nemojte raditi ništa drugo nego samo portretirajte.“ Volim ljude i dosad sam uradio preko 2.500 portreta. Od toga, 27 predsednika stranih država. Poslednji koga sam slikao je bio Ivan Gašparević, predsednik Slovačke Republike, koji je nedavno bio u našoj zemlji. U Novom Sadu, uz prisustvo našeg predsednika, Borisa Tadića, Bojana Pajtića i predstavnika Slovačke ambasade, uručio sam mu tada jednu sliku na poklon. Slikao sam i dva Japanska predsednika i dva predsednika Francuske, Žaka Širaka i Miterana i mnoge druge ličnosti. Ipak, najradije slikam portrete ovog našeg malog čoveka, običnog seljaka odakle i ja potičem, i koji su mi i prvi pozirali. Moj prvi model je bio moj deda Sima, koji je bio vrlo darovit. Voleo je da crta, muzicirao je i pravio instrumente. Tako, moguće je da tu postoji i ono genetsko nasleđe.
Izdvajate li neki portret?
Slobodan Selenić je došao ovde sa televizijskom ekipom iz Novog Sada, a sa njim je vodio razgovor Josip Babel, koji mi je rekao: „Savo, da li postoji mogućnost da slikate portret ovde gore u gostinjskoj sobi zbog celokupnog ambijenta, stilskog nameštaja i ostalog?“, jer Slobodan Selenić potiče iz veoma bogate aristokratske porodice, njegov je otac čak imao i svoju privatnu galeriju. I tako je portret Slobodana Selenića rađen tu kod nas, u gostinjskoj sobi i to za vreme snimanja intervjua. On je sedeo u stilskoj stolici i razgovarao sa novinarem. Obzirom da je on vrlo teatralan, i stalno se pomera i maše rukama dok priča… i sada ja sve to treba da slikam! Mislim da mi je to bio najteži portret koji sam u životu radio.
Slobodan Selenić je za Vas rekao da ste pitomi kao i Vaš Sombor?
Nažalost, Sombor nije više tako pitom. Meni je bilo nezamislivo da treba zaključavati vrata, kapiju od dvorišta… toga ranije nije bilo. Malo ko je tada krao i to je bilo sramota, a sada kao da se ponosimo time što se bahato odnosimo prema svemu, da škrabamo kuće, da lupamo prozore, eto na glavnoj ulici su nedavno izlomljena sva novozasađena stabla. To je meni strašno, a tako nam malo treba pa da svi lepo živimo. I to bi bila neka moja poruka svima: okrenimo se sunčanoj strani života.
Koliko ste slika ukupno naslikali? Znate li broj?
Znam tačno, ali to nikada nisam nikome rekao. Imam ja neku svoju seljačku filozofiju, ili logiku ako je tako tačnije. Ako ima zlata toliko puno kao i kamena, onda zlato nema vrednost! I onda sam ja pomislio, ako ja sad kažem, a to je sigurno za Ginisa, jer niko na svetu nije napravio toliko slika kao ja. Svako jutro ustajem u pet i radim sve do 11 naveče. Pauzu pravim u 8 za doručak, u 13 sati za ručak, onda jedno sat i po čitam ili razmišljam u horizontali ili dremam, pa onda večera u 19 i u 23 sata eto mene u krevetuDavne 1973. godine, Oto Mihalj me je posavetovao kako da vodim evidenciju o slikama koje sam uradio i ja sam ga poslušao. Ovo je moja četvrta knjiga, u kojoj su lenjirom izvučene linije tako da obrazuju tabelu u kojoj stoji redni broj, naziv slike, format, datum nastanka slike, tehnika kojom je rađena i evo ovde je tačno i precizno upisana svaka slika od tada do današnjeg dana. Poslednja zavedena slika nalazi se pod rednim brojem 22.871. To je ludost, šta da vam kažem, ovako ludog radnog čoveka više nema. Od skora su mi prijatelji sa Pedagoškog fakulteta otvorili i profil na fejsbuku i pokazali da na internetu ima 12.800 jedinica o meni. Tako sam saznao i da mojih slika ima i u Brazilu, Nemačkoj, Čileu i ko zna gde ih sve nema. Bio sam zapanjen kada sam to vidio, jer ne samo da sam slikar iz opanka, kako su me Italijani nazvali inspirisani jednom mojom slikom, nego sam i polupismen čovek.
