Pre i posle mleka
Jedan od simbola naše prošlosti je i kanda zauvek izgubljen i zaboravljen miris iskipelog mleka. Simbolizovao je trenutak neopreza, sekundu sanjarenja pored vrućeg šporeta, odlutalu misao na drugu brigu- preču samo u mislima, i maler koji se ni od komšiluka nije mogao sakriti.
Kad odskoči dan i kad se nađu na sokaku i kobojagi ko da ne znaju, pitaju: „Šta ste vi to otojuč kuvali kad je tako lepo mirisalo?”Ta di će mirisati, naopako, tri dana posle kujnu treba luftirati kad iskipi mleko. Ono što ni ondak za ljute rane važilo nije, u ovakvom karambolubilo je jedini spas. Kažu ljudi da se na rane so ne meće. Kad iskipi mleko, da ne čuju komšije, treba po tome posuti so. Tako piše u savetima. Drugih saveta o mleku tada bilo nije. Mleko je bilo prosto i belo, golobradima je pravilo prve brkove, jutra su na njega mirisala. Ono malko dunklije zvali smo bela kafa. Što? Očin će ga znati! Nit je bilo belo, nit je bila kafa, nit su nas plašili da od njega mogu da izrastu brkovi i rep, ko kad neko mlad popije crnu kafu.
Svaka veštija reduša je znala da s mlekom nema šale. Zato su i birale dublje sudove kad su ga varile. U dubljem sudu mu je trebalo više vremena, pa su reduše bile malko komotnije da ga smaknu ukraj šporeta kad krene negore.Kuvalo se svašta, a mleko se varilo. Uvareno mleko se jelo i pilo,i toplo i ladno, kako je ko volo. U to doba u mleku nije bilo ništa. Bilaje velika sirotinja, pa je falilo i šećera. Najslađe je bilo kad se udrobi lebac, pa kad debela ispečena kora pusti slast i bude ko da je slađeno. Kulje i mleka je bila sirotinjska ’rana. Kulje je bilo kod svakog, a mleka samo kod nekih. Gde je bilo i jednog i drugog, to je bila poslastica. Danas to zovu zdrava hrana, a kadgod nam je ribala stomake svaki dan a da nismo ni znali da je to zdravo. Svi mislili da je sirotinjski.
Kad smo se odjedared svi pogospodili, očlo je mleko u mlekaru. Ponosni i prgavi paori robijali su po buvarama zbog obaveze, s jednim očupanim brkom, a drugi su nosili onako rasparen, umesto svedoka i iz inata. I pogano mleko što oće da iskipi bilo je osuđeno i uhapšeno.Iz mlekare su ga deportovali u varoš, pa kad ga tamo skuvaju pod prismotrom i obrade, opet ga pošlju nama natrag, da ga trošimo ko i sva gospoda, iz papira ili iz najlona, a ne iz kantice il iz cimente, ko onomad, kad smo ga nosili iz komšiluka, uveče oko pola sedam, kad pomuzu i razliju ga u spremljene i sortirane komšijske sudove.
Kadgod, kad se nismo ludirali s mlekom, kad ga uvare i ostave da se oladi, uvati se skorup odgore. Taki je to skorup bio da je mačak mogo da pretrči preko mleka a da ne upadne. E, posle smo se i tog zasitili, svega smo imali, samo smo bili željni ptičijeg mleka. Neki su tvrdili da su šnenokle ptičije mleko, al ja nisam teo da im verujem, izeš ondak celu priču i celu želju. Još uvek mislim da negdi na svetu ima i toga, pravog ptičijeg mleka. Ko što je kadgod ode kod nas bilo pravog mleka, što miriši, ostaje na brkovima i na zidu čaše, da se ne providi ni kad je prazna.
Još sam rad da nađem taku ticu. Kanda da sam i kadar da je pomuzem, makar što su tice nezgodnije i od krava i koza i ovaca pa i od magarica i kobila, majko mila. Valda smo zato tako rešili svu tu nezgodaciju s ticama, kad nas neka usere od gore, kažu da je to sreća. Reskiro bi i to zbog tičijeg mleka, ne marim za glavu, samo mi je želja da koštam i to tičije mleko.
