Poslastičarnica CITY, Novi Sad
MESTO GDE ŠAMPITA MILUJE VILJUŠKU
Budimo pošteni! Da li ste tri dana posle slave ili jačeg nedeljnog ručka, čuli nekog da hvali meso? Dobro, sarmu možda, ali da će neko reći: šnicle su bile sočne, al su rebra malo nagorela – e, to ne biva. Klasičan komentar, u 99 odsto slučajeva izgleda na primer ovako: torte su joj bile teške, mog’o bi s njima kapiju da zaglaviš da se ne otvara! Ili recimo: vanilice su bile pod jezik da ih staviš, al’ zato česnica – da me nije vuklo da nađem dinar, ne bi po’jo više neg’ jednu! Kolači, gospodo. To prodaje domaćicu. Meso su i hajduci pekli. Kolači traže meku ruku.
A u slatkom, kolačarskom svetu Novog Sada, još od pre onog rata, vlada bermudski trougao: Nešić, Ristić, Parlać. Baš kao u pravom trouglu tako su i bili raspoređeni. Nešić u Pašićevoj, Ristića „Carigrad“ na korzou preko puta Banovine, a Parlaćev „Siti“ u Jevrejskoj. Ko je bio gladan, a bar 20 puta nije nestao u ovom bermudskom trouglu – e taj nije iz Novog Sada. Šezdesetih su u grad stigli i drugi majstori. Napre Kadrije, Hurmet i Kemal („Beograd“ u Pašićevoj), pa Zećiri („Evropa“), pa Koske („Mirjana“), pa legendarni Krčo Rasim, pa… Pionirska slava, kada su novosadske poslastičarnice u pitanju ipak pripada prvoj trojki.
Problem je samo u tome što je zub vremena učinio da poslastičarnica „Nešić“ polako ode u rubriku „nekad bilo, sad se pripoveda“. Ali sam zato imao dosta dileme koju od preostale dve staviti u rubriku „kultno mesto“! Ima „Carigrad“ svoje adute. Itekakve. Stari Sekula, pa onda sinovi Mladen i Rista, napravili su od svoje radnje mesto koje je duže od pola veka tačka sa koje se zapravo polazi u grad. Baloner iz Trsta ili „šetland“ pulover prvo pokažeš ekipi u „Carigradu“, pa tek onda onima kojima stvarno treba da izvučeš uzdah. Kesten pire, boza i definitivno najbolji WC u gradu, kada su ovakvi objekti u pitanju, dođu čisto kao gratis.
Moj je izbor, ipak pao na „Siti“. Iz dva razloga. Prvi dolazi iz udžbenika za menadžment. Sećate se onog kada stari prodavac na samrti savetuje sina i želi da mu oda tajnu za siguran uspeh u trgovini, pa kaže: „Sine, za dobru prodaju važne su ti samo tri stvari – prva je lokacija, druga je lokacija i treća je – lokacija. Sve drugo dolazi samo od sebe“. Baš tako. Ovaj faktor doduše, prvo je bio na strani „Carigrada“. Ali od vremena kada je korzo bio žila kucavica grada, maturski pano u pokretu, prošlo je bar 20 godina. Realno i više. U međuvremenu, bučna ulica kojom od saobraćaja niste mogli da prođete, pretvorena je u – Pozorišni trg! „Siti“ se nije pomerio ni milimetar, a obreo se na trgu, koji je prirodni produžetak onog najvažnijeg gradskog Trga Slobode. I tu je definitivno dobio utakmicu.
Drugi razlog zbog kojeg je baš „Siti“ kultno mesto jeste, ne toliko geografski, koliko sentimentalan. Naime, potpisujem da sam kao klinac u „Sitiju“ bio bar 16 puta. Kako to pamtim? Pa preko puta (ali malo niže) od „Sitija“ bio je dečiji zubar. Sva razmažena novosadska deca hvatala su roditelje na istu foru. Izvadiću (mlečni) zub kod zubara, ali da posle toga idemo „preko“ na kornet. Ljuba Parlać je od naših zuba, na kornetu zaradio više para, od onog koji ih nam je vadio! Naravno, „Siti“ je bio samo prva rupa u koju su roditelji tih godina trebali da upadnu. U takvim prilikama, druge dve su se zvale „Muzički magazin“ i „Menda“. Ako nam nije stigla singlica koju smo čekali, majica sa likom Vinetua u „Mendi“ sigurno jeste. Nakon toga, majke su se klele da ćemo sledeći put mlečni zub vaditi kod kuće, na kvaku, kao sva normalna deca, a ne ovako…
Naravno, stvar je bila u tome što su roditelji olako pristajali na dečija lukavstva, jer su i sami, kao mali – odlazili u „Siti“. Ne zaboravimo da je Ljuba radnju otvorio još tridesetih godina prošlog veka! A tada si, uz torte koje su ovde stvar dobrog ukusa, mogao dobiti i štrudlu sa jabukama, bundevaru a, ako si bio stalan gost, onda i prezent kuće – piškote namazane pekmezom! Krempite sa šlagom, odlično žito, roze minjoni sa glazurom tvrdom k’o tuč, ostali su i danas – piškote su se zagubile u vremenu. I iako onog starog šmeka, u kojem su poslastičarnice još sa vrata stvarno mirisale na kolače, više nema, ostalo je puno aduta na strani „Sitija“. Iskusni poslastičarski vuk, primetiće da ovde uz svaki kolač i danas dobijete čašu vode, pre nego što je uopšte tražite. Uvek su spremni sve da vam upakuju u interesantne kutije. Šampita bi i dalje prošla na svakom majstorskom testu. On izgleda ovako: zabodeš viljušku u šampitu i otkineš parče. Ako se zalepilo za viljušku i ne pada, a opet, šampita nije ušećerena i okorela – onda je prava. Onako, kao da miluje viljušku. U „Sitiju“ su takve. A kornet? Kornet je i danas dobar kao nekad. Samo što na kolače idemo sami. Ili još bolje – vodimo male lukavce, koji nam prodaju štos kako ih boli zub, pa moraju na sladoled „da im utrne“. Kako je divno njihovo osećanje da su nas prevarili!
