pater Josip Špehar: Mir i dobro
Iza latinskog slogana „Pax et bonum“ krije se načelo franjevačkog reda, koji već 700 godina u samostanu u centru Bača, i u njegovom preko tri decenije prisutnom gvardijanu Josipu Špeharu, ima potpuno autentične predstavnike
Kada bismo u uvodu hteli samo ukratko da vam predstavimo franjevački samostan u Baču, ne bi nam bile dovoljne strane koje slede.Sve je, naime, počelo još 441.godine, u kojoj su Huni razorili Sirmijum. Bač je već tada postao biskupija (u samostanu je sačuvan pod od rimskih cigala). U vremenu koje je usledilo Bač je postao važan grad mađarske srednjovekovne države. Ostao je to sve do 1529. godine. Preskačemo silne vekove, velike datume, da bismo pomenuli tek dva događaja.Godine 1169.na mestu stare katedrale i opatije Svete Marije, krstaški red Svetog groba jerusalimskog (krstaši) podižu samostan i crkvu. A godine 1300.darovnicom mađarskog kralja Andrije III Arpada samostan postaje franjevački. U vreme turske vlasti nad Bačom, koja je trajala 158 godina, crkva je pretvorena u džamiju, a zvonik u minaret (o čemu i danas svedoče očuvan mihrab i posuda za ritualno pranje). Godine 1688, posle odlaska Turaka, franjevci džamiju vraćaju u crkvu i započinje novi život. U 18.veku crkva i samostan dobijaju današnji izgled. I ne samo to. Sada se rekonstruiše, a ova prilika biće iskorišćena da se reše komunalni problemi čitavog kompleksa, osigura njegova bezbednost, naprave dodatni sadržaji koji će ovo mesto učiniti još privlačnijim. Ako sve bude u redu, radovi će biti gotovi naredne godine. Ipak, sve se to odnosi na materijalni status samostana. Za onaj duhovni, duže od tri decenije stara se pater Josip. Srdačan i skroman, odavno je i sam postao jedan od „zaštitnih znakova“ čitavog Bača.
Prilikom naših povremenih dolazaka u Bač, nismo sreli nijednog meštanina koji nam se nije pohvalio trima stvarima na koje je podjednako ponosan. Reč je o tvrđavi, manastiru Bođani i franjevačkom samostanu. Ovdašnji Srbi, Hrvati, Mađari… bez izuzetka su nam nabrajali ova tri mesta kao nešto što neizostavno moramo obići.
Na dan Svetog Antuna, 13.juna, u franjevačku samostansku crkvu dolaze i pravoslavni vernici. Duhovnost je nedeljiva. Niko je ne može posedovati – čak ni crkva. Sveštenik je tu samo poslužitelj.U doslovnom smislu sluga. Ako je nešto sveto i duhovno, nema pravnog vernika koji mu se neće pridružiti. Tako se i rađaju istinska svetilišta.Duhovnost izmiče svim zemaljskim okvirima.Sveti Antun Padovanski je živeo u 13.veku, dakle u vreme kada je već izvršena podela unutar hrišćanske crkve. Pa opet, pravoslavni vernici proslavljaju njegov dan.Imate i obrnutih primera.U franjevačkim knjigama spominje se i slavi Sveti Sava kao svetac.Katolički vernici u nemalom broju odlaze u pravoslavni manastir Ostrog i tamo iskazuju veliko poštovanje svetitelju. Naravno da ovo nema nikakve posledice po njihovu konfesionalnu pripadnost. Pravoslavni koji dođu u ovaj samostan ostaju i dalje pravoslavci. Baš kao što unutar svoje vere ostaje katolik koji se divi Svetom Savi ili Vasiliju Ostroškom. Pa, u čemu bi bio problem?Raskol iz 1054.dramatičniji je u političkom nego u duhovnom smislu. Na Svetoj gori su još u 13.veku postojali latinski samostani. Sveti Sava je boraveći u Svetoj zemlji odsedao u katoličkim samostanima. Širom sveta bilo je mnogo iskrenih, običnih vernika koji godinama nakon raskola za njega nisu ni znali. Ovde se, na primer, masovno slavi Sveti Nikola. A njegove mošti ni slučajno danas ne leže u italijanskom gradu Bariju. Jug Italije oduvek je bio pod snažnim uticajem Vizantije. Sve su to mnogo dublje i finije veze nego što ih mi često prepoznajemo. Odnos prema crkvi na svim stranama u velikoj je meri određen nacionalnim pitanjem. A prostim uvidom u istorijske činjenice, videćete da se nacija kao pojam u modernom smislu formirala tek u 19.veku. Naše današnje podele nisu kroz istoriju bile ni izdaleka tako jasne. Zapravo je ovo veoma važno pitanje.Tim pre što i iz crkava znaju da stižu drugačije poruke.To je opasna greška.Crkva nije tu da upravlja, već da služi.S vernicima treba biti vernik.A to što si sveštenik znači samo veću odgovornost i ništa drugo.On ima zahtev svoje službe, a ne nekakve privilegije koje bi trebalo isticati.Crkva je i ljudska i nebeska.I materijalna i duhovna.Važno je negovati taj fini odnos. Ljudski elemenat zna biti naglašen i na jednoj i na drugoj strani. U svim crkvama.A time otvaramo vrata za mnoge greške, koje mogu biti veoma skupe.
