Prof. dr Vesna Bengin: Svet na dlanu
Bavi se najnaprednijom tehnologijom, od koje i doslovno zavisi budućnost čovečanstva, čija je moć tolika da u ljudima istovremeno izaziva strah i jedinu nadu. Idejni je tvorac Instituta BioSens kao vodećeg evropskog centra naučne izvrsnosti. Pri tome je duboko svesna da je od svega važnija poruka koju šalje svetu oko sebe. A to je već odlika najviše i jedine prave mudrosti
Kada naiđete na vrhunskog naučnika, do mere da je nosilac specijalne nagrade Evropske komisije Marija Kiri ili, recimo, nagrade za izuzetne žene u nauci i tehnologiji „She’s Mercedes“ kompanije Mercedes-Benz, a pri tome je jasna, određena i svesna da ono što radi dobija smisao tek u interakciji sa životom oko sebe – poželite da razgovor počnete najdirektnijim mogućim pitanjem.
U razvoj zdravstva na globalnom nivou ulažu se milijarde. Rezultat toga su tehnološka dostignuća koja su naprosto fascinantna. A onda, odete u Dom zdravlja gde vam kažu da ne mogu da vam urade osnovnu analizu krvi iz prsta, jer nemaju odgovarajuće reagense! Kada u ovom svetlu slušamo o svetu nano i mikro elektronike, komunikacije i obrade signala, robotike i mehatronike… koliko od svega toga, u sferi poljoprivrede, samo „dobro zvuči“, a koliko je uistinu već vidljivo na terenu?
Sećam se natpisa koji sam davno videla, uklesanog iznad ulaza jedne stare kamene kuće: „Nazad se nije moglo, a napred veoma teško”. Naše društvo kasni u toliko mnogo sfera, da je teško zamisliti da možemo stići ostatak razvijenog sveta tako što ćemo trčati istu trku s njima, trku koju gubimo već s vrlo mnogo krugova. A nazad ne možemo.
Duboko verujem da samo originalna naučna istraživanja, pretočena u proizvode koji pomažu ljudima, privredi, prirodi, mogu pomoći našem društvu da preskoči sve one godine razvoja koje smo izgubili. I zato ne treba da se čudimo što na srpskim njivama danas imamo robote ili dronove ili mlade ljude sa laptopovima. Oni ne čekaju da reagensi stignu u domove zdravlja, već zaista, danas, u laboratorijama ali i na terenu, stvaraju jednu novu poljoprivredu.
Mogućnost za to nam daje četvrta industrijska revolucija ‒ prva od svih u istoriji čovečanstva u kojoj i relativno siromašne zemlje imaju šansu. Masovna proizvodnja Henrija Forda nije mogla biti smišljena u Srbiji. Ali novi senzori ili novi softver za upravljanje poljoprivredom, zasnovan na veštačkoj inteligenciji ‒ mogu.
Koji su preduslovi neophodni da našu najširu javnu svest o poljoprivredi, ali i ekologiji, zaštiti životne sredine… sa nivoa naučno-popularnih prezentacija i rasprava, pretočimo u stvarnost svakodnevice? Državna strategija, obrazovanje, novac… ili nešto drugo?
Sadašnja situacija je rezultat godina, čak decenija, lošeg iskustva poljoprivrednika s državom, s otkupljivačima, s osiguravajućim kućama… Izgubilo se poverenje, koje je neophodno da bi sistem funkcionisao. Poljoprivrednik neće osigurati svoje useve ako ne veruje da će mu šteta biti nadoknađena. A i osiguravajuća kuća neće ponuditi povoljne uslove osiguranja ako nema poverenja u rad poljoprivrednika. Digitalne tehnologije se ovde nameću kao nepristrasni sudija, kao alat koji omogućava da se povrati poverenje između svih aktera i da sistem ponovo počne da funkcioniše. Na primer, u slučaju grada, mi preko satelitskih snimaka vidimo nagli pad NDVI indeksa – procenjivač štete ne mora ni da izađe na teren niti da proverava da li je grada uopšte bilo, a premija osiguranja može biti automatski isplaćena.
Naravno, pored digitalnih tehnologija, za promenu svesti bitne su i državne strategije, i obrazovanje, i novac. Ali ono što možda najbrže menja svest i ponašanje ljudi jesu pozitivni primeri. Kada vidite da vaš komšija koristi neku novu tehnologiju i da mu je to povećalo prinose ili smanjilo rizike, onda ćete i vi početi da razmišljate o korišćenju te tehnologije. Na našoj digitalnoj farmi, gde primenjujemo najnovije digitalne tehnologije na jednom komercijalnom gazdinstvu, pokušavamo da promenimo svest poljoprivrednika i da im približimo najnovija naučna dostignuća.
