O neizgovorenom
Razgovarao sam ovih dana sa Josipom Šosbergerom, kojem pisanje, sada u drugoj polovini života, postaje više od hobija. Pričao mi je o svojoj porodici koja se u Novi Sad doselila 1749. godine. Do tada su živeli na prostoru današnje Slovačke. Ne bi li nekako smanjili broj Jevreja, moćnici su u ono vreme doneli odluku da samo najstariji sin u porodici ima pravo da se oženi i formira porodicu. Drugi potomci, mlađi od njega, morali su da se odsele, pod pretnjom stroge kazne. Tako su prvi Šosbergeri stigli u Novi Sad, koji u ono vreme nije mogao imati više od 4.000 stanovnika. Od tada su se izrodili u 11 generacija. Josip ih sve zna. O svakom ume da ispriča čime se bavio, za mnoge šta su voleli i čemu su se radovali. Jesu li imali potomaka ili nisu. I tako… uveliko u njihovom trećem novosadskom veku.
Istorija moje porodice u Nadalju tek je dve generacije kraća. Na ledini koja će roditi selo, našli su se među prvim doseljenicima 1801. godine. Sa jednom razlikom u odnosu na malopređašnju priču. Znam da je rodonačelnik familije bio Todor. Istoričar sela Lazar Rakić ostavio je spisak prvih naseljenika, na kojem se čita i njegovo ime. Onda preskačemo čitav vek. Pradeda mi je bio Đura. O njemu znam da je bio berber u radnji u kojoj će njegov sin Ilija otvoriti kafanu. Ilija je imao Milenka. Mog oca. Sve u svemu, ako ne računam oca, o još tri poznata mi imena u porodičnoj hronici mogao bih ukupno da napišem jedva dve strane. Sa mnogo literarnih umetaka, koji bi služili samo da stilski popune praznine u pripovedanju. Koliko je to daleko od neke prave, ozbiljne hronike ili porodične sage!
Kao neko ko je pisao i opisao 125 sela diljem Vojvodine, tvrdim da je moje iskustvo toliko često da se može nazvati pravilom. Ako neko nije stekao ili izgubio kakav veliki imetak, ako nije dobio epizodu u jednom od dva velika rata… o njemu se ne zna ništa do imena, pa i to tek ponekad. Svi albumi osipaju nam se sa dedovima. O daljoj prošlosti pripovedaju se tek maglovita sećanja, za koja čak ni njihovi najuporniji pripovedači nisu sigurni da li se to „nešto“ stvarno zbilo nama ili nekom drugom.
Baba mi Marija bila je salašarsko dete. Izrasla je između žita i kukuruza, tu negde na potezu prema čuruškom ataru. Dočekao sam njenih 80 i koju. Ja koji sam decenijama prebirao po tuđim pričama o ravnici, od moje babe nisam čuo nijednu. O njenom mužu, a mom dedi, čije ime nosim, slušao sam u par navrata, u škrtim i neproverenim seoskim pripovedanjima. Ulazim u godine kada me sve više zanima zašto je tako. Zašto o onima pre nas govorimo na način na koji Jevreji pominju Boga. Poštuješ ga – ali mu ime ne izgovaraš.
Kažu da uspomene, kao i biljke, uspevaju na nekim podlogama, a da na drugima venu i umiru. Koliko se samo ovim našim njivama, jarugama, uvalama, ledinama, vodoplavnim surducima… poklonilo strasnih ili tužnih sati. Časova u kojima smo bili radoznali, zaneseni, udivljeni. Pa ipak, od tog prošlog života nije ostalo gotovo ništa. Bez uspomena, utisaka, duha što proganja. Kao da Vojvodina svake godine sve briše i počinje ispočetka.
Drugi svojim uspomenama i utiscima nasrću dotle dok ne postanu mesto hodočašća. Ponašaju se kao stene ili duboki led, u kojima hiljadama godina ostaju sakriveni minerali ili davni oblici života. Kako sam im dugo i teško zavideo!
A onda mi je palo na pamet kako svaka kazaljka sata ide u krug. I Sunce ide u krug. Baš kao što i godišnja doba idu. Krug počiva na istini stalnog rađanja i večitog početka. Nema povratka. Nema važnijeg „juče“. Kada slutite budućnost, proleće je uvek zeleno, a jesen siva. Drugačije ne može biti.
Kako onda da se ljutimo na Vojvodinu? Ona prkosi našem sećanju da nam ne bi dozvolila da sanjarimo. Brani naše pravo na život. Sa večeri, kada uđe u kuću, sa zemlje na kojoj je ispratio dan, naš čovek ćutke sedne i levu šaku, okrenutu dlanom nagore, položi na sto. Ta šaka je obećanje novog rađanja. Ono je mnogo važnije od reči.
Zato je ćutala moja baba Mara. I moj otac. Puštaju me da hodam bez teške paorske košulje, bez vojničkog šinjela, bez straha i brige koja se skriva šubarom i obrvama. Puštaju me da budem svoj. Da počnem iz početka. Da počnem i u pedesetoj kada nisam u dvadesetoj. Svakako da počnem.
Vojvodina! Mi nju nogom i Bogom. Ona nas ruzmarinom i materom.
I zato je volim.