Bili smo u samostanskoj biblioteci koja ima oko 5.000 izdanja, pri čemu je ono najstarije još iz 1495.godine. U biblioteci je najmanje tridesetak bibliofilskih, izuzetno retkih izdanja. Trenutno stojimo ispod ovih čarobnih orgulja…
Mnogi ne znaju da su ovo orgulje jednake onima na kojima je svirao Bah. Dakle, potpuno mehaničke, a ne na bazi elektronike i pneumatike kao ove današnje. Muzika sa ovih orgulja čuje se sto metara izvan crkve. To je taj švapski tip orgulja.Moćan instrument.Stigao nam je 1826.godine iz franjevačke orguljarske radionice u Baji. E sada, velika sreća je da ove orgulje imaju i nekoga ko je s njima srastao dovoljno da ume da svira. Orgulje su jedinstven instrument zbog toga što se sviranje na njima tehnički može naučiti, ali sam muzički doživljaj nešto je sasvim drugo. Možete, recimo, ići u muzičku školu i naučiti da svirate klavir ili violinu. Gde god da se nađete, moći ćete da pokažete svoje majstorstvo.Ali, za orgulje se morate roditi. Idealno je kada se rodite u mestu koje ih ima, a onda još kao dete sednete za njih. Dok rastete, vaša glava, čula, pokreti prstiju i stopala, bukvalno nauče da dišu u saglasju s instrumentom.To je božanska muzika. Onaj ko samo tehnički ume da svira, dođe i sedne za orgulje, neće iz njih izvući ni delić onoga što ume onaj koji sa njima živi. E, mi u Baču imamo takvog! David Bertran je akademski obrazovan mlad muzičar, a naše dete. Svira u crkvi svake nedelje i na blagdane. Budući da je orguljama odavno potrebno ozbiljno ulaganje, a mi tog novca nemamo, one danas rade sa možda polovinom svojih mogućnosti, ali nama i to mnogo znači.
Vaš život mnogima izgleda kao život lika iz nekog dobrog romana. Okruženi ste lepotom, osamom, mističnošću silnih vekova… Kako se donosi odluka da se krene ovim, definitivno „putem kojim se ređe ide“?
Sve to ide normalno, sasvim obično. Mnogi misle da se u životu čoveka dogodi neki magičan momenat, nešto kao „puf“ – u kom vam klikne i sekund kasnije postanete drugi čovek, spreman na velika dela. Moram vas razočarati.Nije tako uzbudljivo. Jednostavno, već kao dete malo povučete na tu stranu, a onda postepeno naginjete sve više, dok ne shvatite da ste na stazi koja je vaša. Odluka, dakle, ne nastaje u trenutku nekakvog „prosvetljenja“, već prirodno i postepeno. Čak i to što sam pristupio franjevačkom redu, verovatno ima veze s tim što su franjevci zapravo prvi redovnici koje sam video. U okolini Ivanić Grada nalazi se franjevački samostan Svetog Ivana Krstitelja, što je meni kao detetu bilo veoma zanimljivo. A osim toga, ne treba zaboraviti ni na činjenicu da sam u period „svesnog dečaštva“ ušao početkom šezdesetih godina. To je bilo vreme apsolutne dominacije ideje komunizma, kada je svako javno ispovedanje vere bilo opasno. Naravno, kako to već biva sa mladim ljudima, zabranjeno voće je uvek najslađe. Što su nas više odvraćali od religije, to nam je ona bivala privlačnija. I eto tako… Malo neki unutrašnji osećaj, malo okolnosti, učinili su da odaberem upravo ovakav život. Do velikih odluka dolazi se malim koracima. Nema tu nikakvih čudesa.
