ПАПИР ТРПИ СВЕ
Свашта смо кроз живот прошли, потрошили, научили и подерали. Учили нас и овако и после онако, ал’ кажу, таки је живот. Онда су набедили на историју да је она крива, па смислили пословицу: „Историја је учитељица живота“.
Наша, ова обична и најдража учитељица, учила нас да су још кадгод, тек кад су почели да праве Египат, наумили да направе и папир. Диванила је да је то било чудо невиђено кад су се сетили да покосе травуљину у баруштини, па да од ње направе артију. Тако је и било, само што они нису знали да се то зове артија и да ће је после и код нас прекрстити да се слично зове ко и код њи. Они су то звали папирус, а ови наши што су покрштавали језик кумовали да се не зове артија већ папир, то им било слично ко оригинал.
Здраво млого је времена прошло док артија није стигла до нас. Е, ал’ нисмо ми чекали артију па да тек на њој почнемо да пишемо. Знали смо ми како је прошла та њина артија од шаше, смотана у свитке, кад је планула библиотека у Александрији. Све очло по очину, часком. Изеш га, нису имали ДВД, ко ми. Наши ватрогасци уму и с брентачама да угасе ватру.
Сетили се наши па ђацима направили дрвене таблице и једну дрвену оловку, ал’ без срца. Оловка је више личила на прљак за брање кукуруза, а преко таблице су намазали восак. Онако домаћински, газдачки га намазали, да буде дебље, да се не провиди. Онда дечурлија с том оловком учила да пишу по воску, кад су седили у скамијама. После, кад дођу кући, матере угреју восак, побришу и растопе тај школски рад и поравнају таблицу за сутра, да деца имају по чему да пишу поново. Тако су наши почели да носе знање у глави, а не да им буде воштано и да се лако брише.
Кад су стигле мастиљаве оловке, то је била револуција код нас. Културна револуција. Мого је да пише и обичан свет, а не само писари, попови и учитељи што су имали мастионице, штило и перо. Ал’ обичан свет није имо папира да бира. Срећа да су се појавиле штаницле у дућанима, па се тај папир није бацо, био је добар да се пише и црта по њему. Диванио ми је чика Сава Стојков да је и он почо да црта прво са цимерманском оловчицом на штаницли од малог фртаља. Сетили се наши да користе и врата од шифоњера. И данас на старом намештају с унутрашње стране стоје записи кад је ко умро, кад се крава отелила, кад је квочка насађена, кад се који деран родио, јелил когод новаца узајмио… Има свега у тој скривеној евиденцији. Писало се и по окреченом зиду у шупи. Кад су стигле новине, писало се и по маргинама ди није било штампано.
Било је бећара који су писали и по папирним новцима. А било је и они што су правили фалш новце па варали и народ и државу. Таке су ома у бувару спроводили кад их апсе.
Неки су волели те папирне новце, мазили их и љубили, слагали, бројали и сакривали од лопова. Други су волели да мазе, миришу, по стоти пут изнова читају љубавна писма и да се надају и да верују у вечну љубав.
Деца добила свеске, вежбанке, прве страхове од искиданог празног листа папира на којем су, по команди, писали у заглављу „Контролни задатак из …“
Онда смо папиру дали још једну функцију, не служи му баш на част, ал’ има добру цену. Неки визионар је давно предвидео да ће доћи модерно доба кад ћемо користити напредну пољопривредну механизацију, кад неће бити кукуруза у чардацима, кад ће га комбајни крунити одмах на њиви. Нема клипа, нема ни шапурике. Нема онда више ни беле, за госте, ни црвене, обичне, за укућане. Наденули папиру ново име, па се таки зове тоалет-папир. Колко га волемо видло се ономад кад је народ слутио на кризу, па су сви куповали по десетак великих паковања и вукли их поносно кућама. У очима им се видела сигурност и смиреност. Део будућности је осигуран, гузице ће бити чисте, а за образе ћемо се већ некако снаћи.
Од папира бисмо могли свашта да научимо: колко који вреди, како су различито шарени, да има и танких и дебелих, тврдих, а ни мекани нису лоши, да папир вреди више од човека, да без доказа на папиру човек не може ништа, да више нисмо ни мусави ни усрани и да је ред да му кажемо фала. Фала папиру што трпи све!
