Prof. dr Nevena Sečen: Dišimo duboko
Ako ste po struci po struci specijalista pneumoftiziologije, pulmolog i onkolog, onda ste prinuđeni da vam život kao u antičkoj drami, neprestano pokazuje oba lica. Ljubav, veru, ali i strah i strepnju. Iz časa u čas… Uostalom, da je samo onih preko 2.000 pacijenata, koje je prof. dr Nevena Sečen u jeku pandemije, umesto na Institutu morala da pregleda u skučenom dispanzeru preko puta Betanije, bilo bi dovoljno. A ima toga mnogo više
Kao neko ko je odavno prepoznao pozitivnu misiju našeg časopisa, prof. dr Nevena Sečen ukazuje nam posebnu čast. Duboko svesna da je sve što je postigla u životu, logičan izdanak vaspitanja, duha i kulture s kojom se srela najpre u svojoj porodici, prima nas u stanu u kojem su rasle generacije njenih predaka s majčine strane. Salonski prostori jednog stana u Ulici Maksima Gorkog, građenog „onako po švapski“ na dve i po cigle, stecište su građanske energije na kojoj je i čitav Novi Sad izrastao. Stoga smo i našu priču, sasvim netipično za susrete ovog tipa, otpočeli prepoznavanjem likova na porodičnim fotografijama, često starijim od jednog veka. Kao da smo prizivali njihovu saglasnost za boravak u ovom prostoru. I tek nakon sijaset tema, vezanih za naše ravničarske naravi, varoški duh i sećanja koja ne smeju da izblede, prišli smo pitanjima koja su nažalost prisutnija nego ikad. Jer već dugo, a poslednjih godinu-dve napadno, medicina je izašla iz ordinacija i kabineta i ušla u dijalog svakodnevnog života. Onako kako to čine sport, politika ili popularna umetnost, tema zdravlja, postala je poželjno mesto. O medicini se raspravlja u medijima, na portalima, neobaveznim razgovorima. Kao da svi pomalo postajemo „lekari opšte prakse“. Od stručnjaka se očekuje da se prilagode tom diskursu. Sve mora biti pojednostavljeno, sažeto i svima jasno.
Ljudi koji se, poput Vas, naukom bave na najvišem profesionalnom nivou, sve više se suočavaju sa jednim od „imperativa današnjice“. Reč je o potrebi da svoje znanje predstave na popularan i svima razumljiv način. Siguran sam da ste se i vi bezbroj puta našli u situaciji da vam se postave stručna pitanja, uz prećutno očekivanje da odgovor bude sveden na tek nekoliko rečenica. Kako se nosite sa ovim „problemom“?
Smatram, tako sam vaspitana i taj put sledim, uvek je potrebno da se pomogne. Kada god me neko nešto upita, trudim se da što prihvatljivije odgovorim. Vrlo često i sama se „udenem“ u razgovor posebno kada vidim da mladi ili trudnice puše. Predstavim se po zanimanju i kažem da ne mogu da prođem i da im na odgovarajući način ne ukažem na štetnost pušenja. To jednostavno smatram svojom moralnom obavezom s obzirom da se gotovo tri decenije bavim dijagnostikovanjem i lečenjem karcinoma bronha.
A kada smo već kod ove teme, evo jednog takvog, a nezaobilaznog pitanja…U proteklih godinu i po dana, hiljade ljudi imalo je teške pulmološke probleme izazvane korona virusom. Osnovno pitanje, nakon što čitava stvar, na sreću, polako jenjava, jeste: Postoje li trajne posledice preležane bolesti? Koliko su one značajne?
