Okićena godina
Sad je to već bilo zdravo davno, ostale su samo uspomene, da se prepričavaju u ovo doba, kad se menjaju stara i ova godina što dolazi.
Meni je to navek izgledalo kao kad ispadaju mlečni zubi, pa onda rastu novi, pune nam širok osmeh tih novih dvanaest meseci i taman misliš da su nam svi zubi zdravi, a ono dođe smena. Opet ovi što su nam bili novi poispadaju ko konfete, a na njivo mestu dođu još noviji, i još lepši. I opet Jovo nanovo, grli se narod, čestita, mašta o boljem sutra i blagostanju dogodine. A i to blagostanje ko da se uhvatilo pod ruku s onim zubima, s ograničenom odgovornošnju od dvanaest meseci.
A kadgod? Kadgod se nije ni znalo za Novu godinu, ovu s mnogo reklama i crvene farbe oko bele brade. Slavili se Božići i ovde kod nas naša nova godina, a Kinezi su imali svoju.
Nije bilo kadgod ovih svetlećih ukrasa da trepere celu noć. Nije ni trebalo,a ni moglo. U to doba baš i nije bilo neke naročite struje, a i noću se nije išlo šorom. Ko se noću zatekne na sokaku u pomračini, taj il nešto krade il je kreno da se bećari. Ostali svet je već odavno bio pod jorganom.
U to vreme su nove godine umele same da dođu kod nas, nije ni trebalo da se dežura do ponoći i da se dočekuju. A kako su i mogli da ih čekaju baš u ponoć kad u to doba nije ni bilo satova u svakoj kući. Gazdačke su imale one zidne, a veker za široke narodne mase pojavio se tek mnogo godina kasnije, kad je krenula obnova i kad je došlo bolje sutra. Bilo je i onih satova s lancom, al su bili vezani za svog gazdu i on ih je vadio samo kad je hteo da se malko pokaže i da se pravi važan. Ko bi svaki čas ustajao iz toplog kreveta da se hvata za lanac od sata da bi video da li je ponoć blizu ili je prošla. Imao narod u to vreme pametnija posla i većih radosti od dočeka.
Nije se onda ni grlilo ni ljubilo ko sad. Beše to vreme strogoće i poštovanja, vreme kad su decu donosile rode ili su se rađala u kupusu, pa ih matere samo poviju u pelene i donesu kući. Ma nisu ih ni donosile, kod kuće su se i rađala. I porodilišta su izumeli kasnije. Bejaše to vreme kad su roditelji ljubili decu dok spavaju, da ne pokazuju baš svu roditeljsku ljubav i nežnost onako naočigled. Bilo je vreme kad su deca strogo vaspitavana.
Ni datumi rođenja baš nisu bili sto posto sigurni. Naročito ne u dan, sat i minut, kao sada. Uglavnom se datum povezivao s nekim događajem u to vreme, radnjom, godišnjim dobom ili nekim svečarima. I to je bilo dovoljno.
Onda su došle generacije koje su rasle uz krep papir, salon-bombone, sneg od vate koji je onako pufnasto krasio jednu grančicu nekog četinara tih nekoliko dana oko smena novih zubatih godina. Grane su bile iz komšiluka, poneko je imao veliku jelu u dvorištu, pa se od njih donosila neka manja grana za kićenje. Grana je s vremenom venula i na kraju završavala u pećki. U komšiluku se jela oporavljala i spremala novu granu za dogodine. Jedino su salon-bombone bile večne. Kad odstoje na počasnoj straži oko grane, onda su ih sklanjali nazad u neku kutiju od cipela, da pričekaju novu priliku. Retko ko još pamti friške salone. Te salon-bombone su bile najleši i najšareniji i najtvrđi ukrasi. Mislio je narod da ih i prave tako okamenjene da nam traju večno i da ne lupamo glavu šta ćemo dogodine, kad opet dođe vreme.
Danas nam je dugačije, sat više ne navijamo i ne štelujemoda pokazuje tačno vreme. Sve to naš telefon uradi sam, da ne dangubimo. Žurba nam je odavno pojela dangubu, prijatelje i ne poznajemo lično, ali su uvek tu, na klik od nas. Svetsko takmičenje u sakupljanju lajkova je u toku, koliko će još, ne zna se…
Da danas snimaju „Salaš u Malom ritu“, verovatno bi replika na kraju glasila, umesto „Lajte kere Jakobsfelda“ –„Lajkujte kere“…
I opet nam je došlo doba da nam ni sat ne treba da znamo kad je nova godina stigla. Puca se iz svega i svačega, da ceo svet čuje da smo budni i šta nam je.
Budite budni i veseli i dogodine, čuvajte se crvene, plave i riđe, al’ pomalo, ko u bećarcu: „Od crvene sačuvaj me bože, kad god pitam, ona kaže može“.