Fra Josip, pater Josip, gvardijan Josip Špehara – Šta bi od ovoga bilo najispravnije?
Najpre, naš red nema osećaj za hijerarhiju kakav je razvijen na nekim drugim stranama. Naše učenje dolazi iz srca, pa u tom smislu i doživljavamo sebei svet kom pripadamo. Naravno, sasvim je razumljivo da ljudima kojima je najbliža pravoslavna vera treba pojasniti neke razlike. Recimo, starešina pravoslavnog manastira je iguman, koji je podređen episkopu. Toga kod nas nema. Naš red ima svoje zakonodavstvo, svoju autonomiju, tako da sa biskupom u tom smislu nemamo ništa. Organizovani smo u provincije koje se ne poklapaju sa biskupskom, pa čak ni sa državnom organizacijom. Bač je najpre pripadao mađarskoj provinciji Svete Marije.Već u 15.veku, nakon turskih osvajanja, pripao je franjevačkoj zajednici provincije Bosna Srebrena. Krajem 17.veka, nakon Bečkog rata, prostor Ugarske, Srema, Bačke, Banata i Dalmacije biva oslobođen od Turaka. Godine 1757.bački samostan prestaje biti u franjevačkoj provinciji Bosne Srebrene i ulazi u sastav hrvatsko-mađarske franjevačke provincije Svetog Ivana Kapistranskog u Budimu, u kojoj ostaje do raspada Austrougarske. Od 1923. uključeni smo u hrvatsku franjevačku provinciju Svetog Ćirila i Metoda u Zagrebu, koja je i danas vlasnik samostana.
A što se oslovljavanja tiče, na prvom mestu treba reći da su franjevcima strana tituliranja kao izraz ovozemaljske vlasti. Ali hajde da to pojasnimo. Svako je naš brat, ili na latinskom „fra“. Brat koji uđe u svešteničko zvanje postaje „pater“ (otac). Upravnik samostana je gvardijan. U mom slučaju, dakle, nijedan od ovih načina oslovljavanja ne bi bio pogrešan. Primećujem da je u Baču, čak i među pravoslavcima, najviše zaživelo „pater“.Nemam ništa protiv. Rekoh da nama franjevcima takve stvari veoma malo znače.
Živeli ste u Španiji, pa na dalmatinskim ostrvima… Kako vam iz te perspektive izgleda život usred ravnice? Teško da može biti toliko bajkovito kao na Mediteranu.
Nije to tako jednostavno kako se čini. Sve zavisi kako gledate na život. Imate vi i ovde mnogo toga zanimljivog. Recimo, ovde u šumi, na putu za Mladenovo, imate kapelu Svetog Antuna. Sagrađena je krajem 15.veka. Pre nekoliko godina išao sam prema njoj i na 200 metara od kapele osetio sam miris lipe. Miris je bio toliko božanstven da ne znam sa čime bih vam to uporedio. Na toj ogromnoj lipi bilo je mnoštvo pčela i kukaca, što je sve skupa odavalo nestvaran ugođaj. Toliko da ste se mogli upitati da li je to raj! Ravnica je tek poslednjih godina izgubila mnogo, sa intenzivnim razvojem poljoprivrede. Tim pre što ste ovde oko Bača imali pašnjake, šume, obilje vode. Šta vam vredi neki brdski ili planinski prizor ako odiše surovošću, jadom i bedom? Ovde ste uvek imali blagost i bogatstvo.Druga je stvar što mi to ne umemo dovoljno da cenimo. A važno je umeti pronaći lepotu na mestu na kom jesi. Na primer, i hrvatsko Zagorje se mnogima dopada.Tamo sam rođen i odrastao.Ali, ako sve sabereš i oduzmeš, sada sam već duže u Baču nego što sam bio tamo.I zašto bih bio nostalgičan?Moj život je ovde.
