Prof. dr Miloš Stojaković: Građanin sveta, ovdašnji

Univerzitetski profesor za kog važe epiteti rezervisani za velike umetnike, recimo: originalan, nesvakidašnji, drugačiji. S briljantnim akademskim putem iza sebe. Miloš Stojaković – protopip nekoga ko bi mogao biti nesumnjivi idol mladim, obrazovanim ljudima, koji upravo nastupaju

On nije, poput matematičara i filozofa Pitagore, čovečanstvu dao čuvenu teoremu, niti je, poput Arhimeda, promenio tok nauke. Nije ni, poput Paskala, napravio prvu matematičku mašinu. Prof. dr Miloš Stojaković, Novosađanin po rođenju i izboru, bavi se plemenitim pozivom. Uči druge matematičkoj i informatičkoj nauci na Prirodno matematičkom fakultetu. I što je jednako važno, ili još bitnije ‒ uči studente životu, kroz svoj, vlastiti primer. To je sila akcije i reakcije. Za početak, netipičnog je izgleda i stava, netipičnog razmišljanja i interesovanja, svakako intrigira i inspiriše. Neko ko u vremenu poremećenih vrednosti može biti uzor i inspiracija.

Na PMF-u ste istovremeno završili i matematiku i informatiku, s visokim prosekom, u roku. To baš nije uobičajeni put jednog studenta?

Da, davno sam krenuo u tom smeru, i matematike i informatike. Moram da naglasim da sam u takvom ambijentu i odrastao. Moji roditelji su matematičari i to mi je uvek davalo dobru polaznu tačku. Mogao sam na vreme da shvatim šta matematika znači i šta nosi kada se baviš njom. Kako mi je dobro išlo i kako mi se sviđala više od drugih predmeta, po završenoj osnovnoj školi i niza uspešnih takmičenja, završio sam i „Jovinu“ gimnaziju. E, tu se u specijalnom matematičkom odeljenju više radila i informatika, koja je bila u drugom planu u odnosu na matematiku. Bila je relativna novost, novost u zamahu, tada, krajem osamdesetih, a početkom devedesetih godina. U to vreme imati računar kod kuće bila je egzotika, a ja sam imao tu mogućnost da se još u nižim razredima osnovne škole kod kuće razvijam. I tako, u prvom planu mi je bila matematika, a kako je informatika bila na istom departmanu i smerovi su se poklapali na prvoj godini, stvar je bila jasna ‒ a to je da ću paralelno učiti i jedno i drugo.

Nisam sigurna da neko ko je potpuni laik pod ovim naukama podrazumeva isto što i vi, koji se u njima osećate kao svoj na svome. A svi osećamo da su to naučne oblasti od kojih će nam bezmalo zavisiti budućnost. Šta je za vas matematika, a šta informatika?

Mnogi matematičari, a i ja, kažemo da je matematika u osnovi svega. Zapravo, svako formalno zasnivanje bilo kog aspekta našeg okruženja praktično predstavlja matematički model. To dalje možemo da obradimo nekim računarom, to je informatičko obrađivanje. Suštinski, matematika, i nakon nje informatika, zapravo se nalaze u svemu oko nas, ako čovek ume to da prepozna. Da bismo to što smo prepoznali validno i efikasno obradili, treba nam dobra osnova alata kojim baratamo.

Većina onih koji su sa matematikom završili kod razlomaka i izračunavanja dve decimale, doživljavaju je kao suvoparnu nauku koja robuje činjenicama što se kombinuju poput neke Rubikove kocke. Stručnjaci opet tvrde da je za matematiku neophodna izuzetna kreativnost i imaginacija. Da li je tako i sa informatikom?