Pored toliko slika koje ste uradili, ima li neka koju biste baš posebno izdvojili kao najdražu?
Dešavalo mi se da budem emotivno vezan za neke slike, a posebno u slučajevima kada sam portretirao neke meni drage ljude, kada sam potretirao moju majku, pa onda mog dedu, pa sinove, pa suprugu u vreme kada sam joj se udvarao… Eto, 62 godine smo u braku, a još uvek se sećam tog dana kada sam nju slikao. Tolike godine i bilo je svega, ali verujte da nije bilo dana kada nismo razgovarali. Naročito nam je teško bilo kada su me pozvali ljudi iz Fondacije mira, to je bilo u vreme kada smo bili pod embargom i kada se slike nisu mogle iznositi van zemlje. Pitali su me da li bih hteo da boravim na Kipru, u Limasolu, mesec dana o njihovom trošku i da tamo slikam i da se posle toga napravi izložba, a da onda sav taj prihod ode u humanitarne svrhe za našu decu, koju su Grci tamo primili, a koja su u tom ratu ostala bez oba roditelja. Ja sam to prihvatio i smestili su nas u fantastičan hotel, u kakvom nikada do tada nismo bili, na samoj obali mora, ona nikud nije izlazila i stalno je bila uz mene kako bi mi dala podršku za to što radim.
Recite mi nešto poznastvu sa Zvonkom Bogdanom, pored Vas, drugim najpoznatijim Somborcem.
Jako sam bio počašćen i radostan što je Zvonko Bogdan i tamburaški orkestar iz Sombora, za moj 85. rođendan kada sam dobio i galeriju, učestvovao u programu. Svojevremeno sam se pomalo družio sa njegovim roditeljima i Zvonka znam kao dečaka od nekih 7-8 godina. Kada smo se ponekad uveče okupljali kod njih, Zvonko bi mi sedeo u krilu i pevao. Da vam iskreno kažem da sam već tada osetio da je vrlo teatralan, rečit – vidite on je i voditelj svojih koncerata, simpatičan je i drag. I sad na tom mom 85. rođendanu, znao je da je moja najdraža pesma „U Gradini mesečina sija meka“. Gradina je naselje, na oko tri kilometra odavde i čine ga salaši. Uradio sam njegov portret i tu sliku njemu i poklonio.
Imate dva sina, četiri unuke, uspešnu karijeru, brak dug 62 godine. Kažu ljudi da ako ste uspešni u svom poslu, onda porodica mora da trpi ili obrnuto. Da li je to istina?
Žene sam oduvek delio na one koje su za zabavu i one koje su za brak. Verovatno i zbog tog uticaja starih, smatram da ženu treba poštovati, da ognjište treba čuvati i to je nekako oduvek bilo u meni. Naravno da je tu bilo i varničenja i nismo uvek istog mišljenja, ali kao i u svemu treba tolerancije i treba puno razumevanja. Meni je veoma žao kad vidim da mladi ljudi stupe u brak, pa se onda posle par meseci, u nekim slučajevima, čak posle par nedelja razvedu. Gledam sad na televiziji ove, ja bih rekao novokomponovane devojčice kako s’ ponosom pričaju kako su danas s’ jednim, a sutra sa drugim. Sećam se svog dede i bake koji su mi pričali o tome kako su oni stupali u brak. Roditelji su izabrali devojku i na sinu je samo bilo da je odvede pred oltar.
Puno nagrada ste dobili u životu. Možete li neku izdvojiti kao najveću, Vama nekako najdražu?
