Rumenka – U senci velikog brata
Selo se od Novog Sada nalazi na udaljenosti od 10 kilometara. Ali im se table opasno primiču. Sada ih deli manje od tri kilometra. I upravo to određuje sudbinu Rumenke
UMESTO UVODA
Mađarski kralj Bela IV, dekretom od 24. jula 1237. godine, Rumenku koja je do tada bila u posedu okruga grada Bača daruje katoličkom cistercitskom monaškom redu iz Petrovaradina, kao posed za njihovu opatiju. Petrovaradinska opatija je, po Beli IV, nazvana Belakut, što znači Belin studenac, a Piroš odnosno Rumenka, pripadaće joj sve do početka 16. veka i turskog osvajanja Vojvodine. To je prvi pisani dokaz u kom se Rumenka pominje.
Nekoliko godina nakon naseljavanja Srba, tačnije 1702. godine, stanovništvo je ovde izgradilo prvi pravoslavni hram. Naseljavanje Mađara u Rumenku dogodilo se 1786. godine, u dve faze: u junu i u oktobru. U Rumenci je 1790. godine živelo 557 Mađara i 552 Srba. Danas Srbi čine preko 75 odsto stanovnika sela.
Postoje dve legende o nastanku imena Rumenka, odnosno u prvobitnom obliku – Piroš. Jedna govori o tome da su polja oko Rumenke bila puna bulki i da se cela okolina tadašnjeg naselja crvenila. Druga legenda kaže da je oko Rumenke bilo mnogo trske, pošto je bilo močvarno zemljište, i da se nebo crvenilo od plamena kada su meštani spaljivali trsku želeći da prošire obradive površine. Godine 1922. Piroš je postao Rumenka.
U periodu od 1871. do 1875. godine kopa se kanal od Malog Stapara do Novog Sada, koji se severno od Rumenke uliva u Dunav.
Sudbinu Rumenke diktira izuzetan geografski položaj. Formalno, od Novog sada je udaljena 10 kilometra. Zvuči gotovo kao anegdota podatak da od „table do table“ između sela i najvećeg vojvođanskog grada ima nepuna tri kilometra!
Kroz atar Rumenke prolaze delovi trase železničke pruge Beograd – Novi Sad – Subotica i auto-puta Beograd – Novi Sad – Subotica. Kroz centar naselja prolaze dva regionalna puta: Novi Sad – Odžaci (R-102) i put Novi Sad – Vrbas (R-127).
Rumenka ima osmorazrednu Osnovnu školu „Sveti Sava“, biblioteku, ambulantu sa apotekom, pijacu i sportsku halu… Zapravo, ima gotovo sve. Većina Rumenčana zaposlena je u Novom Sadu, a poljoprivredom se bavi kao dopunskom delatnošću. Sve u svemu, ne čudi podatak da je početkom devedesetih selo imalo 2.500 stanovnika, a danas – ne manje od 8.000! Uostalom, pristojnija kuća se u Rumenki ne može kupiti za manje od 45.000 evra, za šta se u nekim vojvođanskim selima mogu pazariti čitave ulice. Jutro zemlje u ovdašnjem ataru kreće se od 8.000 do 10.000 evra. Da je jeftino, nije. Ali da vredi – vredi.
U SIGURNIM RUKAMA
Dejan Maoduš je istoričar, zaposlen u Arhivu Vojvodine. I eto za selo čiste dobiti. Već tri godine Dejan radi na monografiji sela, koja bi u naredne dve godine trebalo da ugleda svetlo dana, na svojih 300 strana. Dok ga slušate, jasno vam je da mu ništa neće promaći. Građu za monografiju sakupljao je iz mađarskih, nemačkih, latinskih i srpskih izvora. Naravno, dovoljno je mudar da se pozabavi prošlošću u rasponu od 13. veka do 1963. godine. U najnoviju istoriju nema nameru da se petlja. Mnogo puta je potvrđeno da su savremenicima mnogi argumenti važniji od činjenica. Davna ili relativno davna prošlost mnogo je zahvalnija. Sve u svemu, zahvaljujući Dejanu Rumenka će dobiti knjigu za ponos. Čak i da se jednog dana sasvim utopi u Novi Sad, ostaće monografija da svedoči o velikim danima seoskog ponosa i slave.
