Šaka zemlje

Bio mi je zemljak. I, na sreću, bilo je dovoljno vremena da mi postane drag prijatelj. To što je bio mnogo stariji, samo je dokaz da su prijateljstva u „vertikalnoj“ generaciji zapravo i dublja nego ona stvorena u vršnjačkoj, „horizontalnoj“.

Jedno leto, ima tome tridesetak godina, on, Lazar Rakić, upoznao me je s profesorom Nobuhiro Šibom sa Univerziteta u Osaki. Simpatični i neverovatno radoznali Japanac bio je slavista. Zainteresovan za rad profesora Rakića, poželeo je da u Nadalju prikupi materijal za nekakvu svoju disertaciju. Naš Laza zamolio me je da mu budem vodič. Nas trojica, ulazili bismo u nadaljska dvorišta, a uvek vedri i dobronamerni Nobuhiro beležio je apsolutno sve što bi mu dolazilo do uha.

Nedugo zatim, u vrtlogu teških porodičnih događanja, profesor Lazar Rakić izabrao je da u nebesa ode, u jedno praskozorje, sa zemlje koju mu je orao otac, dedovi i svi oni pre njih. Zatvorio se krug – ispisan zemljom.

Bio je Lazar Rakić, u svojih šezdesetak godina, na svim kontinentima. Pred svaki polazak na put poneo bi šaku zemlje iz Nadalja, zamotanu u maramici. Prosuo bi je na najdaljem mestu, na kom bi na tom putu stigao. Posle je pričao da su mrve zemlje nadaljske prosute po okeanu, oko stotinu milja južno od najjužnije obale Australije. Na prelepom ostrvu Tasmaniji, u predgrađu Habarta, u bašti jednog zemljaka. Na Dalekom istoku, u oblasti Habarovska, na obali Amura. U Singapuru, kod spomenika palima u Drugom svetskom ratu. Na obali Bajkalskog jezera u Sibiru, u selu Listjanki. Na obali Angare u Irkutsku. Na Uralu, kod spomenika koji graniči Evropu i Aziju. Na Donu, u zavičaju kozaka naseljenih u Nadalju. Na Devojačkom ostrvu, na Volgi kod Saratova, u zavičaju pilota poginulog u borbi za oslobođenje naše zemlje i sahranjenog u Nadalju. U Moskvi, u Novodevičjem manastiru, na volokolonskom drumu i kod groba Jesenjina. U Tolstojevoj Jasnoj poljani, na mestu gde je još mali Lav, kao dečak kopao zemlju, tragajući za zelenim štapićem koji ljudima donosi sreću. U Parizu, na obali Sene, kod Bogorodičine crkve, i na groblju Per Lašez kod Šopena, Balzaka i streljanih komunara. Kod Nijagarinih vodopada u Americi, u bašti jednog Nadaljčanina. U San Dijegu u Kaliforniji, na sestrinom grobu. U Atini, na starom stadionu na kojem se borio olimpijac Momčilo Tapavica iz Nadalja, kao i na Akropolju. Na ostrvima Kipru, Kritu i Krfu, u „plavoj grobnici“. Pored Svete Sofije u Carigradu. U drevnoj Troji, u spomen na se naše odiseje. U maloazijskom Pergamu. U afričkoj Aleksandriji, na mestu na kom je bila glasovita Biblioteka. Pored leve šake sfinge, u Keopsovu piramidu. Na obali Galilejskog jezera u Izraelu i na Maslinovoj gori u Jerusalimu.

I opet nije mogao sebi da objasni zašto je prosipao zemlju na svim tim mestima. Ali je znao da je u tom trenutku, uvek i najjače, želeo da se vrati tamo odakle je doneo zemlju. A Crnjanski kaže da je istinski zavičaj, geografski i duhovni, samo tamo gde uvek želimo da se vratimo.

U jednom razgovoru, veliki književnik i reditelj Živojin Pavlović, odgovarajući na pitanje o tome čemu je u životu težio, rekao je: „… da dođem do klice i do korena. Zato idem u svet svog detinjstva, jer se odgovori na sve tamo nalaze, jer svako te odgovore nalazi u iskustvima i traumama sopstvene mladosti“.

I tu dolazimo do jednog toliko vojvođanskog pojma. Imre Bori će ga imenovati kao „a banat boldogsaga“. Ili ti – „sreća tuge“.

Prolaznost koja je dobila smisao predstavlja upravo to – sreću tuge.

I tako se vraćamo našem Lazaru Rakiću. Na pitanje šta za njega znači Nadalj, odgovorio je: „Ima ljudi koji kad osete da su na gubitku ili im duša ozebe na drugi način, traže negde neko svoje utočište, gde će se osećati kao u svom domu, iako to može biti i njiva, poljana, planina, neko jezero, ostrvo, kamen; negde gde će sučeljeni sa samoćom smoći snage da bar privremeno ukrote košmar u sebi i uspostave poredak u kojem im se čini da su porazi manji, bolovi lakši a misao se nada potomstvu kada već drugog potomstva nema. Ova potreba je ponekad jednaka onoj za hranom i počinkom, pa joj se zaludno racionalno opiremo. Takvo mesto ja sam nalazio u nadaljskom ataru, u šetnji pustim lenijama pored mladog žita, kada se rađa sunce, donoseći svetlost i toplinu, nasuprot mraku i studeni, potvrđujući tako večno objavljivanje života“.

Čoveka možeš prognati iz zemlje.

Ali nikada zemlju iz čoveka – ako je nosi u srcu.

 

Tekst: Ilija Tucić