Svi uče matematiku jedan period svog života, a zapravo mali broj ljudi dođe do tog nivoa na lestvici obrazovanja da se bave ozbiljnom matematikom, gde se razvijaju i teorije, i ne svodi se sve tek na primenu nekih pravila. Većina ljudi stoga i nema uvid u to šta bi ozbiljno bavljenje matematikom trebalo da bude i da li je tu potrebna kreativnost i imaginacija za koju pitate. Matematika na višem nivou je apstraktnija, a isto to važi i za informatiku, a ja se sada, naučno gledano, bavim oblastima između matematike i informatike. Praktično, primenjuje se matematika na informatičke probleme.

Doktorirali ste informatiku u Švajcarskoj. Po svim parametrima, ali i po uobičajenoj predstavi u javnosti, obećanoj zemlji.

Da, ambijent za studiranje na postdiplomskim studijama na ETH, koji je jedan od najboljih univerziteta u Evropi, a u odnosu na ove naše ‒ više je nego odličan. Vreme provedeno u Cirihu je korisno provedeno, jer postoji razlika od momenta kada počinjete da se bavite naukom, a na tom nivou tamo to jeste pravo bavljenje naukom. Kada radite na doktoratu, radite na konkretnim problemima, pa je bitno da sarađujete s ljudima širom sveta, idete na konferencije… Nivo podrške koji u tom smislu pruža taj univerzitet, u odnosu na naš, ne može da se poredi. Za početak, mnogo je više sredstava, oni imaju budžet od milijardu franaka, sada verovatno i više, a na celom univerzitetu imaju ukupno 300 profesora. Znači, to nije velik univerzitet.

Uz pravilno plasiranje tih sredstava dobija se ambijent kakvog skoro da nema u Evropi, odnosno ima, na malo mesta. Profesori se utrkuju da apliciraju na slobodno mesto, elita svetskog nivoa dolazi, to su bukvalno autori knjiga na vašoj polici. Od njih šestoro, jedan dobija posao. Takođe, dolazi puno gostujućih profesora, s kojima bez problema možete da popričate. Možete da posetite njihove kurseve na doktorskom nivou, a troškove putovanja na konferencije, bila to Amerika ili Koreja, pokriva fakultet. Pristupačni su, nepristupačnost tamo nije dopušteno ponašanje.

Kada se kod nas, poslednjih godina, pa i decenija, govori o univerzitetima, gotovo po pravilu provlači se tema inflacije visokoškolaca. Da li je i van granica naše zemlje ista situacija?

Generalno da, svuda je tako, ali kod nas se to prati kvantitetom, a kvalitet u najmanju ruku stagnira.

Posle takvih kontakata i doktorata, pretpostavka je da su vam mnoga poslovna vrata bila širom otvorena. Vi ste ipak odabrali UNS? U današnje vreme to je odluka koja izaziva pažnju, jer situacija na koju smo navikli vodi u obrnutom smeru.

Bio sam na raskrsnici, bilo je opcija, jedna je bila i da radim postdoktorski angažman, a to zapravo podrazumeva organizaciju doktoranada koji se angažuju u grupama profesora. Ceo Zapadni sistem je isti, jedan profesor ‒ jedna grupa. To je angažman na određeno, vrlo kratko vreme, i podrazumeva da radiš na nekim stvarima nudeći se istovremeno nekim drugim univerzitetima na celom svetu, tražeći stalno mesto. To je prilično stresno. Takav vid jurnjave nije mi se svideo. Veliki broj naučnih radnika ne uspe da nađe angažman nigde, jer je piramida na Zapadu mnogo oštrija i jako je mali broj stalnih mesta. Od 30 doktoranada, jedan će biti zaposlen za stalno. Neverovatna konkurencija. Konkretno sad pričam za Nemačku.

Da li ste na Departman za matematiku i informatiku na UNS doneli dah tamošnje, švajcarske akademske atmosfere?

