PRED VRATIMA
Dođe čovek u situaciju da podvuče crtu i sagleda ono što je do tada znao. Pa uvede sebe u skoro pa neverovatnu situaciju. Recimo onu u kojoj shvatiš da si čitavog života hodao po kući, ali si namerno ili potpuno nesvesno, propuštao priliku da otvoriš jedna od vrata. Ta su vrata naravno, sve vreme bila pred tobom ali iz nekog neobjašnjivog razloga nikada nisi poželeo da ih otvoriš i vidiš šta je iza njih.
Tako je nekako i sa nama koji smo odrasli na mitu o tome da sve bitno za nas lično, naše porodice, narod i uopšte sve što je pamćenja dostojno, a nalazi se severnije od Save i Dunava, počinje onom toliko glasovitom Velikom seobom iz 1690. godine. Ima li ikoga ko bar u nekoj reprodukciji nije video sliku Paje Jovanovića u kojoj masa naroda predvođena patrijarhom i viđenim ljudima, izlazi iz „stare Srbije“ i dolazi na prostor koji će se upravo njima podstaknut, kasnije prozvati Vojvodinom. Uostalom sve i da je mene lično neko pitao „kada i od kuda smo stigli na ovaj prostor“, bez razmišljanja bih mu rekao da smo sa prostora današnje Pešterske visoravni, sabrani u Velikoj seobi, krenuli na sever, gde smo najpre stigli u Čib (koji će se kasnije prozvati Čelarevo) a onda 1801. nalazimo se među familijama koje su osnovale selo Nadalj, gde smo i danas. Uopšte, 1690. godina je bezmalo „nulta tačka“ u našem ukupnom kolektivnom pamćenju. Tačka od koje sve počinje.
Ovo se naravno savršeno uklapa u najvažnije lekcije u našem istorijskom obrazovanju. Prisetite se za trenutak onoga što ste učili u školi a kasnije bezbroj puta potvrđivali u filmovima, literaturi, medijima, koji su se na neki od načina bavili ovom tematikom. Kao što se kuća zida na poželjno što čvršćem temelju, tako je i za kolektivnu predstavu, kada je istorijsko pamćenje i identitet jednog naroda u pitanju, potreban „ugaoni kamen“. Srpski narod ima ih dva. Jedan je naravno Kosovska bitka koja se zbila 1389. godine, a drugi Prvi srpski ustanak iz 1804. godine. Na vremenskoj karti sa jedne strane imamo ulogu kneza Lazara (poduprtu materijalnim i kulturnim nasleđem epohe Nemanjića) a sa druge je figura Karađorđa koja izranja iz „petovekovne tame“ ropstva pod Turcima. Između ova dva događaja i ove dve ličnosti – nalazi se beo list hartije!
U periodu od 415 godina, što je za ono vreme bilo bezmalo 20 generacija, znamo tek po nešto o hajducima kao samoniklim i pomalo bajkolikim buntovnicima i… više ništa. Izuzev naravno Velike seobe 1690. iz godine.
Samo ako se baš potrudite, pa posegnete za nekim knjigama izvan preporučene lektire, shvatite da ste otškrinuli vrata od sobe koja je sve vreme bila ispred vas, ali iz nekog sebi neobjašnjivog razloga u nju nikada niste kročili…
Iz uglova te sobe, pred vas počinju da izranjaju likovi kraljeva, grofova, velmoža, istinskih narodnih junaka, megdandžija, pa prosvetitelja, sveštenika, jurodivih putujućih učitelja… koji su u hiljadama naseljavali prostor panonske ravnice u od nas zaboravljenim vekovima, sve tamo do 1411. pa na dalje… S obzirom da su bili u istom položaju Srbi, Mađari i Rumuni još u 16. veku udruženi vode sjajne i velike bitke protiv turskih porobljivača. Upravo na primer čitam knjigu koja pored ostalog, govori o tome kako su ustanici krenuli na Temišvar, da bi njih 1.500 uspelo da osvoji i Bečkerek… Naravno, kruna tih istorijskih događanja jeste Banatski ustanak iz 1594. godine. Reč je o doslovno grandioznom istorijskom događaju, u kojem su Srbi prvi put (a dva veka pre Karađorđa) uprkos osmanskoj dominaciji pokušali da izbore prostor „za sebe i po sebi“. Za ono vreme i sa onim snagama to je bio kolosalan podvig. U našem kolektivnom pamćenju, njega nažalost nema. Ljudi od pera i nauke, primetiće: „Na mapi srpskog duhovnog identiteta i u mitskom ogledalu ideologizovane prošlosti Banatski ustanak je nevidljiva pojava, koja ne traje čak ni na rubovima kolektivne svesti“.
Zašto nam je potrebna ta praznina, u kojoj pre 1690. godine, na prostoru današnje Vojvodine nije bilo ničega osim ritova, bara, gladi i povremenih naleta Turaka, može se naravno objasniti ali na prostoru znatno većem od ovoga koji je pred nama. Elementaran osećaj za istorijsku pravdu, utemeljen na čvrstoj arhivskoj građi, za ovaj put nateraće nas tek da kažemo kako je od 14. veka, od vladavine ugarskog kralja Lajoša I Anžujskog, pa sve do kraja 17. veka, zapravo bilo – osam Seoba! Čuvena Seoba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem iz 1690. godine, ne da nije bila prva – bila je osma!
Odmah nakom smrti cara Dušana 1356. Beograd i Mačvanska banovina vratili su se pod vlast ugarske krune. Na području Tamiša i Moriša već tada je postojalo više srpskih naselja. Despot Stefan Lazarević bio je vazal ugarskom kralju Žigmundu, koji će nakon smrti despota Stefana, njegovog sestrića Đurađa Brankovića uzdići među ugarske barone. Druga velika migracija Srba dogodila se oko 1433. godine kada je doseljavanje predvodio upravo Đurađ Branković, na osnovu sporazuma sa kraljem Žigmundom.
Treće doseljavanje Srba u Ugarsku zbilo se u vreme kralja Albrehta II Nemačkog i kralja Vladislava III Jagelonca, krajem 14. i početkom 15. veka. Četvrto doseljavanje dogodilo se za vreme vladavine kralja Matije Korvina 1459. godine, kada je nakon pada Smedereva, Đurađ Branković preko Save preveo mnoštvo Srba i nastanio ih u Srem.
Na čelu petog doseljavanja 1481. stajao je poznati ugarski vojskovođa Pal Kiniži, koji je u Ugarsku doveo 50.000 Srba (što je u ono vreme bio ogroman broj). A onda je 1509. mitropolit Maksim u pratnji brojnih srpskih porodica došao u Srem. Pored ostalog, on će biti osnivač manastira Krušedol.
Sedma veća migracija desila se još 1538. godine na predlog Nikole Jurišića. Tu grupu doseljenika kralj Ferdinand I darivao je bogatim privilegijama. I tek onda… dogodilo se osmo migriranje Srba u Ugarsku (koje je na volšeban način ostalo upamćeno kao prvo). Ono čuveno iz 1690. godine sa pećkim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem na čelu.
Kako negde na početku rekosmo, zaboravili smo da otškrinemo vrata koja su sve vreme stajala pred nama. A dovoljno je setiti se da je isti taj Arsenije Čarnojević 1709. sahranjen u manastiru Krušedol, koji je u momentu kada je njegovo telo polagano u grobnicu postojao već čitava dva veka.
Istorija ostala pred vratima.
