Priča s puta
Sve što se za ovih 5.000 godina zbilo na površini, to je sačuvala istorija sveta. Prokleta istorija ratova, gladi, revolucija, propasti naroda, prolivanja krvi. Nije to jedina istorija. Ispod i iza nje nalazi se blagoslovena istorija umetnosti, religija, filozofija i poezija. Ova druga istorija – ona je prava. Tekst prave melodije čovekovog bivstva nije žalopojka i proklinjanje, ludilo i ropac vlasti Vavilona, smrvljenog Egipta, ni trulog Rima i Vizantije… već nemo znanje koje su sačuvale piramide, grčke skulpture, kineski hramovi i meksički gradovi. Naše pravo bivanje nalazi se u onome što smo stvorili, a ne u onome što smo razorili. U onome što ostaje, ne u onome što je prolazno.
Panonski mudrac Bela Hamvaš kaže da čovek tokom života može da pročita na hiljade knjiga, i pri tome da najveći deo njih zaboravi za nedelju dana. Čovek tokom života vidi i čuje hiljade slika, skulptura, muzičkih dela i predela, a tek dvadesetak ga prate duže vreme, kao prijatelji ili voljeni. Čovek tokom života nalazi tek sasvim malo misli od kojih se nikada ne odvaja. Hiljade slika ili knjiga su svakodnevna hrana, one su obavile svoj zadatak time što su pružale zadovoljstvo jedno izvesno vreme. Tih dvadesetak slika, muzičkih dela ili pesama što prate čoveka duže vreme, prisni su životni drugovi. A onaj sasvim maleni broj misli od kojih se čovek nikada ne odvaja, koje su predmet razmišljanja u svim vremenima, večito i neiscrpno izvorište, vodeće načelo – one su poput sidrišta o koje smo privezali svoj brod. Što bi ovde rekli – taraba uz koju smo prislonili bicikli.
Recimo, na jednoj od daščica kojima je moja taraba ispunjena stoji natpis: „Čovek ništa drugo i ne radi, nego se neprekidno vraća kući“. I uveren sam da je tako. Kad putujete nepojamno daleko, na Tibet ili u Japan, vi zapravo ne radite ništa drugo, nego nesvesno tražite put do kuće.
Na ovo razmišljanje potakla me je jedna kratka, istinita priča koju sam čuo u Bašaidu. Neko bi je prečuo. Neko brzo zaboravio. Ja je, evo, sve vreme nosim u sebi.
Priča kaže da je seoski domaćin Duško Miladinov Đera mnogo voleo vašare. Da bi se pred ukućanima, Bogom i samim sobom opravdao što ne propušta nijedan, rešio je da i sam postane trgovac. Isterao je iz štale svoje tri krave i tri teleta i poveo ih na prodaju. A onda se iz vašara u vašar dešavalo isto. Đera bi toliko zacenio svoje krave i telad, da je odbijao svaku mušteriju. A kad se vašar završi, odvezivao bi krave i one bi se same s teladima vraćale kući… do sledećeg vašara.
Mnogo je oblaka preplovilo iznad Bašaida dok se neko nije dosetio. Pa Đera zapravo ne da ne želi svoja goveda da proda, već moli Boga da se to nikada i ne dogodi! Prvo, ne bi više imao povoda da ide na vašare. I drugo, dok bi se iza podneva vraćao kući za stokom, hodajući po njihovom tragu i mirisu, njemu bi srce igralo kao u dečaka koji u ruci drži svog prvog uhvaćenog goluba. Rastati se s njima značilo bi pre vremena rastati se s dušom.
Retki su oni, poput kompozitora Bartoka, koji su znali veliku tajnu. Narodno stvaralaštvo nije nešto što skoro pa pogrdno zovemo folklorom, opiljcima seoske mudrosti. To je spomen na drevni svet koji se nagomilao tokom nebrojenih stoleća. Svet koji je očuvao narod. Kao što su određeni slojevi minerala, na primer škriljci, sačuvali žilice rastinja od pre stotina hiljada godina ili otiske kostura životinja, tako je narod očuvao muzičko, pismeno ili usmeno blago visokih civilizacija, koje su cvetale pre ili „ispod“ zvanične istorije.
U priči o Dušku Miladinovu Đeri ja ne vidim samo anegdotu. Zapravo, najmanje je kao takvu doživljavam. Ona je za mene poput orahove ljuske koju otvaram ne bih li u njoj pronašao sadržaj koji će me nahraniti. To je priča o kosmičkoj ljubavi u kojoj smo svi isti. Svi mi koje je sudbina izvela na ovu ravnicu jesmo rod. Zapisano je to u knjigama baš kao i u kravljem oku. Ovo je priča o vernosti. O strasti koja isključuje svaku pomisao na izdaju. O karakteru i mentalitetu koji nas pod ovim nebom drže uspravnim, čvršće od kičme. Prića o Bašaidu, o Banatu, o svakome od nas.
Bože, koliko volim ovo što sam. I što mi je dato da spoznam da svako delo ima svoje univerzalno značenje za svet. U svakom našem tragu ili potpisu zrači nebeska vatra duha.
I zato puštam ispred sebe Duška Miladinovog Đeru, njegove tri krave i tri teleta. Ne razmišljam ni o čemu. Neka me vode. Zalutati ne mogu.
Čovek ništa drugo i ne radi, nego se neprekidno vraća kući.