To jeste benefit naučnika koji idu iz mesta u mesto. Vide kako je negde drugde, kako se tamo radi, tako je manja šansa da se stvori čaura i neki mikro ekosistem, kada se rizikuje potpuno zastranjivanje na trendu. U mnogim zemljama po pravilu ne zapošljavaju pojedince koji nisu bili izvan sistema svoje zemlje. Tako je, recimo, u Izraelu i u mnogim drugim zemljama. Trudim se da budem inovativan i inspirišem studente i tim.

Sad je pred akademskom zajednicom izazov onlajn nastave. Kako se nosite s preprekama?

Da, to je izazov i za profesore i za studente, gubi se ta ljudska komponenta, pa je automatski ta prirodna motivacija u padu. Svako se u skladu sa svojim mogućnostima bori s tim. Motivacija i koncentracija inače su problem, a sada u pandemiji posebno.

Nedavno je rađeno istraživanje prema kojem je više od 70 odsto anketiranih studenata izjavilo da nakon diplomiranja želi da ode iz svoje domovine. Kako komentarišete ovu činjenicu, budući da ste upravo vi imali sjajnu priliku da ostanete u tom „velikom“ svetu, a odlučili ste da se vratite?

Nemam nameru nikome, da tako kažem, da solim pamet. Ljudi imaju različite sisteme vrednosti. Ono što ja vidim iz onoga što ljudi pričaju o toj temi jeste da nemaju baš dobar uvid u to šta odlazak, recimo na Zapad, predstavlja. Najčešća greška je u idealizaciji sistema u kom je navodno sve jako dobro, u kom sve funkcioniše, u kom nema čekanja na red… To je vrlo daleko od istine. Postoje velike krize na tržištu rada u zapadnoevropskim zemljama, gde ljudi u struci ne mogu dugo da nađu posao. Svaki od tih aspekata je možda bolji tamo, ako se uporede s ovdašnjom situacijom, ali nije toliko dobar kao što se ovde misli. Postoji i drugi, meni važan faktor, na primer kako je čovek tretiran kada ode u inostranstvo. Još nisam bio u zemlji u kojoj je nivo ksenofobije, nacionalizma ili granične forme nacizma nizak. Ti si imigrant, nisi lokalac. Nisi građanin prvog reda. Meni je to degradirajuće i minus boravka u takvom ambijentu.

U društvenim okolnostima u kojima su prevrednovane neke osnovne postavke, i u kojima se u kratkom roku potpuno promenio sistem vrednosti, naredno pitanje i te kako dobija smisao: Mogu li profesori biti idoli studentima danas?

Mogu, ako im svojim primerima potvrđujete ono u šta očekujete da veruju. Ne postoje fraze kojima ćete ih u nešto uveriti, ali ubedljivošću ličnog stva i izbora koje pravite, to je nesumnjivo moguće.

Predajete sad već takozvanim milenijalcima, generaciji koja je odrasla sa internet konekcijom u kući. Kakvo je vaše mišljenje o generacijama koje upravo nastupaju?

Predajem od 1999. godine, oseti se razlika, ono što se vidi jeste da su okrenuti pragmatičnom pristupu, uzimaju brze informacije, ali kraći fitilj i kraći raspon pažnje je evidentan. Pravimo kompromise i mi i oni, ali fokus je nešto od čega ne odstupamo.

Zanimljivog ste karaktera, nestandardnog za jednog univerzitetskog profesora, bavite se sportom, muzikom, fotografijom, putujete na netipična mesta, imate FB stranicu Stare fotografije Novog Sada, čiji ste osnivač i administrator već deset godina…

