POVESNIČAR DONJEG BANATA
Crvena Crkva
Ako biste se sreli sa njegovom bibliografijom, mislili biste da je reč o nekom institutu kojem je samo to posao. A on je morajući uvek da brine od čega se živi, sve to uradio iz sopstvene duše. Ozren M. Radosavljević, istoričar, publicista, arheolog, urednik i sveznalac ovdašnji
Najpre mali savet. Ako o istoriji ne znate sve, ili bar gotovo sve, nemojte ni slučajno da se zadevate sa Ozrenom M. Radosavljevićem. I drugi, možda još važniji – ni slučajno mu nemojte tražiti da vam pošalje svoju bibliografiju. U oba slučaja naći ćete se u ozbiljnom problemu. Ozren naime, o istoriji Donjeg Banata zna sve. A ako pokušate da otkrijete šta je to najvažnije što je napisao, pripremite se na rudarski posao. Naime, u bibliografskoj odrednici onoga što je Ozren napisao, nalazi se – 425 jedinica! Ne niste se zabunili u čitanju – 425. Ovo je posao kojeg se u jedinici vremena ne bi postidele ni mnoge institucje kojima je samo to posao. A on je za sebe, najčešće uz drugi posao od kojeg je živeo, uspeo da uradi ono što rade čitavi akademski timovi. I zato se naprosto o istoriji ovog dela Banata bez Ozrena ne samo ne sme, već naprosto i ne može divaniti.
Uostalom ispisujući svoje čarobno „Sentimentalno putovanje kroz Južni Banat“ Dušan Belča je zapisao i ovo: „Pre svega, njegova koncepcija mi je neobično bliska, jer proučavajući male segmente iz povesnice zavičaja on otkriva kako se veliki tokovi istorije odražavaju na mikroplanu. On je pre svega, kako bi se za nekog reditelja ili slikara reklo, majstor detalja, jer njemu ne promakne ništa, on pronalazi i traga za svakom izgubljenom činjenicom i pronalazi je veštinom i mrežom koju je sam izgradio. Ta mreža njegovih veza i naučnih prijateljstava koja se pretvaraju u prava prijateljstva je fascinantna. On je uspostavio kontakt sa svakim ko se bavi istim poslom, bilo da je taj Vršcu, Beogradu, Novom Sadu, Beču, Minhenu, Njujorku, San Francisku, Moskvi, Kijevu ili Sidneju – odatle dobija knjige, članke, fotografije, fotokopije, bibliografske beleške, a tamo ih i šalje… Stotine i hiljade predmeta, knjiga, fotografija i dokumenata iz njegovih zbirki stigle su u Narodni muzej i Gradsku biblioteku u Vršcu ili Narodni muzej u Beloj Crkvi. Naravno, on u korisnoj razmeni sa drugima popunjava i svoje bogatstvo, što je bogatstvo samo za one koji se u to razumeju. Međutim njegovo istinsko bogatstvo je znanje i onaj osećaj koji poseduje pravi istraživač kome više ništa nije nepoznato u okolini, nijedno ime, nijedan događaj ili značajan objekat, toponim ili legenda. To je ono što sada uviđaju svi oni kojima je izgledalo smešno da se neko u Crvenoj Crkvi bavi istorijom, kao da se istorijom može baviti samo u velikom gradu, u institutu, arhivu ili fakultetu.
I sve je rečeno. Ozren M. Radosavljević iz Crvene Crkve, iz koje se lagano spuštate u onu Belu, zadužio je za pola veka, ovaj deo Banata kao retko ko. Istoričar, novinar, publicista, urednik, saradnik, pokretač, autor izložbi, vlasnik knjižnice u kojoj je preko 15.000 jedinica, otkrivač arheoloških lokaliteta, matičar i samo će Bog i on znati šta još. Srećna je Bela Crkva što kraj sebe ima Crvenu. A ova je opet zahvalna što ima Ozrena M. Radosavljevića. Mnogi se naime brinu hoće li ih u budućnosti biti. Biće samo onog što je u knjigama pisano. A sve te knjige sakupio je i dopisao upravo Ozren. Pa ima li veće uloge od te. Postojanje u njegove dve šake stalo.
Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić i privatna arhiva Ozrena M. Radosavljevića
Projekat sufinansira Opština Bela Crkva
