Pišemo piliće
U ovo doba godine, a u davna vremena, dešavalo se upravo to. Početak zvuči kao da je uvod u bajku, a nije. Možda su to samo bila bajkovita vremena.
Ovo je priča samo za nas, tuđima teško da možemo da prevedemo šta smo radili, a da bude u dve reči. Uz sva naša trojstva, ova dvojina se očuvala i kao najbrži način za dogovor. Najbolji i najbrži dogovor među nama je onaj „u dve reči“. Verovatno su to kombinacije „može‒važi“, „i‒aha“, „onda‒ajde“, s tim da su: može, i, onda, upitne reči, a: važi, aha i ajde, potvrdne, i odgovori i ti dogovori što ih spominjem. Kako onda nekom Englezu da prevedemo u dve reči „pišemo piliće“? Teško.
A radili su naši to, redovno i planski, svake godine otkad je došlo novo moderno doba, za ono vreme. Bilo je to vreme velikog tehnološkog pomaka, vreme kad su oni što su bili modernijeg shvatanja i željni komfora proterali kvočke sa gnezda, a zidane šporetove zamenili smederevcima. Belim, emajliranim, s poklopcem. Taj poklopac za šporet, u ono vreme, bio je čist konstruktorski promašaj, barem ovde kod nas. Smederevac je radio svih dvanaest meseci, na njemu se i kuvalo i peklo, a bio je, današnjim jezikom rečeno i ‒ grejno telo. Ko i nova mlada. Tolko su ga svi voleli. I sad zamislite da kogod spusti poklopac na smederevcu, da ga ne naloži i da bude ladan. To je ko da pokriju ogledalo peškirom il’ da novoj mladi okrenu leđa. Velika žalost. Zato je poklopac bio višak.
Kad su proterali kvočke? Pa kad su stigli inkubatori. Inkubator ne treba da pratiš da l’ se raskvocao, oće l’ digod da se nasadi u kakvom budžaku, pa da izvede piliće kad on oće… bude tu i jesenčadi i ovi u proleće kod taki kvočaka. A i kad nasadiš kvočku di ti oćeš, opet ne valja. Em sve usere oko knjizda, em joj dodaj vode, kukuruza, pazi da se ne poplaši od kere pa da skoči i polupa jaja. E ta jaja pod njom su se zvala nasad. I tako dvadeset jedan dan dok ne počnu pilići da se legu.
Koliko ima jaja u nasadu? Pitajte one lodere što se klade u litru i sodu da ćedu da pojedu ceo nasad, al’ bareni jaja. I bude tako. Ne znam kako, al’ opletu oni dvaedest jedno jaje. Posle opiče i litru i sifon. A nit su ješni nit su pišni. Valda imaju jaku kiselinu u trbuvu.
Mlogo je bilo komplikacije oko kvočaka, dvoriš je i ugađaš joj skoro mesec dana. Onda i druge kokoške vide kako je kvočkama lepo, pa bi i one na jaja. A i nova mlada bi, al’ drukčije. Više bi joj godilo da ima kade za druge stvari neg da dvori kvočku na gnjizdu i svekrvu za astalom.
Sreća pa su izumeli inkubatore. Tu je dva dana posla do novi pilića. Prvi dan odeš lepo u inkubatorsku stanicu da pišeš piliće. Dobar dan, ja bi tolko i tolko pilića. Važi, kažu oni što su pisali želje, dođi tad i tad. I kad dođe to vreme, odeš lepo još jedared tamo kod nji, al’ sad spremniji. Ko je bio malko mudriji, taj je još otkad u dućanu bezecovo kartonsku kutiju od kakvog keksa. Važan detalj za transport pilića od inkubatora do kuće.
Nije u to doba bilo limuzina, išlo se il’ peške il’ biciklom, il’ se prezalo pa teraj. Kad su piliće nosili, obično je bilo klizavo i ladno, ume baba marta da iznenadi, pa se išlo peške. I to je bio događaj. Pijukali pilići selom, a sve iz onog njihovog privremenog smeštaja u dućanskoj ambalaži od kartona. Tek posle su napravili one kartonske kutije s rupama, specijalno za piliće. Al’ je u njima zima, nije se moglo sokakom tako, tu je već trebala limuzina. I one kutije iz dućana su umotavali u čaršave kad krenu kući s pilićima. Prvo, pilićima bude malko toplije, a i tim što su nosili te kutijentine bude lakše, imaju čaršav i čvor gore da imaju gde da uhvate.
E, kad stignu kući, onda im fali mater, nemaju kvočku. Onda cela familija menja pileću materu dok su žuti i ne počnu da menjaju perje. Reduše im spemaju da jedu ko što bi i maloj deci, a mala deca se igraju s njima, ko što i priliči. Em su svi nuz šporet, em je toplo, em još ne smrde, em nema ni navijanja, ni baterije ne treba menjati. Igračke i za laku noć i za dobro jutro deco. Bude tu i borbe da deca ne preteraju.
Onda, kad dobiju perje, najure ih iz kujne digod u šupu il’ u štalu ako je još ladno napolju. Posle ih popuštaju da trče po trećoj avliji, da ne prave strv i ne čeprkaju ovamo di je počišćeno i di ima cveća u baštici. I tako sve do rimflajša. Bude i pohovano lepo.