Vizuelan sam tip, volim da, šetajući bilo kojim gradom, pre svega Novim Sadom, gledam kako izgleda taj urbani ambijent. Zanimljiva mi je i ta četvrta, vremenska dimenzija. Tako je nastala Fejsbuk stranica Stare fotografije Novog Sada, iz pukog ličnog interesovanja. To je preraslo u hobi, a sada bezmalo imam 46.000 pratilaca.Učim svaki dan nešto novo o Novom Sadu, ali uče i svi koji prate nove fotografije, do kojih dolazim na razne načine. Ovde gde sada sedimo, blizu Izvršnog veća Vojvodine, nekada je, recimo, bilo jezero i šaš. Dvadesetih godina prošlog veka je isušeno i pretvoreno u Bulevar Mihajla Pupina. Takvih priča ima na hiljade. Jezerce u Dunavskom parku je samo krak tog jezera. Volim muziku, sviram perkusije i nastupao sam na Exitu. Prija mi to. Dok sviram, otvara mi se neki novi deo mozga. Sport je sastavni deo mog života, sve sam trenirao što postoji u Vojvodini, a sad sam najposvećeniji profesionalnom igranju frizbija. Osnovao sam i tim ultimejt frizbija „Air Đevrek“. Putovanja su moja strast, volim da se švrćkam. Nisam od onih putnika koji bi išli u Pariz, ali ne i u Rumuniju. Kad čovek gleda šire od atrakcije, onda voli i ljude i sam ambijent, događaje, hranu zemlje koju upoznaje. Izdvojio bih Indiju od zemalja tog tipa, s jedne strane ekstremno siromaštvo, s druge strane ljudi koji to nekako podnose. Odsustvo infrastrukture, more ljudi, sve to ukupno ostavilo je veliki utisak na mene, sa sve neverovatnim nasleđem velikih civilizacija. Takođe Svalvard. Najsevernije naseobine na svetu su na Svalvardu. Jako su blizu Severnom polu, oko 80 stepeni geografske širine, blizu potpune nedođije. Sticajem okolnosti je naseljeno, zbog rudnika, koji su Norvežani i Sovjeti postavili i napravili naseobine. Otići tamo i videti Severni pol je nestvaran doživljaj. Temperatura je u minusu cele godine, kada sam ja bio, stalno je bio dan. U tri sata ujutro sunce je tu, zemlja je ipak smrznuta, a trava je donesena jer rastinja nema. Otišao sam da to vidim i doživim, jako mi je drago zbog toga. Nije nemoguće i nije strašno skupo, iako je daleko. Čim se ukaže prilika, idem dalje.

Pored skvoša, odbojke, košarke, biciklizma, planinarenja… na koji način se još opuštate od brojki, nauke i rada?

Definitivno je to priprema hrane. To je moja velika ljubav. Svaki dan kuvam, brižljivo pripremam i konzumiram to što spremim i mogu slobodno reći da jako volim da jedem.

Koliko su sve ove aktivnosti, a zaista ste ih u svakom smislu neobično razgranali, uticale na to da se izgradite kao ličnost?

Najveci benefit koji sam ostvario izlaskom iz čaure svakako je ta percepcija i pogled odozgo. Drugu perspektivu daje druga zemlja, drugi ljudi, drugi zakoni, mogućnost sagledavanja i upoređivanja. Studentima želim da prenesem tu mogućnost izbora, investiranja u sopstveno, funkcionalno znanje. Diploma je prazan papir koji poslodavca polovično interesuje, i mora biti kompatibilna s istinskim znanjem. Ocene nisu uvek realni pokazatelji naučenog. To svi manje-više znamo. Čak i sad, tokom pandemije, lako mogu da uočim ko je istinski tu i tokom onlajn nastave, a ko je samo signal na aplikaciji zoom. Do nas je. Nije dobro kada ne studiras zbog sebe.

Iz ove perspektive građanina sveta, sidro je ipak spušteno u Novom Sadu. Koliko vam to znači?

U poređenju sa svetom, imam primere jedne i druge krajnosti. Vidim i manjkavosti, ali i prilično dobre stvari u našem gradu. Ljudi toga nisu svesni. Putovanja stoga mnogo znače. Pomažu da se stekne realna perspektiva na globalnoj skali, a ne u nekoj kapsuli ili mehuru.