Mi, lekari, koji smo se sa ovim problemom nosili na raznim nivoima, neko na prijemnom odeljenju, neko u COVID ambulantama, neko u Jedinicima intenzivne nege, neko u postCOVID ambulantama stalno smo učili o novom virusu i novoj bolesti.To nije bio slučaj samo u našoj zemlji već u celom svetu. Ja sam od prvih dana kada se virus pojavio u Kini, kao i ostale moje kolege, počela da čitam i da pratim sve novosti. Naš Institut za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici ima dugogodišnju saradnju sa Mayo klinikom u Americi, gde radi mnogo kolega iz našeg regiona, naročito Sarajeva. Prof. Dr Ognjen Gajić, poreklom iz Sarajeva, odmah je osnovao Viber grupu WHO CERTAIN ICU Support u koju smo se odmah pridružili. Danas, prema mojim poslednjim informacijama, okuplja preko pet hiljada učesnika. Svaki dan smo dobijali informacije od dijagnostike do lečenja nove bolesti,uzrokovane novoidentifikovanim virusom. Mogli smo da postavljamo pitanja, bili su organizovani on-line seminari i uvek se završavalo: mi svi učimo. Zatim su se i razne asocijacije oglasile brojnim on-line sastancima. Bilo je dana kada su i po dva tri webinar-a bila dnevno. Sada su naša znanja mnogo šira, mnogo se baziraju i na ličnim, timskim iskustvima. Ali, sada učimo i stičemo iskustva o postCOVID19 promenama,kao i sve naše kolege širom sveta. Ne znamo da li će ostati neke trajne promene na plućima, srcu i drugim organima. Naravno da se trudimo da se sve promene koje su se javile u toku ove infekcije povuku, ali o tim činjenicama moći ćemo realnije govoriti sledeće i narednih godina na osnovu studija i analiza velikog broja pacijenata.
Medicina nas upozorava da ulazimo u vek ogromnih izazova kada su u pitanju virusne bolesti. Biće masovne i nepredvidive. Sa druge strane, sve je veći broj alergena i onih sa autoimunim bolestima koje ti alergeni izazivaju. Konačno, sve više se govori o aerozagađenju kao globalnom fenomenu. Sa jedne strane, uspešno se kao zajednica borimo protiv pušenja – ali smo sa druge dobili nove, još opasnije probleme. Kako vi kao pulmolog gledate na ovu činjenicu?
Aerozagađenje je značajan riziko – faktor za razvoj brojnih bolesti. I kao što se kaže „svako vreme nosi svoje breme“ sigurno će se pojaviti novi virusi jer virusi stalno mutiraju. Kakve će virulentnosti biti ti novi virusi, videće se. Ja sam po svom habitusu optimista i verujem da će se paralelno razvijati i terapijski oblici sa kojima ćemo se boriti protiv svih novina. Ne treba zaboraviti na prevenciju, koja ima izuzetno značajno mesto u svakom zdravstvenom sistemu. Udružene dobra prevencija i savremena, aktuelna tehnologija mogu da reše novonastale probleme.
Hajde da onda, kada već o ovome govorimo, popričamo i o jednom „mitu“, koji deluje kao anegdota a, zapravo, nije beznačajan. Na prostoru Vojvodine, generacijama unazad, vlada predubeđenje da se plućne bolesti naujspešnije leče – „jakom hranom“. Sigurno ste bezbroj puta čuli naše ljude, kako se kunu u moć slanine „sapunjare“ i glavice luka. Ima li u tome zaista i neke naučno dokazane podloge?
Kada smo bili deca bake su nam često davale hleba i masti sa alevom paprikom, slaninu i beli luk u vreme prehlada, šunku u svečanijim prilikama i sve je bilo sa ciljem da nas zaštite od bolesti. Što bi se danas reklo – da nam jačaju imunitet. Kako je u Vojvodini harala tuberkuloza početkom prošlog veka, ljudi su sve činili da je zaustave. A kako nije bilo suplemenata, koji se danas masovno koriste, veliki je oslonac bila ishrana. Kod nas se baziralo na slanini, a u severnim zemljama na ribama. I ta naša slanina je jedno vreme bila anatemisana, a poslednjih godina je ponovo „in“. Analize su pokazale da su masne kiseline iz naše „sapunjare“ kvalitetnije nego one koje se dobijaju iz lososa. I tako je naša slanina ponovo aktuelna, mangulica je mnogo skuplja od mnogih delikatesa.