Da li ste usamljeni?
Nemam ja vremena za to. Imam ekonomiju, baštu, životinje. Oko svega toga moram svakodnevno da radim.Svakodnevno imamo službu u crkvi. Običnim danom uveče u šest, a nedeljom i praznicima ujutro u devet. Srećem se savernicima. Ovde sam i u centru, a i na selu. Obaveze su mi tako mnogo veće.Ustajem u pet sati jer drugačije naprosto ne bih imao vremena za sve.Ne tako davno u ovom samostanu bila su tri fratra.To je prava zajednica.Ali manje je nas, manje je vernika, pa se prilagođavamo.U gradovima i većim mestima zajednice su ostale.U samostanu u Subotici, recimo, bilo ih je i sedmoro, a sada samo četvorica. Nažalost, desetak franjevačkih kuća ostalo je sa po jednim bratom. Tako je kako je.
Kada smo kod ovoga, činjenica je da su danas verski objekti, čak i sa tradicijom znatno kraćom od ove što ovde postoji, mesta „crvenim slovom“ ucrtana u turističke brošure i vodiče. Naročito su manastiri postali interesantan deo ponude namenjene turistima. Stiče se utisak da se sve manje prepoznaju u svojoj izvornoj ulozi, kao mesta duha i vere…
To je odraz površnosti našeg vremena.Sve manje ljudi se zanima za ono najvažnije, a to je autentično svedočenje.Umesto toga okrenuti su spoljnim efektima i nekakvoj atraktivnosti, kriterijumima koji su im nametnuti.Turizam?Stalno slušam o nekakvom turizmu.Neprestano viđam neke, naročito mlade ljude, koji se ponašaju kao da su ovde dovedeni mimo svoje volje.Naprave tri slike telefonom i to je sve što ih zanima.Žive manastire doživljavaju kao mrtve muzeje.To je velika greška.Bač mora imati svoj život i svoje sadržaje.Turizam tu može biti samo dodatak.Ja mu nisam preterano naklonjen. Kult ovog svetog mesta na kom je danas samostan takav kakav jeste može se pratiti od šestog veka. Ovo svetilište je iznad vremena.A moda dolazi i prolazi.
Ima ljudi koji traže i očekuju duhovnost. Problem je u tome što se danas ovaj pojam zamaglio, pa se pod duhovnošću često smatra sve i svašta. Previše se insistira na vanjštini, na materijalnosti. Mnogi ljudi dolaze u crkvu sa pogrešnim očekivanjima. Dođu, pomole se i kažu želju za koju očekuju da će im biti ispunjena. Pa nije Bog nekakav automat, na kom pritisnete dugme – i iskoči ono što vam treba! Naum Hristov je drugačiji. On kaže da najpre moramo sami sebe preoblikovati. Ako je deo tog puta i trpljenje, primi krst. Umesto njega, mnogi se uzdaju u čuda i ispoljavanje nekakvih vanjština, ozdravljenja… Ako veruješ u Boga, budi spreman da se predaš njegovoj volji.Ne možeš verovati, a ponašati se po svom.Tu nešto nije kako treba.Sveti Franja je tu sasvim jasan. Ne treba polagati na veličinu crkava, na lične zasluge, ili se predavati nekakvom mudrovanju. To mogu biti pomoćna sredstva, nešto što je na putu, a nikako njegov cilj. Nema ništa više duhovnosti u veličanstvenoj, bleštavoj crkvi, nego u prostoj drvenoj kapeli.Sve je u Jevanđelju.U svedočenju, smirenosti i istrajnosti.Treba imati mir u duši i mir u ophođenju s drugima. Baviti se samo onim što će donositi dobro. Mir i dobro. S većom crkvom ne postaje se veći vernik. Zvuči kao humor, ali meni su često predlagali da uzmem kosačicu i uredim okolni travnjak. Da razapnem kanap i po njemu zasadim cveće. Tako će, kažu, biti urednije, pa će turisti radije dolaziti. Hajte molim vas! Pa meni je draže da priroda uradi svoje. Ako imate sanduk s blagom, svejedno je da li oko njega imate cveće ili prostu stazu. A ovaj samostan jeste blago. Duhovno blago.