Primećujemo da spadate u onaj, možda još uvek ređi, tip stručnjaka, koji se trudi da stvari kojima se bavi ne mistifikuje, već naprotiv, da ih predstavi na popularan i razumljiv način, koji naravno neće dovesti u pitanje kompetentnost teme. U svetu odavno postoji kovanica „javni intelektualac“. Njegova uloga je da stiče i vraća poverenje u nauku. Koliko su vaše kolege u stručnim krugovima u kojima se krećete toga svesne? Pre svega ‒ činjenice da nauka u 21. veku mora izaći iz svojih kabineta i ne sme biti sama sebi cilj.
Smatram da svaki intelektualac mora biti društveno odgovoran, a naučnik pogotovo. Na kraju, naučna istraživanja finansiraju se novcem društva u kom se nauka razvija. Stoga je jedan od naših zadataka i da društvu objasnimo da nauka nije trošak nego investicija. Nema razvijenog društva bez razvijene nauke. Tako da su, konačno, društvo i nauka neophodni jedno drugome, na nama je da tu vezu načinimo plodnom za obe strane.
Nažalost, način na koji se danas finansiraju naučna istraživanja doveo je do toga da, ponekad, nauka zanemaruje svoj zadatak unapređenja života i postaje sama sebi cilj. I sama sam na početku karijere bila u takvoj situaciji. Moja istraživanja tada, iako veoma priznata u uskim naučnim krugovima, nisu imala nikakvog uticaja na kvalitet života ljudi. U jednom momentu shvatila sam da me takva istraživanja ne ispunjavaju. Drago mi je da danas vidim sve više kolega koje ne prilaze nauci kao nečemu odvojenom od života, već nečemu što treba aktivno da unapređuje svet oko nas.
Jedna od pamtljivih i efektnih fraza jeste ona da nauka uzima novac da bi stvorila znanje, a inovacija uzima znanje da bi stvorila novac. Imamo li u Srbiji ambijent i za jedno i za drugo?
Gradimo ga. S jedne strane, za taj ambijent odgovorna je država, koja mora neprekidno promišljati mere za podršku nauci i inovacijama, pozitivne propise, kvalitetne sisteme evaluacije i nagrađivanja. Ali s druge strane, pored dobrog ambijenta neophodni su i preduzetni, proaktivnii hrabri pojedinci koji će u tom ambijentu razvijati svoje ideje. Mi imamo velik potencijal, imamo pametnih ljudi, vrhunskih stručnjaka. Ali nemamo razvijenu preduzetničku kulturu, nedostaje nam odvažnosti da pokušamo nešto drugačije, nešto van ustaljenog delanja. Kod nas nije društveno prihvatljivo pokušati nešto i propasti. U društvima koja su prepoznata po inovacijama nije sramota pasti, sramota je ne ustati dovoljno brzo i pokušati ponovo.
Prostim pogledom oko sebe, vidimo da iza floskula o vojvođanskoj poljoprivredi, koja je naša „lokomotiva razvoja“ i šta sve ne, stoji činjenica da se i dalje u apsolutno pretežnoj meri bavimo klasičnim ratarenjem berzanskih kultura, a bez iole ozbiljnije prerađivačke industrije. Kako vaš Institut vidi i projektuje, onaj zamišljeni, optimalan kapacitet vojvođanske poljoprivrede? negdote o nama kao drugoj Holandiji ili Japanu, naravno da ne stoje. Ali svakako možemo mnogo više od nivoa na kojem smo sada. Koliko je visoko lestvica koju objektivno možemo napasti
Poljoprivreda je oblast koja se teško i sporo menja. A razlog tome nije samo tradicionalnost ‒ poljoprivreda je sezonska aktivnost i eventualne greške u proizvodnji plaćaju se čitave godine, tako da je teško odlučiti se za eksperimente ili izlete u nepoznato. Ipak, danas je postalo potpuno jasno da uzgoj ratarskih kultura na malim površinama, od kakvog su naši dedovi živeli, ne može više da obezbedi ni preživljavanje. Fokus je danas na nečemu što se zovu usevi visoke vrednosti – voće, povrće, začinsko bilje, cveće ‒ gde se, uz korišćenje savremenih tehnologija, sa relativno malih površina mogu ostvariti značajniji prihodi. U našoj zemlji danas postoje stotine gazdinstava ovog tipa, i velik broj njih uz poljoprivrednu proizvodnju ima i neku vrstu prerade – proizvodnju sokova, džemova, zamrznutih proizvoda. Tu nailazimo na mlade školovane ljude koji su se opredelili za bavljenje poljoprivredom. Mnogi od njih lestvicu postavljaju vrlo visoko.
Kako bismo u svetlu ovoga o čemu smo do sada razgovarali, u nekoliko rečenica, predstavili BioSense Institut?
