O torti… I krugu
Pre neki dan, dva sata iza ponoći, vraćao sam se iz Banatskog Karađođeva. To mesto ima neverovatnu privilegiju da u njemu živi i radi Milan Martinović. Hajde što je Milan režirao preko 60 predstava, nego što je stvorio jedino amatersko repertoarsko pozorište za koje znam. Svakog vikenda meštani Karađorđeva mogu gledati nešto od onoga što bi privuklo pažnju publike i u daleko većim sredinama. Elem, pričao sam sa Milanom do iza ponoći, a onda je trebalo krenuti kući. Žmirkava svetlost sa seoskih bandera, samo do reda poslednjih kuća, davala je utisak da je sve u redu. A onda, odjednom, upravo kao kada se navuče zavesa nakon poslednje predstave, sve postaje neopisivo mračno. Ne postoji ništa što bi taj mrak narušilo. Da je leto, možda bi se duboko u daljini mogla i nazreti nekakva svetla. Ali u doba kada je zima pružala poslednji otpor proleću, tako nešto bilo je nemoguće. Noć gusta kao testo. Oblaci gonjeni vetrom brzo uvode u iluziju da su nad vama penaste glave nekakvih životinja. Intuitivno, rodi se strah – a šta bi bilo ako biste iz bilo kog razloga stali na putu! Bilo kakav kvar ili makar probušena guma uveli bi vas u nezamisliv problem. Do jutra je još daleko. Nekoliko sati do prvog svanuća. Male su šanse da bi u tim časovima iko prošao putem. A čak i ako bi se kojim čudom to dogodilo, kakve su šanse da u mrkloj noći, tu usred ničega, neko zaustavi auto i priđe neznancu? Svako razuman u toj situaciji upravo bi dodao gas! Umor, hladnoća i strah. Kombinacija koja uklanja svaku mogućnost uživanja u putovanju. Pa opet…
U prosevima sam osećao da čak i u toj situaciji, koju bi većina nastojala da izbegne po svaku cenu, nalazim povod za neko tiho zadovoljstvo. Nešto više od pukog ushita avanturom, koja bi pre pristajala dečačkom dobu. Unutrašnja slast kazivala mi je da se nešto dešava. I tada, na tom putu, negde između Česterega i Žitišta, u gluvo doba noći, u kom čak i vilenjaci polaze na spavanje, bilo gde a u Banatu naročito, pade mi nešto na pamet. Kako je moguće da me takve stvari, u kojima u ledenim časovima, daleko pre svitanja, po svakakvim vremenskim uslovima prelazim po 100 kilometara u jednom pravcu da bih se sreo možda sa samo nekoliko ljudi – ne samo ne mrze, već i dalje iskreno vesele.
Odgovor sam dobio pre nego što sam ga uistinu i zatražio. Tu usred crnila nepregledne nigdine, setio sam se da je nekada, sedamdesetih i osamdesetih godina, duž čitave Vojvodine jezdio jedan čudan autobus. Zalazio je u svako mesto. Čak i u ona sela u kojima je u dve ulice živelo stotinak ljudi. U cik zore autobus bi stizao pred lokalni dom zdravlja. U redovima ili manjim grupama seljani su čekali ispunjeni lakom nervozom koju su terali neobaveznim razgovorima. U autobusu koji bi pristigao nalazio se mobilni rendgen za snimanje pluća. Pred njim je stajao čovek u belom mantilu koji bi meštanima najpre uzimao kap krvi iz kažiprsta. Nakon toga bi im davao usku belu traku koja je na vrhu imala neki rozikasti kvadratić. Ličila je na malo veću šibicu, koju bi nosili kući. Uzorak, uzet iz krvi i urina, mnogima je pomogao da tu, na kućnom pragu, otkriju da li imaju dijabetes i tako sebe kasnije poštede mnogih muka. Snimak pluća, koji su mnogi tom prilikom uradili prvi put za svog veka, sačuvao je živote mnogima što su stajali pred ovim autobusom. Od Bezdana do Deliblata, i unakrst od Čoke do Šida.
Čovek u belom mantilu, iz autobusa koji je po januarskom mrazu i letnjoj žegi krstario Vojvodinom 350 dana u godini – bio je moj otac. On, Milenko Tucić, viši zdravstveni tehničar u Institutu za zdravstvenu zaštitu, bez ijednog jedinog dana bolovanja, punih 40 godina obilazio je vojvođanska sela i varoši. Po podne bi se vraćao kući s bezbroj anegdota, tek ponekad i s kartonom salašarskih jaja ili flašom tog jutra pomuženog mleka. Pamtim ledena jutra, u kojima se magla pribijala uz prozore, a iz hodnika dopirali šuštanje kaputa i jedva čujni udarci kašike za obuvanje cipela. Oko pet ujutro, bez obzira na sve, otac je polazio na put. Za Obrež, Lok, Bavanište…
Te noći, u dva ujutro, negde na putu između Česterega i Žitišta, razmišljao sam kako moj otac i ja, poput nekakvih poslastičara iz kakvog fantazmagoričnog romana, čitavog života pravimo istu tortu. Tata je napravio piškotu. A ja preko nje, svojim putešestvijama, stavljam šlag i izlivam ukrase. Na tortu, koja je umesto prah šećera i belanaca, vazda od zemlje umešena.
Neopisiva je radost kada pomislim na to da smo obojica u te, većini nerazumne i svakako neisplative avanture, ulazili jer smo verovali i verujemo da činimo dobro. Dolaziš nekome pred noge da bi mu nešto darovao. Kao oni junaci iz naših detinjstava. U praskozorje. U cik zore. Po putevima na kojima i traktori voze sporo da se ne bi oštetili. Zaradovan jutarnjom kiflom ili vrućim hlebom, koji su u gajbama upravo uneli u tek otvorenu prodavnicu u centru Silbaša. I ni za tren se ne kajem zbog pređenog puta. Više me je strah od slutnje da će svakako doći dan u kojem se na put više neće moći. Sve češće proveravam da li je na donjoj polici kuhinjskog ormarića i dalje onaj crveni lončić u kom je tata beskrajno dugo kružio kafenom kašičicom… U trenucima u kojima mu je sudbina objasnila, da je svaki put – uvek i neumitno krug. I kada ga jednom ispišeš, nema dalje.
