Šamika primaš
Kod Stevana Samojlova Šamike reda je moralo biti u svemu. I to ne onog kicoškog, gde je spolja gladac a unutra jadac. Gde su cipele lakovane, a u kući moraš preskakati stvari. U trenucima kada je za to bio raspoložen, govorio bi kako red kod njega ide “po dubini“ i “po širini“. Ovo prvo značilo je da u svakom trenutku mora da se zna ko tera kola a ko kapiju otvara. To mu je više dolazilo kao neki sudbinski red. A po „širini“… e to je značilo da se dan imao organizovati kao život sam.Jutro je bilo rađanje. Spavanje je mala smrt. Ono što uradiš između – e to je tvoj život! I zato je moralo biti sve u svoje vreme. Kad se radi, radi se. Kad se jede, jede se. A kad se gledaju zvezde, onda to svima staviš do znanja, pa gledaj! Takvih ko što je Šamika bivalo je u varoši. Al’ čudno je samo jedno! Stevan Samojlov bio je svirac. A u toj sorti takvih baš i nije bilo. U redu bi bilo da je beležnik, učitelj ili prota. Ali svirac! Čeljad u kući namirena, kragna na košulji uštirkana, u minut tačan. Godišnje popije samo dvaput. Jednu čašu digne o slavi, a drugu svakog 15. avgusta, na dan kada je kupio svoju prvu, a biće i poslednju kuću u životu, pa postao čovek od sopstvenog reda. Dole u Sremu, možda… ali ovde po Potisju takvog muzikanta kakav je bio Šamika nije bilo nikad.
A takav je bio i u kafani. U „Staroj kruni“ se danjivalo i noćivalo, al’ se znalo šta se sme a šta nipošto ne sme tražiti. Prvo, „sokačke“ pesme, koje se na dve ili tri tanke melodije zaurlevaju dok se društvo voda po sokacima, pa im je otuda i ime došlo, imaju se pevati ispred kafane. Bećarima bećarac, al’ na sokaku! Kafanske pesme, one s imenom i prezimenom, uvek su na izvolte, al’ uz pravilo: Ne smeju se prekidati pre drugog refrena! Ono nervozno, pijano i razbahaćeno naručivanje, u kom već posle prve strofe mlatiš rukama i kolutaš očima tražeći sledeću pesmu, kod Stevana Samojlova nije prolazilo. Kazao je jednom da je pesma kao žena. Treba joj umeti prići, pa je zavesti, pa otkriti u skrivenoj lepoti. To što si platio ne znači da smeš da je opoganiš. Jednom je onom Nestoru Rakiću, trgovcu, pokazao kako to izgleda. Ovaj je o crkvenoj slavi, na Sveta tri jerarha, hteo da se pokaže velikim patriotom, pa je naručio „Što se bore misli moje“, u kojoj knez Mihajlo Obrenović, u svojoj plemićkoj, Hamleta dostojnoj drami, pati što pored zakonite žene Julije neutešno voli drugu mladu ženu. A tada se od nabreklog novčanika raspomamljeni Nestor, ne doslušavši čestito ni kraj prve strofe, razderao: „Ej, ajd sad ovu – ‘Čuješ, čuješ seko’!” Šamika je podigao ruku u vazduh, kao general na bojnom polju. Na taj znak muzika je utihnula, a on je izvukao novčanicu iz žica basiste Mileta Jojkića Jojare, što je pozeleneo od straha da ne nastanu kakva tuča i bežanija, jer bi on u toj situaciji svakako bio najsporiji. Uze Šami novčanicu, onu veliku ko carska lepeza, i teatralno je pocepa napola. „Odsvirao sam pola pesme, red je da uzmem i pola para!“ Do kraja večeri orkestar je svirao po sopstvenoj želji. Niko se, od sramote, nije usuđivao pesmu da naruči. Takav je Stevan bio. Njegova kafana je njegova crkva. A tu se zna ko je za pevnicom, a ko u oltaru. Uz to, nismo rekli, Stevan je, iako samouk, bio najbolji muzičar u čitavom kraju. Oni što su govorili „nema te u Carevini“ hteli su da mu se dodvore, ali je stvarno bio dobar. Na priče da je samouk, Šamika je govorio da je jednom u Novom Sadu upoznao čika Marka Nešića, najviđenijeg tamburaša međ Srbima. A čika Marko je po struci bio berber i stolar. Pa, šta mu fali?
A onda, krajem jednog leta, mislim u avgustu iza Gospojine, u „Staru krunu“ ušao je čovek kog su svi znali kao Manojla. U njegovom kraju varoši popadale su dve kuće, pa je Manojlo spojio tri bašte. Svoju i njihove. Tu je vazda kopao i plevio povrće. Njemu, tako samom, skoro da ništa i nije trebalo, pa je uvek preticalo za prodaju. Kao što se tiho i na zadnja vrata uvukao u život, ušao je i u kafanu. Prvih dana, onako sivog i tihog, niko ga nije ni primetio. Osim Šamike. Prvo mu se samo učinilo, a onda je postao siguran da kad god krene da svira pesmu „Bila jednom ruža jedna“, negde iz kafanskog budžaka zaiskri nešto kao svitac. Taj plamičak je dobro poznavao. Kao dečak je, u predvečerja na Tisi, sa dva ukrštena dlana lovio svice tako što bi brzinom mačke skakao na njih. Mislio je da će, zarobivši ih u dečji dlan, ukrasti i njihov plamen. Užasnuo bi se svaki put kada bi otvorio dlanove i ugledao neuglednog, ni po čemu naročitog insekta. Svitac je raskošan samo kada je slobodan.
Ta dva Manetova oka vratila su Šamiku u dane kada se po oblacima moglo hodati kao po dvorištu na kom mu je utabana zemlja grejala bose tabane. Iz večeri u veče, kada bi procenio da je došao čas, prilazio bi stolu za kojim je, uvek sam, sedeo povrtar Manojlo. „Al’ to momče leptir beše, i nju prezre srca ledna. Drugoj momi ruku dade, bila jednom ruža jedna.“
Isprva niko tome nije poklanjao pažnju. Nedeljama kasnije, samo se o tome pričalo. Stevan Samojlov, najbolji primaš od Sente do žabaljskih pašnjaka, umesto da gleda u dlanove raspusnih sinova i gazdačkih pustahija, koji mu daju sline novce, svira na uvo ubogom Manojlu, koji mu nikada, osim naklona glavom, nije krajcaru pružio! Neki su se i žestili, nudili Šamiki tri puta više no inače ne bi li pesmu odsvirao za njihovoim stolom. Uzalud.
A onda se jednog dana, proneo glas da je povrtar Mane umro. Niko se nije pitao ni od čega je živeo, a još manje od čega je umro. Na sahrani ih je bilo petoro. Samo stari komšiluk. I Stevan Samojlov Šamika. Tupe udarce koje su pravile grudve zemlje popadale po sanduku nadjačavao je njegov prim. Svirao je njihovu pesmu.
Od te večeri Šamika se više nikada nije pojavio u kafani. Onima koji bi mu lupali na kapiju, moleći ga da dođe i odsvira bar nešto, ne pitaju šta košta, odgovarao bi uvek isto: „Ne mogu da sviram. Nemam kome. Umro je moj poslednji slušalac“.