Mislim da mi je najveća nagrada to što sam dobio svoju galeriju u Somboru. Inače, dobitnik sam 26 međunarodnih i domaćih nagrada. Od međunarodnih, najznačajnija je Masarikova nagrada koju dodeljuje Akademija nauka u Pragu, a od domaćih ona za životno delo i Vukova nagrada. Ima tu još more drugih nagrada, na primer Kembridž me je uvrstio među 100 najznačajnih slikara sveta – živih slikara. Ima i nekih nagrada iz Amerike, ima tu puno raznih nagrada, ali najveća nagrada je to što je moja kolevka, moj zavičaj za mene učinio. Dobio sam svoju galeriju u Somboru.
Koliko slika ste poklonili galeriji koja nosi Vaše ime?
Ne znam tačno, zato što stalno radim i stalno dopunjujem, ali, u startu ih je bilo sigurno više od sto. Radujem se da mogu da poklonim i eto uvek kad negde imam izložbu ja poklonim jednu sliku. Baš sada razmišljam, ali to ću se još konsultovati sa decom, da celu izložbu koja će početkom aprila biti otvorena u Novom Sadu poklonim. Izvesno je da niko na svetu nikada nije radio nešto slično, ni po formatu ni po tehnici, jer to su sve ulja na staklu, na velikim formatima i sve se radi u negativu, što je izuzetno teško.
Slika „Bitka kod Sente“ Ferenca Ajzenhuta je verovatno najpoznatija i najvrednija slika koja se nalazi u vlasništvu grada Sombora, a za Vas je vezuje anegdota?
Imao sam tada 24 godine kada je senćanski muzej raspisao konkurs za izradu čuvene Ajzenhutove slike na koji se javilo pet, u to vreme najčuvenijih akademskih slikara. Pitao sam ih da li dozvoljavaju da i ja, kao početnik, pokušam da je precrtavam. Rekli su mi da može, samo da budem tamo negde u uglu da ne smetam. Ja sam to lepo tako precrtao i posle neke dve nedelje došao je stručni žiri da vidi da li su slike gotove. Onda je došao do mene i pogledao, pa je pozvao i ostale članove žirija da vide moju sliku. I onda su konstatovali da će „taj mali ako tako nastavi, napraviti najbolju sliku“. Štos je bio u tome što je svaki od tih slikara imao svoju paletu boja koju je koristio, svoj stil i svoju zrelost, a ja sam se trudio da verno prenosim Ajzenhutov rad. I sad, supruga jednog od članova žirija je takođe bila slikarka koja nije učestvovala na ovom konkursu. A onda je ta slika jednog popodneva misteriozno nestala. Ukradena je, i ja 15 godina nisam ništa znao o njoj. I onda, jednog dana na Glavnoj ulici sretnem jednog portira. Kaže on meni: „Jel’ Savo jesi li ti ikad našao onu tvoju sliku što je ukradena?“ I onda mi je ispričao kako je baš on bio dežurni čuvar tog dana kad je slika nestala, da je video ko je sliku ukrao i da se sve ove godine nije usudio da o tome govori, jer je u pitanju bio jedan vrlo ugledni i uticajni somborski funkcioner, ispostavilo se da je to bio baš onaj član žirija čija je žena bila slikarka. Nakon što sam mu dao časnu reč da nikad neću odati ko mi je tu informaciju dao, on mi je rekao ko je ukrao sliku. Onda sam otišao kod tih ljudi i pitao ih da li je moja slika još u životu. Kad je rekao da jeste i da je na tavanu, ja sam lepo zamolio da oni meni tu sliku vrate – pa da idem. Doneli su je s’ tavana i oboje plačući mi je predali. Ta slika se danas nalazi u mom ateljeu u zgradi Preparandije.
Hoćete li nam otkriti tajnu vaše vitalnosti i životne energije?