Mediji nas svakodnevno prepadaju i orkestrirano zastrašuju. Hroničan umor, otežano disanje, suv kašalj koji traje nedeljama, bolovi u grudnom košu… desetine i desetine simptoma, mogu biti znak najozbiljnijih bolesti. S obzirom da ih je svako od nas imao bar ponekad – šta je definitivan znak za uzbunu? Kada zaista treba potražiti pomoć stručnjaka?
Ima više znakova za uzbunu. Neke ste već pomenuli. Krvav iskašljaj je crveni signal da je potrebno da se odmah javi lekaru. Baš kao i promenjen karakter kašlja kod pušača, nerazjašnjeno i duže febrilno stanje, gubitak apetita praćen gubitkom u telesnoj masi, naročito više kilograma u kraćem periodu… Nekada su radne organizacije svojim zaposlenicima omogućavale sistematski pregled jednom godišnje, neke firme i danas to rade. Smatram da je potrebno da svako jednom godišnje prekontroliše svoje zdravstveno stanje. Obavezno je da se uradi Rtg snimak pluća, a prema potrebi niskodozni CT grudnog koša.
Svojevremeno, ako bi na Odelenje stigao onkološki pacijent u svojim tridesetim godinama, to bi bila vest koja je odmah izazivala pažnju svih lekara. Tako nešto događalo se veoma retko. A danas, to se smatra nečim što izaziva sve manje čuđenja. Da li su zaista, kako se često čuje, onkološke bolesti u tolikom porastu? Do mere, da neki govore i o uslovno rečeno, njihovoj epidemiji?
Na žalost, onkološke bolesti su još uvek u porastu. Sve češće i mladi obolevaju. Moramo raditi na prevenciji. Zna se da su dva histološka tipa karcinoma pluća direktno uzrokovana pušenjem. Znači, da bismo edukovanjem šire javnosti o štetnosti pušenja mogli da dovedemo do snižavanja incidence karcinom bronha, po kojoj smo iza Mađarske u vrhu.
Kada govorimo konkretno o onkološkim plućnim bolesnicima, kolika je mogućnost njihovog medicinskog zbrinjavanja, u poređenju sa najrazvijenijim zemljama? U kadrovskom i infrastrukturnom smislu, gde je mesto Srbije na ovoj rang listi?
Onkologija je u poslednje vreme izuzetno napredovala zahvaljujući novim terapijskim mogućnostima, kao što su biološka i imunološka terapija. Produženo je preživljavanje, kao i kvalitet života. Ovi lekovi se mogu uvesti kao terapijski oblik isključivo na osnovu genomske analize. Bolesnici koji ne poseduju mutacije na određenim genima nisu kandidati za ovu terapiju. Kod naših bolesnika se radi molekulsko testiranje, opet kod određenog pato-histološkog oblika i određenog stadijuma bolesti. Ukoliko je prisutna pozitivnost, bolesnici dobijaju odgovarajuće lekove. A u Srbiji su dobri medicinski fakulteti i naši lekari su visoko stručni. Opšte je poznato da su naši lekari u vrhu u bolnicama širom sveta. Gotovo da nema bolnice gde ne naiđete na naše zdravstvene radnike visoko cenjene i priznate.
Unazad samo dve, najviše tri decenije, učilo se iz literature do koje se teško dolazilo. Univerziteti i klinički centri, ni izdaleka nisu bili povezani kao danas.. O materijalnim mogućnostima da i ne govorimo. Generalno do znanja se dolazilo sporo i uglavnom mukotrpnim radom. Danas se mnogo toga rešava sa dva-tri „klika“ na tastaturi. Zažalite li ponekad za onim što vama lično, u vreme kada ste počinjali, nije bilo dostupno u meri u kojoj jeste današnjim mladim stručnjacima?
