Šatra
Imali smo svakojakih šatri; za pevanje, jaukanje, spavanje, trgovanje, čuvanje, igranje, čergarenje, skitanje, logorovanje… Svaki poso je imo svoju šatru kad je trebalo na brzinu i lako da se natkrivamo. Navek smo bili i ovaki i onaki, neko je imo sve, a neki su imali samo šatru. Pevali su i jedni i drugi, veselo je bilo doba.
Još nisam siguran koja je šatra bila najveća, da l’ ona od gazdački’ svatova, da l’ ona vojnička il’ ona velikačka, cirkuzanerska. Ti cirkuzaneri su navek neke komendije pravili, pa su i šatru imali okruglu. Naše su imale ćoškove.
Cirkuzaneri su pod šatrom naplaćivali gledanje. Naplaćivali su to isto i birtaši, na vašarima. Dođedu dan ranije u kraj vašarišta, da stignu sve da urade. Ondak naprave šatru, unesu astale, stolice i klupe, nameste šank, dve vangle s vodom da peru čaše u njima, par buradi s ledom da lade klakere, kabeze, pivo flaširano i sodu za špricere a i vino ko bude teo ladnije. E, ondak tamo di će biti pevaljka za gledanje, malko višlje, zakucadu tablu: „Svaki lom se plaća” (tolko i tolko), a nad šankom ostave onu: „Čast svakom, veresija nikom”. I nije bilo ljutnje nit se kogod srdio. Srdile se samo matere i žene, sutra. Povuče vašarska šatra, povuče pevaljka, povuče društvo, povuče i trgovina i debo šarajtov, pa očas ode par ovaca, tele, junica il’ šta je bilo prodato i od čega je nabreko šarajtov u stražnjem džepu. Bude i da se kući vrate bez dinara, al veselih očiju. Nagledali se pod šatrom svega što kod kuće nema, a u dućanu ne moš kupiti.
Gazdački svatovi su navek bili pod šatrom, u dve avlije, da svi stanu i da bude mesta. Prvo se vodilo računa da se šatra kapariše na vreme, da bude sigurno. Ondak su spram šatre i goste zvali, da svi imadu mesta pod njom. Znalo se kolko ima tanjira i escajga, za to je lako. S guzatim ujnama, strinama i tetkama već je malko teže išlo, navek su kvarile računicu i navek im je trebalo da se ispred njih drugi tanjir skloni, da sede samo za jednim tanjirom, ko ostali svet.
Gazdačke avlije su bile ravne i patosane, al tek kad razmere mesto za šatru i kad otvore kapiju izmeđ’ prve i druge avlije – tek ondak vide da je flaster manji od šatre, da ima po koja rupa, da će se ljuljati astal il’ klupa. Ondak su donosili friškog žutog peska il’ sitne zemlje s jaroša, da se to poravna i da se ništa ne ljulja, čak ni onima što malko više povuku. Bude to sve dobro i ravno kad tako spreme za šatru, al’ samo ako ne uspada kiša. Ako udari kiša, pa se taj pesak i friška zemlja raskaljaju, ulopaju se gosti do kolena, korpu šapurika posle potroše dok ne otru blato s čakšira. Bilo je i da šatra prokišnjava, da curi za vrat. Najveći kumst je bio da oni što su sedili oko sredine izađu i zaobiđu sve druge. To je navek bio najveseliji deo u svatovima pod šatrom, al’ samo za one što su gledali. Posle su i oni morali tako, rad sebe, pa im baš nije bilo smešno ko malopre.
Nije navek pod šatrama bilo pesme, one vesele. Pevalo se umesto jauka, al nije ni svaka pesma ista, ko što nisu ni šatre. Vojska ima i jednu šatru s crvenim krstom, da se zna da je u njoj bolnica. Ratovi ko ratovi, nikom ništa lepo doneli nisu. Selili su vojničke šatre i njini i naši, jedni napadali drugi se branili, sve do oslobođenja.
Dečurlija je imala svoju vojsku i svoje šatre. Najlakše su ih pravili od kakvog pokrovca ili stare deke. Između dve voćke ukraj bašte metu šticu, preko nje prebace pokrovac, onako na dve vode, i eto šatre! Stojala je tako celo leto, ni trava pod njom rasla nije. Rasla su samo deca, vesela i u gomili, puna divana i vojnih ljubavnih tajni.