Biću iskren. Mislim, u stvari znam, da nikakve genetske predispozicije tu nema. Niko od mojih nije doživio 80 godina. Svi su živeli od pedeset do sedamdeset i jednu, dve godine. S’ početka me nije mnogo razum vodio. Bio sam jako siromašan, nikad nisam pušio i nikad se u životu nisam opio. Sad se to toliko vodi briga o pravilnoj ishrani, a ja eto oduvek vodim brigu o tome šta jedem, koliko jedem i uvek u isto vreme. Svako jutro, bez obzira na nedelju i praznike, ustajem u pet i radim sve do 11 naveče. Pauzu pravim u 8.00 za doručak, u 13.00 za ručak, onda jedno sat i po čitam ili razmišljam u horizontali ili dremam, pa onda večera u 19 i u 23 sata eto mene u krevetu. I tako svaki dan već više od 40 godina. Nisam ja baš stopostotno zdrav, ali se držim. Lekari mi kažu: „Savo, posao ne ubija. Ubijaju stresovi i brige.“ I uvek kažem: Hvala ti Bože još za jedan dan!
Jednom ste verno kopirali Konjovića, čak je i on pomislio da je to njegova slika?
Milana Konjovića sam znao još kao dečak. Obzirom na njegovu veliku popularnost, ja sam se, rekao bih, sve do njegove smrti pomalo ustručavao. Ali, kao izlog aranžer i dekorater sam na Svetskoj izložbi u Briselu radio, i tamo, u tom našem paviljonu, su bile dve njegove slike. Ja sam to fotografisao i pošto sam znao gde on rado odlazi na kanal da se odmara i da uvek ide biciklom, ja sam jedan dan seo na Volim ljude i dosad sam uradio preko 2.500 portreta, od toga, 27 predsednika stranih država, a poslednji je bio Ivan Gašparević, predsednik Slovačke Republikebicikl i otišao tamo da ga nađem i da mu se pohvalim kako sam bio tamo i da mu na poklon odnesem te fotografije. Tom prilikom mi je on rekao: „Savo, ja imam dosta nemilog slučaja sa tobom. Jedna moja rođaka, Ljubica se zvala, me je zvala na neko slavlje. Ja nikad nisam rado delio moje slike, a ona nikad nije bila u mogućnosti da kupi neku moju sliku.“ Ta ista Ljubica je došla kod mene i pitala me da li bi mogao da napravim sliku Milana Konjovića i donela mi jedan njegov rad da ga kopiram. Ja sam joj rekao da je to zabranjeno i da ja to ne radim. Uverila me je da je Milan njen rođak i da ja tu sliku neću potpisati. Kako sam poznavao njegovu tehniku rada, ja sam tu sliku veoma dobro kopirao. I sad, on je bio pozvan na to slavlje, a kako je uvek voleo da kasni, došao je, ispozdravljao se sa svima i ugledao sliku. Iznenađen, upitao ju je otkud njoj njegova slika, a ona mu je odgovorila da to nije njegova slika! Posmatrajući tehniku i boje, rekao joj je: „Ta nećeš mi valjda ti kazati koja je moja slika!“ Malo, po malo, on se zaista uverio da je u pitanju samo dobra kopija.
Kako to da ste tačno znali tehniku kojom je slikao Milan Konjović?
Još kao dečak, od nekih 14 godina, ja sam sa drugarima išao na jednu poljanu kod manastira, tamo gde je danas naše Veliko pravoslavno groblje i mi smo tamo igrali fudbal. Kada sam jednom tu video Milana, ja sam odmah sve ostavio i onako golišav i bosonog, samo u gaćicama, se prišunjao da ga posmatram. Gledao sam kako meša crnu boju sa benzinom, a u ostale boje dodaje gips. Kad me je primetio, obratio mi se rečima: „Jel’ mali, ti kanda voleš da crtaš?“ Najviše na svetu – odgovorio sam mu. Rekao je da nema ništa protiv da se ja tuda muvam, ali samo da se držim po strani i da mu ne smetam. Gledao sam i ukrao neke njegove stvari. Jednom prilikom kad sam imao izložbu u Rimu, koja je kasnije bila preneta i u Sombor, na svečano otvaranje je i Milan došao, čestitao mi i rekao: „Savo, ja sam zapanjen kad sam vidio kako se na staklu slika i mislim da niko na svetu tako na staklu ne slika kao ti.“ Ista izložba će početkom aprila biti otvorena i u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu.