EPISKOP – I DOMAĆIN
Elemir Botoš je episkop Hrišćanske reformatske crkve. U ovoj činjenici krije se mnogo toga značajnog za istoriju, ali i sadašnjost sela. Naime, ovdašnji Mađari doselili su se krajem 18. veka. Došli su iz jednog sela na Tisi, na putu između Debrecina i Miškolca. Iz svog zavičaja praktično su izbegli. Naime, kao reformate odane učenju Žana Kalvina, od svojih komšija katoličke veroispovesti dobili su ultimatum: Ako se ne odreknu vere ine pređu na katoličanstvo, ima im se oduzeti sva zemlja koju poseduju! Između vere i zemlje, odabrali su ovo prvo. I tako su se obreli u današnjoj Rumenci. Otuda i danas traje snažna veza ovdašnjih Mađara sa svojom crkvenom opštinom osnovanom još 1787. godine. Iz tih razloga, reformatska crkva u Rumenci ima status episkopalne. Sreća je htela da je na njenom čelu upravo čovek kakav je Elemir Botoš. Briljantno obrazovan, prijatan, prepun šarma i harizme, kakva i pripada čoveku njegovog ranga. Seljani za takvog imaju jednostavniji, ali topliji izraz – domaćin čovek!
U OPANCIMA OKO SVETA
I Momir Mišković mu dođe nešto kao domaćin. Formalno, predsednik je KUD „Sloboda“. Nezvanično, on je i doslovno sve ostalo. Svaki komad nošnje na neki od načina njegovih je ruku delo. Najviše zahvaljujući njemu, folkloraši rade u čak šest sekcija. Ceo koncept prilagodio je duhu vremena, pa se pod krovom „Slobode“ danas nalazi i škola sporta, aerobik, džez-balet, karate. Što je možda i najvažnije, kroz prostorije društva prolazi više od 250 mladih Rumenčana, koji su ovde pronašli zabavu i strast. Na repertoaru folkloraša nalazi se 12 koreografija, svaka u sopstvenoj, originalnoj nošnji. Samo oni koji se bave ovom vrstom narodne umetnosti znaju kakav je to u današnje vreme podvig. Putuje se stalno. Ansambl se upravo vratio sa gostovanja u Kaljariju na Sardiniji. Momir je, naravno, prepun planova. Da je malo više para i razumevanja, o Rumenačkom KUD-u nadaleko bi se govorilo. Doduše, i sada im već neki stariji, i veći, s razlogom kapu skidaju.
LEPI SE ZA PRSTE
Najpoznatija lokalna manifestacija bez sumnje je „Rumenačka pihtijada“. Ove godine održana je četrnaesta po redu. Da nije prve pihtijade u Novim Banovcima, bila bi jedina u Vojvodini. Predsednik Organizacionog odbora Branislav Popović objašnjava nam da čitava stvar nije nimalo jednostavna. Svaka naredna manifestacija jeste izazov koji pomera granice. Tako će biti i prvog vikenda u februaru koji sledi. Šteta što Ginisova knjiga nema standard za ovu kategoriju. Možda bi se 25 metara dugačka tepsija sa rumenačkim pihtijama obrela u njoj. Za samu pripremu, inače, potrebno je 36 sati. Meso najpre treba očistiti i pripremiti za krčkanje u 1.600 litara velikoj oraniji. Kada se otkuva, valja ga ohladiti. U tome i dan i po očas prođe. Ove godine gosti sela bili su učesnici iz Makedonije, Hrvatske i Mađarske. Takmiči se u dve kategorije: standardnoj (čitaj – svinjskoj) i u kategoriji „ostalo“. A tu bude pihtija od ribe, divljači, patke… Ako ne verujete, to je bar lako proveriti. Uostalom, Branislav nas sve poziva! Svratite. Bar je Rumenka usput.
SVI NAŠI
Kada kročite na fudbalski stadion ovdašnjeg „Jedinstva“ prvo pitanje, po pravbilu, biće: „U kom ste rangu takmičenja?“ A onda ubrzo shvatite da je to pitanje u čitavoj priči najmanje bitno. Peti rang možda i nije neki podvig, ali mnogo toga jeste. Trener prvog tima Dejan Vuletić otkriva nam da cilj kluba starog 85 godina i nije da juri plasman. Nešto drugo čini ih mnogo ponosnijim. Klub u sedam uzrasnih selekcija okuplja 120 dečaka između šest i 18 godina. Stoga je, kaže nam Dejan, najsrećniji kada ekipa istrči na teren, pa shvati da su u njoj bezmalo sve sami Rumenčani. U vreme kada je on igrao, dešavalo se da bude 15 igrača sa strane i tek po koji meštanin. Danas je u ekipi 17 momaka iz Rumenke i 5 koji dolaze iz okoline. Za seoske prilike, ovo je neverovatan uspeh. Samo on zna koliko je uloženog truda ovome prethodilo. Možda i nismo najbolji – al’ smo naši!
