BANATSKI KARLOVAC – NOVI SJAJ STARE VAROŠI
Ovo mesto u Alibunarskoj opštini, još u 19. veku imalo je: apoteku, industriju, poštu, Okružni sud, porodilište, novine, novčani zavod, prugu…Veći deo te tradicije, preselio se u sećanje. Ipak, mnogo toga dalo bi se uraditi. Da počnemo od pruge.
Verovatno ne postoji putnik koji je prvi put došao u Banatski Karlovac a da nije bio iskreno iznenađen. O ovom mestu naime, izvan prostora južnog Banata zna se malo ili gotovo ništa. Apsurd leži u činjenici da će većina kao izgovor reći kako je razlog ove skrajnosti u tome što je Banatski Karlovac daleko i mimo puta. Zapravo, reč je o predrasudi. Ovo mesto nalazi se na samo 65 kilometara od Beograda. Mnogo bliže nego Novi Sad na primer. Do Vršca ima nepunih 25 kilometara. A ono iznenađenje koje smo pomenuli, potiče od činjenice da svojom arhitekturom i fizionomijom, Banatski Karlovac ima prepoznatljiv izgled varoši. I zaista…
Prva apoteka ovde je otvorena još 1869. godine. Upravo te godine, podignuta je i ciglana. Pa industrija mesa i mesnih prerađevina. Karlovac je sedamdesetih godina 19. veka dobio poštansku službu, telegraf i telefon. Godine 1873. kao znak posebne privilegije, mesto je dobilo dozvolu za održavanje nedeljnih i godišnjih vašara. Baš te godine, tadašnji Karlsdorf, postaje sedište Okružnog suda. Dobija svoje advokate i činovnike. Imao je Karlovac i svoje porodilište. I lokalne novine koje je pokrenuo doktor Jovan Verner. I novčani zavod. Novu opštinsku kuću. Godine 1875. Filip Herc podigao je moderan hotel. Još u pretprošlom veku Karlovac je imao Šegrtsku a za njom i Poljoprivrednu povrtarsku školu. Pre mnogih, stigla je ovde i električna centrala. Zapravo, Banatski Karlovac je imao sve što treba da ima kakva ozbiljna varoš. Kada u njega danas kročite, malo ćete od ovoga zateći. Ali osetljivo uho prepoznaće odjek nekadašnjeg, skoro pa građanskog duha koji je ovde vladao. Na prelazu između dva veka mesto je imalo preko 3.500 stanovnika.
Možda najbolji povod za sećanje na ta „kadgod“ vremena jeste i danas živopisna železnička stanica. Otvorena je 8. novembra 1894. godine. Pruga Pančevo – Vršac građena je u dve deonice, ukupne dužine oko 80 kilometara. Adresar južnog Banata kojeg pruga broji, glasi ovako: Pančevo, Banatsko Novo Selo, Vladimirovac, Alibunar, Banatski Karlovac, Nikolinci, Uljma, Vlajkovac, Vršac. Cilj svake pruge leži pre svega u njenoj ekonomskoj, a tek onda i putničkoj nameni. S obzirom na poljoprivredni i industrijski potencijal ovog kraja, njen začaj bio je ogroman za ovaj prostor koji se proteže od obale Dunava do Temišvara.
Danas je ekonomski značaj pruge u drugom planu. Možda je najznačajnije to što je ovaj, od najvećeg grada u Pokrajini izuzetno udaljen kraj, zahvaljujući postojanju pruge vitalniji nego što se čini. Ako sa glavne stanice u Pančevu krenete vozom u 7.29 u Alibunaru ste u 8.13, a u Banatskom Karlovcu sedam minuta kasnije. Regionalni voz u Vršac stiže u 8.46. Svakako da je u organizaciji svakodnevnog života pa i psihološkom osećanju spram kojeg se rukovodite, bitno to da ste zahvaljujući vozu, za manje od pola sata u velikom gradu. Kako rekosmo, priča o geografskoj i saobraćajnoj skrajnutosti ostaje puka predrasuda.
Svakako, važno je i to što postojanje železnice doprinosi atraktivnosti jednog sve prisutnijeg segmenta. U pitanju je turizam. Banatski Karlovac se nalazi na samom obodu Deliblatske peščare. Na sedam kilometara od Devojačkog bunara kao izuzetne turističke destinacije, čiji je potencijal svake godine sve veći. Uz malo mašte i znanja, mogla bi se materijalizovati okolnost da posetioci koji dolaze sa područja Beograda, a ima ih oko dva miliona, za sat i po romantične vožnje, mogu biti u rezervatu prirode, koji im nudi sve pogodnosti na koje su kao turisti navikli. Tako će nadamo se i biti.
A da bi stvari krenule u tom pravcu, jedna od prioritetnih obaveza je da se markantni objekti poput zgrade železničke stanice u Banatskom Karlovcu, zgrade koja ima svoju istorijsku i kulturnu vrednost, dovedu u red. Danas izgleda onako kako ne želimo. Uz malo osmišljenog planiranja i dobre volje, moglo bi biti i drugačije. U ovom trenutku, zgrada je vidno oštećena, napuštena. Spomenik podignut učesnicima „Srpskog narodnog pokreta u Vojvodini“ (1848-1849.) koji se uz nju nalazi, ničim nas ne poziva da pred njim zastanemo. A trebali bismo. Zapravo, ceo kompleks železničke stanice ima apsolutnu spomeničku vrednost i kao takav preporučuje se da bude stavljen pod zaštitu. Korist bi bila višestruka.
Sjajan 19. vek kojeg je imao Banatski Karlovac, mogao bi svoj pandan dobiti u ovom nastupajućem. Banaćani su to dužni precima i sebi najviše.
Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić
Projekat sufinansira Opština Alibunar.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“
