Opklada
Ovo je bilo još ranije neg onomad. Osto samo divan o tom šta je bilo i kako je bilo, da se divani, eto, do današnjeg dana. A možda će i posle kogod o tom divaniti, ako se seti.
Ovako je to bilo… Bila su dva čobana. Nisu bila samo dva, bilo ih je mlogo, al ta dva su navek bili glavni i navek merili koji je bolji i čije su ovce i kere bolje od oni drugi. Jedan je bio iz jednog, a drugi iz drugog sela. Atar i paša su bili podeljeni bratski, di tera jedan – ne tera drugi, i tako svaki dan. Jedan je bio Srbin, a drugi Mađar. Srbin je imo srpsko, a Mađar mađarsko ime. I jedne i druge kere su imale mađarska imena i samo su mađarski razumele kad im se kaže. Ove kod Rade su već razumele malko i srpski.
Rada je bio prek prema kerama i ovcama. Mloge je poštrojio, da ne londraju okolo umesto da ovce čuvaju. Jednog je bacio u stari bunar, da se tu ladi. Kera ko kera, stala usred leta malko u ladovinu da uvati danfa, al Rada to nije volo. Nije volo ni da ga Pićuka vidi takog, da on motri na ovce a da se kera ladi u ladovini.
Ni Pićuka nije bio bolji. I njegove kere su sorovale, kanda da su više pojele batina neg leba dok ih nije naštimovo. A tek magarca što je naučio da ide pravo i da ne vodi ovce di ona oće neg di mu on kaže. Taj samo što nije umo da divani, al ga je navek posle pito očima dal sme da s puta uđe u neku njivu.
Sretnu se tako taj naš Rada i onaj Pićuka na polak puta u čardi. Ne zna svet koji je di kreno, al se sreli tu. Rada s Madarom a Pišta s njegovim čačikom, magarcom. Ne znam kako se zvao magarac, al je pulin bio crn i zvao se Bojtar. Vino su ladili u bunaru pa im je taj prvi bokal baš prijo i otvorio im dušu. Počeli divan o ovcama, jaganjcima, pulinima i magarcima. O drugom nisu ni umeli, to je za ovčare i čobane bio ceo svet. I to nemoj da bi kogod diro, naopako.
Šta je bilo, kako je bilo, uglavnom, opklade se oni u još jedan bokal. Kaže Rada da će njegov Bojtar doterati ovce di mu on kaže. Gleda Pićuka njega pa gleda Bojtara, pa opet njega, pa opet kera. Vidi da je Bojtar vezan manilom, bio je na gazdu malko prznica, pa da se ne potuče s drugim kerama pred kafanom. Rada ga vezo.
Kaže Pićuka da je bokal malo, da dignu ulog. Digne Rada malko šešir s očiju da bolje vidi dal Pićuka misli zapravo, pa kad je vido da ovaj ne čkilji, kaže da može. Eto, on daje najbolju ovcu dvizicu ako Bojtar ne dotera ovce. Daće Pićuka magarca, kaže, ako izgubi. Al ima jedan uslov, da niko ne ustaje sa stolice dok se opklada ne završi, kaže Piću. Stisnu oni ruke, birtaš preseče, narod se utiša i niko ne diše. Znaju da su obadvojica zagule i da svaki čoban ima oštru bricu i časkom je izvadi.
Godi Radi opklada, godio bi mu i Pićukin čačika, ne da nosi samar i da vodi ovce, neg samo malko da jedi Pićuku. Imo je Rada još dva kera: Citru i Madara, oni su ostali kod ovaca. Popije Rada još deci vina iz te male vinske čaše, pa se nasloni na naslon od stolice, spusti šešir na oči i ne okreće se prema Bojtaru. Samo mu vikne: „Bojtar, idi doteraj ovce. Formeg, Bojtar!“ A Pićuka već gledi sebe kako tera ovce, a prva do zvonarke ide Radina dvizica. Da je Rada oma vidi, još iz daleka.
Kad, Bojtar se malko uzvrpoljio, krene al ne može od manile, vezan je. Krene opet, al manila ne popušta. A Rada samo ćuti i ne okreće se. Okrene Bojtar glavu, dovati tu uzicu i pregrize je. I onda onako s tom omčom oko vrata zagrebe, ko da ga vijaju tri velike kere, pravo u atar, tamo di su ovce ostavili. Kad je kreno, samo lano dvared kratko, da se javi gazdi. Valda da Rada ne brine.
Pišta počo da brine, kad Bojtar očo. Al kako je vreme išlo, briga je sve većma popuštala, dal što nema Bojtara i ovaca il što ima mlogo vina.
Kad jedared, stane narod u čardi da se komeša. Rada se opet ne okreće. Čuje se zvono s ovce zvonare i vidi se da idu ovce putom, diže se malko prašine za njima. Al idu lagano, niko ih ne vija. Kad su stigle do čarde, Bojtar ih zaobiđe, stane pred njih i tu ih okupi. Ne laje, samo gledi malko u Radu malko u onu zvonaru, da ne krene.
Trajalo je to tako par minuta, tišina je bila tolka da se u čardi čulo kako cigaje mrdaju ušima. Utom Pićukin magarac krene da njače. Svi su znali da ne javlja da će biti kiše, kažu kad magarac njače – padaće. Al sad je nebo čisto plavo, ne njače zbog kiše.
Ondak Rada lagano ustane, malko nakrivi šešir, ode od stola, uzme novu uzicu pa opet veže Bojtara, i kad se vraćo, poljubi čačiku u obraz. Bolje da je šopijo Pićuku, manje bi ga bolelo.
Nit su ovce pomišljale da digod krenu od kafane nit je kogod u kafani pomišljo da štogod kaže. Ni Pićuka ni Rada više o Bojtaru nisu divanili. Kanda im je sad bila jedina briga dal će vino stići da se oladi u bunaru.