Misija Instituta BioSens jeste da kroz transdisciplinarna naučna istraživanja obezbedi dovoljno adekvatne hrane za rastuću svetsku populaciju, u isto vreme minimizujući uticaj poljoprivredne proizvodnje na životnu sredinu. Fokusiramo se na to da sve ono što informacione tehnologije, kao najzrelija tehnologija današnjice, mogu da ponude, pretočimo u uređaje i metode koji će pomoći poljoprivredi da bude efikasnija.
Da bismo obezbedili da naši naučni rezultati ne ostanu zarobljeni u laboratorijama ili naučnim časopisima, veliku pažnju posvećujemo i širenju svesti o tome kako nauka može pomoći poljoprivrednicima i privredi, ali u isto vreme i prirodi.
Da li je opravdan strah da razvoj informacionih tehnologija i njoj srodnih sfera naučno-istraživačkog razvoja, postanu pretnja po budućnost čovečanstva, time što će steći moć sposobnu da izmakne humanoj društvenoj kontroli? Postoji li opasnost da budemo sistemski nadzirani i kada to ne želimo? Vreme pandemije otvorilo je Pandorinu kutiju s teorijama globalne zavere. Da li vas kao naučnicu ovako intonirani nastupi plaše, opominju ili samo dobro zabavljaju?
U prirodi čoveka je da se plaši nepoznatog. Možda je nepoznato nama naučnicima malo bliže nego „običnim” ljudima, ali ne smatram da su nove tehnologije pretnja za čovečanstvo. I vatra je nekada bila „nova tehnologija”, pa je čovek njom ovladao. I po analogiji s onim da je vatra dobar sluga a loš gospodar, smatram da je na nama da pametno i pažljivo gospodarimo i novim tehnologijama.
Naravno, pitanje etike je uvek značajno, kao i pitanje poverenja koje imamo u društvo i njegove institucije, da neće zloupotrebiti moć koju tehnologije pružaju. Ali mislim da strah ne treba da nas zaustavlja. Treba sagledati rizike, oni uvek postoje, i biti pažljiv u promišljanju novih primena različitih tehnologija. I ići napred.
Mladi ljudi, profesionalno zainteresovani za oblast kojom se vi bavite, imaju direktnu prohodnost za odlazak u inostranstvo. Postoji li način da ih bar duže zadržimo, ako već ne i motivišemo da ostanu u Srbiji?
Verujem da postoji. Jedna od najmilijih titula koju su mi mediji dodelili jeste „aktivni borac protiv odliva mozgova“. To dolazi iz moje lične dileme – i sama sam se nakon završetka studija dvoumila između odlaska u inostranstvo i ostanka na svome. I ostala sam, s nadom da to što postoji u inostranstvu napravimo ovde, u našoj zemlji.
Danas na Institutu BioSens zapošljavamo velik broj mladih naučnika – neke od njih smo zaustavili u odlasku u inostranstvo, neke smo vratili u zemlju. Motivišemo ih svetski relevantnim temama istraživanja, pozitivnim i stimulativnim radnim okruženjem, konačno, i dobrom platom. Ali ne možemo sve sami. I država mora da pomogne u stvaranju pozitivnog ambijenta. Na kraju radnog dana izađete na ulicu, odete u dom zdravlja, dečiju školu, šalter salu… Svi želimo da budemo deo jednog sigurnog i sređenog društva, koje svakog dana napreduje. Verujem da zajedno možemo stvoriti ambijent za život i rad u našoj zemlji, koji će motivisati naše najbolje da ostanu ovde.
Gotovo po pravilu, iza ili ispred svih vaših stručnih referenci, navedeno je da ste „ostvarena žena”, uz to i majka troje dece. Kako ovu činjenicu u rodnom smislu doživljavate? Teško da ćete uz profesionalnu biografiju nekog naučnog radnika suprotnog pola naći epitete poput „inspirativan muškarac”, a uz to „i otac”! Postoji li u javnosti još uvek zrno, pa makar i pozitivnog, čuđenja kada su ostvarene žene u pitanju?
To jeste veoma važno pitanje, prvenstveno zbog ogromnog broja devojaka i žena koje se i dalje, kod nas, susreću s različitim preprekama u svojoj karijeri isključivo zbog svog pola. Poslednji u nizu ovih slučajeva je doktorka Kisić Tepavčević. Ženama nije lako u našem društvu. Pogotovo ni je lako uspešnim ženama. To sam počela da shvatam sve više kako je moja karijera napredovala. Zato danas insistiram na poruci devojkama i ženama da ne smeju dozvoliti da im se postavlja izbor izmeću porodice ili karijere. Da ga ne smeju ni same sebi postavljati. Imaju puno pravo i na jedno i na drugo, i oba mogu ostvariti.
Kada smo već na ovom terenu: Koji je najvažniji životni savet ili lekcija koju biste dali svojoj deci?
Da veruju u sebe i da budu sigurni ‒ pošten rad i trud se na kraju uvek isplate.