Zaista ste u pravu. Danas se „klikom“ brzo sazna mnogo činjenica. Ali, nije sve u „kliku“. Lekar mora da bude dobar kliničar, da na osnovu simptoma i pregleda bolesnika poveže činjenice i usmeri se na racionalno dijagnostičko ispitivanje. Svugde u svetu se insistira na „cost benefit-u“ u zdravstvu. Mi smo imali dobre učitelje od kojih smo upijali znanje i koje smo poštovali i cenili. Imali smo mogućnosti da koristimo stipendije stranih vlada gde smo sticali širinu u našem znanju. Time sam se rukovodila u svom odnosu sa mlađim lekarima. Mnogima sam bila mentor, u komisijama u okviru napredovanja, a uz pomoć svojih kontakata potrudila sam da ih usmerim na usavršavanja i u druge ustanove,u zemlji i regionu, u Nemačkoj u Esenu, u Americi u Hjustonu, u Japanu u Tokiju, u Francuskoj u Parizu… I dalje se trudim organizujući razne skupove. Sa međunarodnom asocijacijom CELCA (Central European Lung cancer Asociation) sa sedištem u Beču, čiji sam član i u organizacionoj upravi 2018.g. organizovala sam Konferenciju u Novom Sadu, 17th Central European Lung Cancer Conference, CELCC, uz veliku podršku mog direktora, Prof.Dr ilije Andrijevića, Pokrajinskog sekretara za zdravstvo Prof.Dr Zorana Gojkovića i Premijera Vlade Vojvodine Igora Mirovića. Bila je to izvanredna konferencija sa vrhunskim ekspertima pulmološke onkologije sa najnovim podacima iz ove oblasti. Bila je izuzetno lepo posećena sa domaćim i internacionalnim učesnicima. Upravo sada, organizujemo 11. Internacionalnu Konferenciju Medicinske Dijaspore Srbije pod patronatom Fondacije Priceze Katarine Karađorđević i Prestolonaslednika NJKV Aleksandra Karađorđevića. Na konferenciji će biti zastupljene mnoge oblasti medicine. Modeartor sam i organizujem Sesiju COVID19 u regionu i Novine u lečenju karcinoma bronha. Predavači su Srbije, naše kolege iz dijaspore i prijatelji iz Eu i Amerike. Mnogi već tradicionalno učestvuju na ovoj konferenciji. Teme su izuzetno aktuelne.
Ljudi vaše struke imaju direktnu prohodnost za odlazak u inostranstvo. Čime ste se vi, kao stručnjak impresivne biografije, rukovodili kada ste promišljali, verovatno kod ljudi tog ranga uvek prisutnu temu – otići ili ostati?
Da, moj suprug, opšti hirurg, profesor hirurgije i ja imali smo srećnu okolnost da dobijemo više stipendija stranih vlada. specijalizant bila sam u Londonu, bilo je to veliko iskustvo. Bila sam na kraćim studijskim boravcima u Budimpešti, Italiji, Austriji, Francuskoj. Naročito je bila značajna DAAD stipendija u Nemačkoj, u Esenu i EGIR u Francuskoj u Strazburu. Imali smo više situacija kada smo bili pozivani, posle naših stipendija, da ostanemo da radimo sa svetskim imenima naših struka. Bilo je mnogo razmišljanja, pokušaja za objektivno sagledavanje za i protiv, ali uvek je prevagnuo stih Alekse Šantića: „Ostajte ovdje! Sunce tuđeg neba Neće vas grijat ko što ovo grije“
Svaka generacija veruje, da živi u najsloženijem mogućem vremenu. Ni mi danas ne predstavljamo izuzetak. I kada u tom svetlu, sagledamo sve okolnosti kojima smo kruženi – imamo li razloga za optimizam?
Ja uvek u svemu gledam rešenje i iskreno mislim da ima mnogo razloga za optimizam.
