SALON-BOMBONE
Tokom 2018. godine u Novi Sad se zvanično doselilo 8.457 novih stanovnika. Tačno onoliko koliko, na primer, imaju Sremski Karlovci. Svi oni stigli su u grad, u čijoj svakoj ulici pronalazim poneku fotografiju iz sopstvenog detinjstva i potonje mladosti. Te fotografije popadale su po novosadskim pločnicima kao da su ispale iz nekog požutelog, već pomalo raspadnutog foto-albuma. Poželi li tim ljudima neko iskrenu dobrodošlicu, ili se, u gotovo zavereničkoj tajnosti, oni utiskuju u pasaže i dvorišne stanove, srećni što su se dočepali tog imaginarnog cilja, tog površnog vojvođanskog sna. Stići u grad dovoljno velik da učini neprepoznatljivim sve naše male slabosti.
Kap mastila u čaši vode deluje strašno. Spuštena u Dunav, ista ta kap je kao trenutak razmućen u večnosti, iza koje ne ostaje ništa.
Ta dva lica Novog Sada nosio sam kao svoja dva obraza. Jer, detinjstvo sam proveo na ćošak od Dunavske ulice, ali uz oca koji mi je čitavog života govorio kako je za njega grad samo stvar geografije, a da mu je njegov Nadalj dao najlepša sećanja, emociju i karakter koji će ga učiniti čovekom. Jedno od retkih, iskrenih priznanja njegove zahvalnosti, stekao sam onog dana kada sam mu otkrio da su Almaški kraj, na čijem smo obodu živeli, početkom 18. veka osnovali žitelji Almaša, napuštenog sela na čijem će temelju, vek kasnije, nastati Nadalj. „Pazl“ njegovog života, dobio je poslednji komadić smisla koji mu je nedostajao.
I zaista… Čim iza Jovine gimnazije zađete u ulicu Đorđa Rajkovića, pa krenete prema Almaškoj crkvi, desiće se da vam se ljudi koje prvi put u životu vidite jave na ulici. Ovde su svi, programirani na svoj često sasvim skroman i jednostavan poziv, zagledani u današnji dan. Svet malih dućana, penzionera, studenata koji su u ovaj deo grada stigli privučeni jeftinijim kirijama, svet u kom još ima prostora za priče o zimnici, za vojničke uspomene i male laži.
Mnogo je nas koji pamtimo kako su na banderama u Kosovskoj doskoro stajale nevešto ispisane cedulje s obaveštenjem da će se na toj i toj adresi za vikend ‒ klati, pa ko želi sveže ispanglovano meso, može da se upiše na spisak. Bilo je žena koje su donosile šerpe i, na licu mesta, kupovale još uvek vruć svinjski paprikaš, koji bi u kuće unosile uz ogroman lebac s Temerinske, koji ste morali da stavite pod mišku leve ruke pre nego mu odsečete pupušku.
Sudar ta dva sveta, onog gizdavog starovarškog, s poteza od Vladičanskog dvora do Magistrata, i onog koji je živeo u dvorištima koja su krasili čardaci i šamlice pred kućom, nikada mi nije bio življi nego u ovo praznično vreme.
Sve bi počinjalo za našu Slavu, 19. decembra. Budući da mi je u porodici bilo i „od ovih“ i „od onih“, pamtim žive rasprave na temu: Ko je zapravo Deda Mraz? Naš rođak Branislav Tucić Džemika bio je glavni zagovornik teze da su „komunisti maznuli Svetog Nikolu i od njega napravili veselog, raspištoljenog dedu s irvasima“. Poentirao bi rečima: „A što se mene tiče, taj vaš Deda Mraz nek vam nosi šta ‘oće – al’ od mene će dobiti ovo…!“ I onda bi desnu ruku podigao visoko i preklopio je u laktu, otprilike onako kako to radi Svetozar Miletić u centru.
Mogli ste se u dukat kladiti da će istog trenutka naša tetka Ljuba opaliti dlanom po stolu, i s gotovo grčem na licu uzvratiti kako ona to više ne može da sluša. Sat kasnije, nova boca „Ždrepčeve krvi“ i tek prepečene kajsijevače učinili bi da se pobornici Svetog Nikole i Deda Mraza na moje oči izljube, i uz suzu u ivici oka izjave kako, eto, „zaista nisu mislili ništa loše“.
Ipak, na moj „pogranični“ status između dva lica grada, nikada nisam bio ponosniji nego na Badnji dan.
Duž Salajke i Podbare, u ulicama u kojima je još uvek bilo više dece nego automobila, s prvim sumrakom dešavalo bi se nešto što je činilo da ovaj grad ne zovemo „kućom“, već „svojim domom“. Grupice dece uz veseli kikot, s osećanjem koje imaš tokom avanture u koju ćeš se upustiti svega nekoliko puta u životu, polazile bi u korinđanje.
Išli bi od vrata do vrata, zvonili, i na pojavu domaćina, počinjali pesmu: „Ja sam mali korinđaš, daj mi, čiko, šta imaš! Ja vam želim puno sreće i najlepše Badnje veče!“ Onda bi hitro pružli vreće u koje su domaćini ubacivali pomorandže, orahe, bombone… Promašaja gotovo da nije bilo, jer bi klinci pre polaska u akciju pravili „studiju izvodljivosti“. Najrazdraganiji bili bi pred vratima iza kojih su se nalazili ljudi sa sasvim malom decom ili neki stariji bračni par. Ovi prvi bi svašta spuštali u vreće, kupujući tako svojoj deci buduće mesto u veseloj grupi. Stariji su, zagrcnuti emocijama, bili beskrajno zahvalni malim korinđašima što su ih vratili u vreme koje će do kraja života nazivati „svojim“.
Onako stidljiv i u sebe povučen, priznajem da nikada nisam imao hrabrosti da se pridružim ovoj dečjoj predstavi… Ali zato sam imao moju tetka Savetu.
Rano se, iz nekih nikada do kraja objašnjenih razloga, razvela od muža, koji je otišao u Zagreb. Živela je sama, načinom na koji se to činilo u građanskim romanima. Na ulici je niko nije video bez šešira, jarkog karmina, a naročito sam pamtio njene lisice koje bi već krajem oktobra počinjala da kopča oko vrata. Gledajući me s kragne njenog kaputa, uvek su mi izgledale kao prave.
Moje korinđanje sastojalo bi se u tome da me primi u sobu prepunu goblena i kitnjastih mušema na svakom komadu nameštaja. Zatim bih odrecitovao neki od stihova čika Jove ili pesnika koji su nam dolazili u školu. Tetka Saveta bi posle aplauza otključala vrata ormatrića iznad televizora i odatle vadila činiju prepunu salon-bombona. U staniolu jarkih boja, imali su one bele čipkice na krajevima, koje su im davale svečan izgled. Mogao sam da ih kačim na jelku i, ako hoću, čuvam do sledeće godine. Zapravo, ne znam da li sam ijednu ikada pojeo! Ali zato crvene liker-bombone ne bi dočekale ni da ih unesem u kuću. Jeo sam ih usput, uz draž zabranjenog voća, kojem na Badnji dan mogu da priđem.
Volim da kažem da je Novi Sad poput Novog zaveta. Ili ga nosiš u srcu, pa o njemu ne moraš ništa da govoriš, ili ga u srcu nemaš, pa onda o njemu možeš da pričaš koliko hoćeš… džaba ti je.
Novi Sad je zato neka – sasvim druga priča!
Radosno nam bilo!
S njim u srcu. A kako drugačije.
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
